Roman Dostojevskog sa najviše humora i likova koji u njemu umiru 1

Iz štampe je nedavno izašlo tzv. divot izdanje romana „Zli dusi“ Fjodora Mihajloviča Dostojevskog.

U pitanju je luksuzno kritičko samostalno izdanje koje je u potpunosti pripremio profesor Zoran Živković.

Povod su bila čak četiri jubileja koja se stiču u jednoj godini, od čega su tri internacionalna, a četvrti posebno značajan za srpsku kulturu.

Naime, pored toga što se ove godine navršava puna dva veka od rođenja Dostojevskog i 140 godina od njegove smrti, proteklo je i 150 godina od trenutka kada je ovaj roman počeo da izlazi u nastavcima u žurnalu „Ruski vesnik“, ali i punih sto godina od njegovog prvog prevoda na srpski koji je sačinila Kosara Cvetković pod nazivom „Nečiste sile“.

Uloživši tri i po godine rada, profesor Živković je, u susret jubilejima, priredio ne samo prvo kritičko izdanje romana „Zli dusi“, već i prvo kritičko izdanje uopšte nekog dela Dostojevskog na srpskom.

Roman „Zli dusi“ često se zajedno s „Braćom Karamazovima“, „Idiotom“ i „Zločinom i kaznom“ smatra za najbolje što je Dostojevski napisao, a predstavlja izazov za tumačenje od trenutka svog nastanka.

U Živkovićevom viđenju to više nije knjiga o demonima epohe: ateizmu, nihilizmu i imoralizmu, već prvenstveno koloplet ljubavnih priča čije karakterno veoma različite protagoniste, Andreja Antonoviča fon Lempkea, Stefana Trofimoviča Verhovenskog i Nikolaja Vsevolodoviča Stavrogina povezuje jedna osobina, sva trojica su lepi muškarci.

Tako je muška lepota pokretač glavnih tokova radnje, a njeno je dejstvo u većini slučajeva pogubno, jer u „Zlim dusima“ na različite načine svoj život gubi više likova nego u ostala tri spomenuta romana Dostojevskog zajedno.

Ipak, Fjodor Mihajlovič u ovoj potencijalno najmračnijoj knjizi iz svog stvaralačkog opusa uspostavlja neku vrstu ravnoteže uvodeći komične elemente i humor.

Smešno se u „Zlim dusima“ ispoljava kroz čitavu lepezu nijansi, od lakrdije do ironije, a ovaj roman se svojom nesvojstvenom količinom humora izdvaja kao jedinstven u bibliografiji pisca.

Povrh svega, sticajem okolnosti u kojima je knjiga nastajala, Dostojevski je u njoj uspostavio jedan od najvećih izuma u umetnosti pisanja – pripovedača koji nam s autoritetom govori i o onom što nikako ne može da zna – a koga će kasnije primeniti i u romanu „Braća Karamazovi“.

Sâmo delo u prevodu Veljke Marković priređivač je za ovu priliku redigovao, pravopisno ga osavremenivši, dopunio onim što je u prethodnim izdanjima omaškom izostavljeno i dodatno obogatio s preko 200 napomena kojima se objašnjavaju i tumače mesta u romanu potencijalno nedokučiva ili nejasna današnjem čitaocu, i tako otkrivaju mnoga skrivena značenja jednog od najsloženijih i najlepših romanesknih zdanja devetnaestog veka.

Predgovor knjige pod naslovom „Sto godina ‘Zlih duhova’ na srpskom“ donosi priču o podvizima dveju prevoditeljki.

Kosara Cvetković čak je dva puta prevela „Zle duhove“ – 1921. i 1933. – a njena je zasluga i to što je prvo srpsko izdanje ovog romana iz 1921. relevantno i u svetskim razmerama: u njemu se prvi put, čak pre nego u ruskim izdanjima, pojavljuje i znamenito poglavlje „Kod Tihona“, koje tek što je bilo pronađeno u zaostavštini Fjodora Mihajloviča.

Prevod Veljke Marković iz 1981. važi za izuzetan, ne samo u odnosu na sve prevode dela Dostojevskog, nego i u svekolikom prevodilaštvu na srpski.

Kritičko izdanje „Zlih duhova“ bilo je prilika da se prevoditeljka o kojoj se danas malo zna otrgne od zaborava i da joj se oda zaslužena počast.

Pored svog sadržaja, divot-izdanje se izdvaja i po svojoj grafičkoj opremljenosti: tom od preko 1.000 strana štampan je na najfinijoj hartiji, s tvrdim koricama, platnenim obeleživačem i jednim tabakom ilustracija na kunstdruku.

Profesor Živković se potrudio da pribavi i dokumentarnu građu, pa se pred čitaocem nalaze, između ostalog, broj iz januara 1871. časopisa „Ruski vesnik“u kome je objavljen prvi nastavak „Zlih duhova“, korice prvog izdanja u obliku knjige ovog romana iz 1873, koje je objavio sam Dostojevski, naslovna strana časopisa „Misao“ u kome su se „Zli dusi“ pojavili na srpskom 1921, kao i dve fotografije Veljke Marković, sada prvi put objavljene.

Kritičko izdanje „Zlih duhova“ uvrstilo je Srbiju u red zemalja koje su na prikladan način obeležile velike godišnjice Dostojevskog što su se sustekle u 2021.

Ova vredna knjiga biće dragoceni deo svake bolje biblioteke, bez obzira da li je ona lična ili javna, jer večnost je sastavljena od reči.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

3 reagovanja na “Roman Dostojevskog sa najviše humora i likova koji u njemu umiru”

  1. Da li postoji mogucnost kupovine ove knjige posto online nisu dostupne nikakve informacije na tu temu?

    • Da li ce Zivkovicevo kriticko izdanje knjige Dostojevskog „Zli dusi“ biti dostupno za kupovina u knjizara a?

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.