Rubens i Rafael u bečkim muzejima

Dve gradske galerije bukvalno se takmiče koja će privući više posetilaca do januara kada se završava period izlaganja slika Petera Pola Rubensa u Muzeju istorije umetnosti (KHM) i Rafaela Santija u Albertini.

Nije prvi put poslednjih godina da Beč potpuno izbriše trajanje tradicionalne turističke sezone upravo velikim izložbama kao što su ove dve u srcu grada. Slično je bilo krajem 2014. i početkom 2015. kada je bila priređena izložba slika Dijega Velaskeza. Po registracijama autobusa iz Češke, Slovačke, Mađarske, Rumunije, Srbije i jezicima koji se čuju u samim galerijama jasno je da je umetnost još jednom izbrisala granice tamo gde politika nije uspela. Ljudi strpljivo stoje u redovima i više od sata za kupovinu karata mada je moguća ona preko interneta. Cene su od 12 do 15 evra iako je reč o vanrednim umetničkim događajima.

Koliko god je reč o vrhunskim umetnicima visoke renesanse i baroka, ove izložbe nisu lako poredive. Verovatno se radi i o ličnom senzibilitetu kada kažem da mi je izložba Rubensovih slika ostavila jači utisak. Flamanski barok u njegovim slikama sačuvan je na preko četrdeset slika koje su već u vlasništvu KHM muzeja, a sada su u Beč stigle i one iz Madrida (Prado), Sankt Peterburga (Ermitraž), nacionalnih galerija iz Vašingtona i Londona. Kuriozitet je da su dve velike kompanije poput OMV-a i Gazpromnjefta udružile snagu kako bi u Beč došla čuvena slika „Ecce Homo“ iz Ermitraža.

Zvezda među slikarima

Kustosi koji su postavili Rubensovu izložbu slika počeli su je in medias res njegovim „Autoportretom“ (1509) iz zrelog doba. Oni biraju reč „zvezda među slikarima“ kada govore o njemu. Kažu da je bio izuzetno popularan i za života. Umetnikova želja za ekspresivnošću ovde se vidi u punom sjaju kroz autoportret na kojem on pokazuje snagu ličnosti velikog gospodina, džentlmena, pripadnika aristokratije, dvorskog slikara i diplomate. Rukavice, mač, crna odora, prav pogled. Preživljava umetnik ovu sliku, smrt. Ovako želi da bude upamćen.

Posle direktnog upoznavanja sledi niz slika i motiva koje su privlačile Rubensa na tematskom planu. Jedan od omiljenih je izbor mladog junaka Parisa između tri lepote – Venerine, Junonine i Minervine. On će svakako odabrati Veneru jer je lukavstvom obećala mladiću najlepšu od svih – lepu Helenu koja će inspirisati homersku priču u Ilijadi o ahejsko-trojanskom ratu. Kako Rubens vidi ovu dilemu jasno je po kontrapozi Minerve i Junone okrenutih leđima ili podignutog prsta kao opomene.

Ubedljivo najviše posetilaca stoji ispred slike „Kruna od trnja“ koja je nastala oko 1612. Kažu da tokom boravka u Italiji od 1600-1608 Rubens nije video Ticijanovu sliku iste teme. Pontije Pilat je izgovorio čuvenu rečenicu Ecce homo, a gledalac danas vidi čoveka sa kojeg kaplje rubin crvena krv, njegovo telo prikazuje se onima koji veruju i nevernicima u njegova čuda. Usred gužve, umetnik bukvalno hvata pogled nemoćnog čoveka izloženog sudu drugih ljudi. Posmatrač je uvučen u ovu scenu i ta magija privlači ljude toliko godina posle smrti Rubensa da posmatraju ova dela i otkrivaju zamisli genija flamanskog slikarstva. Dramatična blizina glavnog lika sa slike, taj pogled naizgled ovlaš prema posmatraču i neizbežna crvena nota. U Beču su i slike „Četiri rajske reke“, „Prometej“, „Glava Meduze“, „Vulkan kovač“, „Mladi Hrist sa anđelima“, „Blagovesti“, „Venera žali Adonisa“.

Bogorodica prema liku voljene žene

Ništa manje posetilaca ne privlači izložba 170 crteža i 17 slika Rafaela Santija, čije ime uvek ide uz Leonarda i Mikelanđela. Ovaj slikar i arhitekta doba renesanse ostavio je trag u Urbinu, Firenci i Rimu.

Na izložbi Rubensovih dela moglo se videti kako je on video sebe sa dvadeset i tri godine. Mladi Rafael slika 1509. sopstveni lik gotovo lirski, izduženog lica otkrivajući savremenicima i kasnijoj publici nežnog, donekle melanholičnog umetnika, stidljivog, osećajnog. Najnoviji tehnički testovi potvrdili su da je reč o autentičnom autoportretu. Slika je doneta iz firentinske galerije Ufici.

U „Albertini“ se može videti i jedna od najpoznatijih Madona koju je Rafael slikao sa očiglednim likom žene koju je mnogo voleo. Sikstinska Bogorodica je identična njegovoj voljenoj Margareti Luti. Na toj kompoziciji nalaze se i čuveni firentinski anđeli. Osim gotovo lirskih slika, ublaženih, okruglastih likova, sentimentalnih osećanja, za neke vatikanske prostorije Rafael je napravio nekoliko kompozicija kao što su „Misa u Bolzanu“ i „Proterivanje Helidora iz hrama“. Prava apoteoza i oda helenskoj kulturi nalazi se na slici „Atinska škola“ u čijem središtu su Platon i Aristotel. U uglu ove slike vidimo i samog umetnika koji je želeo da ostane u ovom društvu velikih – Empedokla, Diogena, Heraklita…

Rafaelov senzibilitet moguće je primetiti i na portretima i na slikama kompozicijama. Kao najava kompletne izložbe poslužio je „Portret Binda Altovitija“ iz 1514. za koju se mislilo da je umetnikov autoportret. Ispostavilo se da je reč o bankaru Altovitiju kojeg Santi slika kao nežni lik duge kovrdžave kose, senzualnih usana, krupnih očiju, ponosnog stava. Kažu da su mu žene došle glave, česte prehlade i na kraju groznica od koje je umro u 37. godini.

U Albertini su još poznate slike: „Madona sa knjigom“, „Blagovesti“, „Poklonjenje mudraca“, „Usnuli vitez“.

Obe izložbe moguće je videti do prvih dana januara 2018. Organizatori nisu menjali cene karata za Muzej istorije umetnosti i Albertinu uprkos velikom interesovanju publike i velikim troškovima osiguranja i prevoza slika. Studenti, đaci, stariji u bečkim muzejima imaju značajne popuste na ulaznice. Muzeji rade i nedeljom kada su prodavnice u popularnoj trgovačkoj ulici Marija Hilferštrase zatvorene.