INTERVJU Rajko Grlić: Srbija nama nije samo utjeha, ona je, kako stvari stoje, moguća slika naše budućnosti

Pripadnik buntovne generacije poslednjih velikih filmskih Jugoslovena (uz Srđana Karanovića, Karpa Godinu, Gorana Markovića, Zafranovića, Šijana, Žilnika), koja se nije „prilagođavala“ nijednom režimu, u delu naše javnosti već decenijama je najomiljeniji Zagrepčanin u Beogradu. Svojim kritičkim stavovima prema društvima i stvarnosti u kojoj živimo, Grlić nam je uvek iznova pokazivao da lični integritet i dostojanstvo i dalje imaju veliku važnost.

A ove dane pred novogodišnje praznike proveo je u montaži – posle pauze od sedam godina i filma „Ustav Republike Hrvatske“, koji je uz četiri Zlatne arene u Puli osvojio još dvadesetak nagrada na velikim svetskim festivalima, Grlić je završio snimanje novog filma „Svemu dođe kraj“.

Ovim simboličnim naslovom nagovestio je i svoje opraštanje sa kamerom, a za Danas govori kako je s Antom Tomićem napravio scenario po motivima romana Miroslava Krleže „Na rubu pameti“, zbog čega je važno pobuniti se protiv života u laži i pokvarenosti…

Od same najave Vaš novi film „Svemu dođe kraj“ pratila je velika pažnja regionalne kulturne javnosti, a izjavili ste da Vam je poslednji. Sa kakvim osećanjem ste snimali i sa koliko uzbuđenja ste ušli u montažu?

– Za mene je pravljenje filmova veselje kojeg se, usprkos svega pa i godina, teško odričem. Ovaj film sam slikao, kako ja to kažem, lako, što se tijela i glave tiče gotovo nepristojno lako, tako da sam s jednakom lakoćom ušao i u montažu. Kada Vam ide tako lako u jednom trenutku posumnjate u svoju odluku o zadnjem filmu (kažu da nakon zadnjeg ide još i posljednji), ali mislim da se ne trebam zavaravati, godine čine svoje i bilo bi pristojno znati stati.

Šta biste Vi zapisali na Vašoj „odjavnoj špici“, nakon više od pola veka pravljenja filmova, nagrada, uspeha…?

– Da sam bio sretan čovjek koji se čitav život igrao, i zahvaljujući tome nije bio primoran odrasti.

„Svemu dođe kraj“ definisali ste kao ljubavni triler. Da li su na pogrešnom tragu oni koje ovaj film već po žanrovskoj odrednici asocira na Vaše remek delo „Samo jednom se ljubi“ iz 1981, koje je par excellence ljubavni triler i par exelens politički triler?

– Jedan sam od onih koji tvrde da žanrovi pripadaju industriji filma a da mi, koji u ovim krajevima filmove radimo u kućnoj radinosti, imamo pravo igrati se i miješati ih, ukratko, raditi nešto što je u pravoj filmskoj industriji krajnje nedopustivo. To je sloboda naše neimaštine koju u industriji, usprkos ponekad fantastičnih uslova, jednostavno nemate. Tako je ovo, ako govorimo pojednostavljenim žanrovskim jezikom, prvo ljubavna priča, pa triler pa socijalna drama. I tu staje da do kraja ne otkrijem koktel koji smo Ante Tomić i ja pripremili za vas.

Rekli ste da vam je drago što svoj rediteljski opus završavate „ljubavnom pričom duboko umočenom u hrvatsku stvarnost”. Zbog čega Vam je to važno, i kakav je danas Vaš doživljaj hrvatske stvarnosti?

– Hrvatska stvarnost, mislim ona politička a politika ovdje kontrolira manje više sve, dosta je ponižavajuća za svako samostalno misliće biće. Ovdašnji premijer u svom je mandatu promijenio ni manje ni više nego trideset ministara i ministrica. S rukama u pekmezu uhvatili su ih novinari a nešto manji broj i inspektori Europske unije. Ukratko, to je vlada manjih i većih lopova i nesposobnih ljudi od kojih mnogi ne bi prošli na elementarnom IQ testu. Uz to, ta i takva vlast olako kupuje medije tako da mogućnost da bi netko drugi mogao pobijediti na skorašnjim izborima spada u domenu naučne fantastike. Znam da sve to imate, da je kod vas još puno gore ali ne bojite se, niste sami, Hrvatska čini sve da vam se približi. I tu ću stati jer znamo da je krajnje nepristojno olajavati svoju domovinu van njenih granica.

Šta Vam je najuzbudljivije u Krležinom „Na rubu pameti“, i glavna inspiracija da ga „preselite“ u današnji trenutak?

– Baš smo neki dan, nakon što je Ante Tomić u montaži pogledao do kuda smo dogurali, o tome razgovarali. Faktografski od romana „Na rubu pameti“ ostalo je vrlo malo, gotovo ništa, možda jedan prizor, ali ono što je važnije, a to je Krležin duh, on je vjerujemo ostao. ili, kako je Ante to formulirao; ostao je njegov bijes prema okruženju u kome živi.

Radnja filma prati uspešnog zagrebačkog advokata koji se sukobljava s moćnim klijentom, i zbog ovog sukoba izgubi sve…Da li je ta nekažnjivost i bahatost moćnika suštinska odrednica naših društava?

– Vlast, i sama bahata, u svom odnosu prema bahatosti moćnika pokazuju kako je pravda relativna i prilagodljiva, kako za sve nije ista. A dubinska sumnja u pravedno društvo, najgore je što se jednoj zajednici može dogoditi.

Šta se dogodilo sa nama, za razliku od Vašeg filmskog junaka koji se ne predaje – gde je naš bes prema nepoštenju, gde je gađenje od ćutanja i kukavičluka pred moćnicima, gde je hrabrost da se nešto izgubi zarad istine i dostojanstva?

– Demonstracije, pisanje i govorenje, jedan su oblik tog neposluha. Ali na individualnom nivou, odlazak je, nažalost, najčešći čin pobune, ili točnije rečeno, čin pobune iz nemoći. Ili to, ili nasilje nad onim koji nad vama provodi nasilje. To je velika dilema, i bojim se da tu nema točnog odgovora.

Krleža u svom romanu koji je svojevrsna moralna premisa govori o tridesetim godinama 20. veka, dobu koje je pomoglo brz i lak uspon fašizma. Šta nam ukazuje sličnost vremena u kojem živimo?

– Nacional populizam i muljanje izborima, od Trumpa i Orbana do Vučića pa nadalje, idealna je podloga za rađanje jednog novog svjetskog jednoumlja, čvrste podloge za svaki fašizam.

Koliko bi Vaš film bio drugačiji da se ljubavni triler dešava „duboko umočen u srpsku stvarnost”?

– Vjerojatno bi bio malo prljaviji, mutniji na površini ali suštinski ne bi bio puno drugačiji.

Ova godina je za nas bila jedna od najtežih, u Beogradu se završava protestima protiv kriminalne izborne krađe vlasti. Da li je Srbija sada još ubedljivija uteha Hrvatskoj, ako susedova mrtva krava može biti neka uteha?

– Sve sam pratio. I to vrlo pomno. Jer Srbija nama nije samo utjeha, ona je, kako stvari stoje, moguća slika naše budućnosti. Da nema Europske unije ta bi nam se budućnost već davno dogodila.

Jeste li u nekom smislu možda optimista, uprkos svemu, smatrate li da bi ovaj naš mrak u bliskoj budućnosti ipak mogao da se završi, jer, kao što kaže poslovica i naslov Vašeg novog filma, svemu dođe kraj?

– Ovaj naš mrak neće se tako skoro, ako ikada, završiti, ali ja sam usprkos svega optimist. Da nisam ne bi pričao priče, ne bi radio filmove, ne bi se toliko veselio svakodnevnom životu. Životu koji uvijek nađe način da u nekom gutljaju i zalogaju, u nekoj rečenici, u prijateljima i voljenima pronađe nešto za što ima smisla živjeti. S tim, vjerojatno krajnje neosnovanim optimizmom, želim vama i vašim čitaocima sretnu Novu i, naravno puno bolju, ljepšu i mlađu godinu.

Međunarodna ekipa filma

Uspešnog zagrebačkog advokata u novom Grlićevom filmu igra Živko Anočić, a moćnog klijenta s kojim se sukobljava Boris Isaković. U ovoj izuzetnoj glumačkoj podeli su i Ksenija Marinković, Jelena Đokić, Janko Popović Volarić, Emir Hadžihafizbegović, Srđan Grahovac, Katarina Bistrović Darvaš, Marina Redžepović, Angela Nedjalkova, Anita Schmidt, Doris Šarić Kukuljica, Siniša Ružić, Dejan Đonković…

U autorskoj ekipi su i direktor fotografije Branko Linta, majstor rasvete Miloš Jovanović, ton majstor Momchilo Bozhkov, scenografkinja Željka Burić, kostimografkinja Morana Starčević i majstorica maske Ana Bulajić Črček.

Producent je Ivan Maloča, a uz glavnog producenta, Interfilm iz Zagreba, u realizaciji projekta učestvuju i RRF International iz Bugarske, Oktavijan iz Bosne i Hercegovine, Saudade film iz Turske, West End Production iz Srbije, ABHO iz Crne Gore i Veda film iz Severne Makedonije, a film je podržan sredstvima Hrvatskog audiovizualnog centra.