Reditelj Slobodan Ivetić: Veće iznenađenje bi mi bilo da je FCS podržao moj film o Dušku Kovačeviću

„Film o živom klasiku, Dušanu Kovačeviću, autoru nekih od najznačajnijih drama i scenarija u istoriji domaćeg pozorišta i filma, ekskluzivnim arhivskim materijalom i javnosti nepoznatim pričama iz ličnog i profesionalnog života, ‘Moje putovanje s Duškom’, pokušava da nam približi velikog autora, ali i društvene i političke okolnosti u kojima stvara. Projekat od velikog značaja za domaću kulturu u predstavljenoj fazi razvoja nije ubedio komisiju da ga podrži.“

Sa ovim, u najmanju ruku ironičnim i paradoksalnim obrazloženjem, Ministarstvo kulture i konkursna komisija odbili su da daju podršku dugometražnom dokumentarcu reditelja Slobodana Ivetića (produkcija Art&Popcorn), na upravo završenom konkursu Filmskog centra Srbije (FCS) u kategoriji za finansiranje i sufinansiranje dugometražnih dokumentarnih filmova.

I mada ovu odluku (u komisijii su bili Radenko Ranković, predsednik, Mila Turajlić, Ivana Todorović, Mladen Kovačević, Bogdan Zlatić), deo kulturne javnosti teško može da „proguta“, i to u godini u kojoj akademik, dramatičar, pisac, filmski reditelj i scenarista čija se dela igraju i na evropskim i svetskim scenama obeležava pedeset godina rada, za Slobodana Ivetića je, nažalost, kako ističe za Danas, negde i – „razumljiva“!

– Nisam iznenađen, veće iznenađenje bi mi bilo da je podržan film o Dušku Kovačeviću, jer svi koji prate kulturna zbivanja dobro znaju koliko su „čudnih“ odluka donosili Filmski centar Srbije i njegove razne komisije poslednjih godina, i kakve su se sve afere rađale bez ikakvog objašnjenja i raspleta. Jedina posledica svega toga bio je raspad Upravnog odbora FCS prošle godine, posle poništavanja prvog konkursa za eminentne reditelje, koji se ni posle nekoliko meseci od poslednjih skandala nije ponovo sastavio. Ja sam već ispravljao neke njihove „brljotine“, kada su me odbili za dokumentarni film o našem svetski slavnom scenografu Miljenu Kreki Kljakoviću. Posle su taj projekat dali drugom reditelju, i kad su zapali u ćorsokak, onda su me pozvali da ovaj film vratim na pravi put – kaže Ivetić, koji je sa dugometražnim dokumentarcem „Kreka – lovac na snove“ ostvario veliki uspeh, dobio sjajne kritike naših i evropskih kritičara, nagradu za najbolje dokumentarno ostvarenje u 2021, a premijerom ovog filma zatvoren je 49. Fest.

– Bojim se samo da ću možda opet doći u istu situaciju, jer u Srbiji i inače nema mnogo razuma i logike, pa ni u kulturi. Mislim da je Filmskom centru potrebno „veliko spremanje“, jer tu nešto ne funkcioniše onako kako bi moralo i trebalo već dugo vremena, posebno sa izborom filmova kojima će država dati finansijsku podršku. Vrlo često amateri imaju prednost nad profesionalcima, što nikako nije sporno, jer mladi autori treba da se ostvare profesionalno i da naprave svoje karijere. Ali, pošto i dalje nemamo sistemska rešenja – Zakon o kinematografiji, a on se od 2012, kada je ukinut tek donet zakon u ovoj oblasti po ugledu na evropsko zakonodavstvo, najavljuje svake godine, film kod nas ostaje „lov u mutnom“. Zato opstaju te podele na „podobne“ i „nepodobne“ autore, lobiji, zakulisne radnje, privatni interesi i animoziteti u odlučivanju – navodi Ivetić.

Razlozi za odbijanje filma „Moje putovanje s Duškom“ uglavnom su opšte fraze i nemušte rečenice, što je prilično ponižavajuće, ne samo za njega nego i za sve autore koji su konkurisali i pošteno uradili svoje „domaće zadatke“, spremili dokumentaciju sa idejama i planovima.

Pogotovu ako se zna da je Ivetić s Kovačevićem najviše sarađivao poslednjih četrdeset godina, da su se privatno družili, da je on s Duškom putovao na snimanja, premijere, svečanosti, tribine, sastanke, gostovanja, od Montreala i Pariza, do Šapca i Gračanice, da njihovo poznanstvo i prijateljstvo traje još otkako su prvi put sarađivali na kultnom ostvarenju „Balkanski špijun“, a kasnije i na svim ostalim antologijskim Kovačevićevim filmovima, i da upravo on poseduje najobimniji i najekskluzivniji biografski materijal o njemu.

– Želeo sam da prikažem Duška Kovačevića onako kako ga samo ja znam, poslovno i privatno. Tokom naših putovanja uvek sam imao kameru uz sebe i sve beležio, i taj materijal nema niko drugi – ni Kinoteka, nijedno pozorište, ni SANU, ni RTS. To je moj ekskluzivni materijal, jer niko ne poznaje Duška onakvog kakav je sam sa sobom, kako razmišlja, kako stvara… Komisija je imala uvid u taj zaista dragocen, vredan i ekskluzivni materijal, ali je on očito „nije ubedio“ da ga podrži. I sve je ovo utoliko veći skandal što bi ovaj dugometražni dokumentrano-igrani film, kako sam ga zamislio, koštao kao jedan bolji automobil. Mislim da je sramota da država ne želi da izdvoji tu sumu za filmski spomenik njenom najznačajnijem savremenom pozorišnom i filmskom velikanu, koji će u subotu, 16. jula dobiti nagradu „Aleksandar Lifka“ za životno delo na 29. Festivalu evropskog filma Palić, i kome je pre nekoliko večeri u Sopotu uručena Nagrada „Statueta slobode“ za doprinos srpskom filmu – ističe reditelj.

A Kovačevićev novi film „Nije loše biti čovek“ biće prikazan 18. jula u Areni, u Međunarodnom takmičarskom programu ovogodišnje Pule, navodi Ivetić, i da se on, prema najavi organizatora festivala koji podsećaju na njegova kultna dela i Zlatne arene koje je osvajao u nizu decenija, očekuje s najvećem uzbuđenjem.

Na naše pitanje šta, po njegovom mišljenju, stoji iza ovog odbijanja da se podrži dokumentarac o njemu, Ivetić kaže:

– Za razliku od ovih prestižnih međunarodnih festivala, našoj državi, što se vidi iz odluke Ministarstva kulture i konkursne komisije FCS, pola veka rada Duška Kovačevića verovatno nije neki važan datum. Razlozi za to se možda mogu tražiti i u tome što nekim važnim ljudima smeta što se Duško uvek zalagao za negovanje tradicije, što zna gde su mu koreni, što ima čvrste stavove o životu, prirodi, politici, istoriji, našim nacionalnim intersima…, i što ne želi da „igra“ u timu svake političke stranke koja osvoji vlast, poput nekih drugih umetnika – ističe Ivetić, koji važi za našeg najobrazovanijeg reditelja ((jedini je iz Srbije završio studije režije i kamere u Parizu, na čuvenoj akademiji Idek).

Tokom svoje četiri decenije karijere provedene, uglavnom, u saradnji sa stranim filmskim stvaraocima i producentima koji ga angažuju zbog njegove stručnosti i znanja, Ivetić je upravo dokumentarcem o Dušku Kovačeviću želeo da obeležio i svoj važan datum, četrdeset godina rada.

Postavlja se, naravno, pitanje, kome su takvi datumi važni u našoj kulturi?