– Naše istraživanje i prikupljanje arhivske građe za film koji tematizuje događaje posle atentata na kralja Aleksandra u Marseju 9. oktobra 1934. i to šta se zaista odigralo na suđenju teroristima u Eks an Provansu trajalo je pet godina.
Za pristup dokumentima morali smo da tražimo dozvole različitih arhiva, državnih, nacionalnih, gradskih, istorijskih, u Francuskoj, Beču, Moskvi, Vašingtonu, kao i kod nas, pročitali smo oko devet hiljada stranica stenograma sa suđenja. Sve smo ih preveli, i to je bio jedan vrlo stručan, pravnički prevod – kaže za Danas reditelj Gordan Matić.
Njegova sudska drama “Pucnji u Marseju“, posle prikazivanja i priznanja na festivalima u Herceg Novom, Sarajevo film festivalu i Filmskim susretima u Nišu stiže pred beogradsku publiku 9. oktobra, a datum premijerne projekcije filma i početak njegovog bioskopskog života širom Srbije zakazan je simbolično na godišnjicu atentata na kralja Aleksandra.
Prve aplauze pre domaće premijere “Pucnji u Marseju” dobili su na današnjoj konferenciji za novinare u Kombank dvorani, posle projekcije ovog ostvarenja za predstavnike medija.
Kako je Matić istakao za naš list, njegova osnovna inspiracija za ovaj igrani film snimljen u formi mokumentarija bilo je to što smatra da je atentat na kralja Aleksandra istorijski potcenjen i u evropskom i u domaćem kontekstu, i da su pucnji na njega u Marseju zapravo bili prvi pucnji Drugog svetskog rata.
– Nije me pokrenula samo jedna stvar. Pre svega, niko do sada nije ispričao tu priču o događajima koji su usledili posle atentata, i smatrao sam da, kada sam već toliko vremena i energije posvetio svojoj profesiji, treba da ispričam nešto što će ostati narednim generacijama. Želeo sam da ovakvim filmom na neki način skrenemo pažnju na stvari koje su izgovorene tokom suđenja trojici terorista, pripadnicima ustaškog pokreta, saučesnicima Vlade Georgijeva Černozemskog, pripadnika bugarske VMRO i glavnog atentatora na kralja Aleksandra od Jugoslavije. Scenario je zasnovan na transkriptima sa suđenja u Eks an Provansu, koje je započeto 1935, kao i na arhivi Stanislava Vinavera, koji je bio sudski izveštač sa ovog procesa. Zanimljivo je da se ono što smo pronašli u tim dokumentima prepoznaje u retorici koju smo čuli devedesetih godina, na početku građanskog rata u Jugoslaviji, u nekoj vrsti njihovog citiranja ustaškog pokreta i onoga što su ustaše još tada proklamovale kao svoj cilj. Kao što vidimo u ovom filmu, na osnovu autentičnih izjava koje su dali Mijo Kralj, Ivan Rajić i Zvonko Pospišil, ustaše kojima se sudilo za učešće u atentatu na kralja Aleksandra su služili srpsku vojsku da bi se obučili za oružane akcije, a imali su i svoj časopis “Ustaša” – navodi Matić.
Prvo izdanje ovog časopisa pokrenuto je 1932, izdavao se u Italiji i Nemačkoj, a glavni finansijer bio je Ante Pavelić, koji je prikupljao novac i za odbranu optuženih.
Ono što je takođe jedan od aduta Matićevog filma je to što nema animoziteta i tumačenja ustaštva iz vizure vremena devedesetih godina – u “Pucnjima u Marseju” čujemo odbranu ustaša kojima se sudilo za atentat, i njihovo, u to vreme, idealističko shvatanje patriotizma.
Pored igrane rekonstrukcije onoga što se zaista odigralo na suđenju i odabrane arhivske građe, kao važan dramaturški element ovaj film ima i pseudodokumentarne delove u kojima akteri događaja iz 1934, govoreći direktno u kameru, objašnjavaju atmosferu tog vremena, kontekst i saznanja do kojih su naknadno došli.
U tim delovima naglašava se da su svi znali da se sprema atentat na kralja od Jugoslavije – Francuzi, Italijani, Nemci, Rusi, pa i sam Aleksandar, da se o tome i javno govorilo, i da su do danas ostala nerazjašnjena pitanja ko su bili nalogodavci njegovog ubistva i ko je izdao kralja, odnosno, ko je imao najviše koristi od njegovog ubistva.
Taj politički i društveni ambijent, kao i pitanja koja nikada nisu dobila odgovor, stvara nedvosmilenu analogiju sa atentatom na premijera Zorana Đinđića – celokupna javnost je govorila o tome, kao i on sam, predstavnici ambasada u Srbiji bili su obavešteni o tome, ali je on ipak ubijen.
Njegovim odlaskom Srbija je izgubila priliku da uđe u red modernih demokratskih država, i vratila se u svoj tamni vilajet u kojem je bila devedesetih godina.
Na naše pitanje da li se na neki način rukovodio i analogijom atentata na premijera Đinđića radeći ovaj film, Matić kaže da “Pucnji u Marseju” zaista neizostavno daju poređenje sa ovim događajem.
– Upravo zbog toga što se niko nije suštinski bavio atentatom na kralja, sudskim procesom koji je usledio i širim političkim trenutkom i interesima tog vremena, nismo imali šansu da nešto naučimo iz tog događaja. Nismo o tome učili u školi, niti se u medijima o tome pisalo, osim tekstova da je ubijen kralj i da su ga ubile neke ustaše koji su posle bili zlikovci u Drugom svetskom ratu. Ali, nikada se nije povlačila ta analogija da je od ubistva kralja do Drugog svetskog rata, dolaska tih ustaša i stvaranja ustaške države prošlo sedam godina, što nije mali period. A potom, niko od tih ljudi koji su organiziovali atentat na kralja i bili zlikovci u Drugom svetskom ratu, niti Ante Pavelić, niti Dido Kvaternik, niti Von Perčević, nisu potraživani baš previše od komunističkih vlasti. Svi oni umrli su u inostranstvu znatno posle Drugog svetskog rata, srpska vlast je želela da sve te događaje što pre gurne pod tepih da se o tome ne priča, i mi ništa nismo naučili iz toga. Postoji paralela u ovom filmu i sa ubistvom Franca Ferdinanda u Sarajevu, i sa nekim drugom atentatima. Meni je jako žao što se atentat na premijera Đinđića desio u vreme naše generacije, smatram da je to civilizacijski nedopustivo. Kralj je ubijen u inostranstvu, a Đinđić na našem tlu, i to je za mene bio i ostao šok. Ali, nisam se previše bavio tom pričom kao što sam bio motivisan za ovaj film, iako mi je jako žao premijera Đinđića, koga sam i poznavao, i sve to u vezi sa njim je vrlo tužno. Ali, atentati se dešavaju i u Švedskoj, u Norveškoj, i u mnogim drugim zemljama, naročito su se dešavali sredinom dvadesetog veka, i nažalost, smatraju se sredstvom borbe različitih ideologija – kaže Gordan Matić.
U “Pucnjima u Marseju”, koji će biti prikazani i na festivalu koji se održava upravo u ovom francuskom gradu, a za koje je zainteresovan i Pulski festival, okupljena je ekipa mladih glumaca, kao i velikani srpskog glumišta – Svetozar Cvetković, Vladimir Aleksić, Tihomir Stanić, Strahinja Blažić, Đorđe Đoković, Nikola Šurbanović, Gordan Kičić, David Tasić Daf, Nikola Milojević, Ivan Tomić, Tamara Aleksić, Tamara Krcunović, Jovo Maksić….
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
