Samara Viving o filmu „Spremna ili ne 2″: Bila sam pomalo uplašena jer sam želela da publika bude zadovoljna filmom

„Spremna ili ne 2″ (Ready or Not 2: Here I Come) nastavlja priču samo nekoliko trenutaka nakon kraja prvog filma, kada Grejs otkriva da igra ima još nivoa i da postoje i druge moćne porodice koje žele da joj zagorčaju život iz sopstvenih razloga. Ovoga puta moraće i da pomogne svojoj otuđenoj sestri Fejt (Ketrin Njutn).

Samara Viving se vraća ulozi Grejs i ovde govori o tome kako se ponovo vratila u mentalni sklop lika, kako je izgradila odnos sa „filmskom sestrom“ Ketrin Njutn i kako je umalo propustila rad na filmu.

Da li ste mislili da će Ready or Not dobiti nastavak?

– Šalili smo se na kraju snimanja prvog filma, govoreći: „Vidimo se na drugom delu!“ Ali tek pre nekoliko godina počeli su ozbiljni razgovori o tome. Onda smo shvatili da zaista želimo pravi scenario. Pošto smo i sami fanovi filma, znali smo da, ako ćemo raditi nastavak, mora biti zaista dobar.

Zato smo odvojili vreme da scenario dođe na pravo mesto, da okupimo pravi tim i da smislimo kako da napravimo nešto zanimljivo i novo, ali da zadržimo ono najbolje iz prvog filma – samo podignuto na milioniti nivo.

Da li je bilo lako ponovo ući u mentalni sklop Grejs?

– Bilo je pomalo zastrašujuće. Ali scenaristi su uradili sjajan posao. Čim sam počela da čitam scenario, pomislila sam: „Aha, znam šta radimo. Hajde!“

Druga stvar je bila kada smo imali prvo probno kostimiranje – ja, kostimografkinja Ejveri i Met i Tajler. Kada sam ponovo prvi put obukla tu haljinu, svi smo bili emotivni. Govorili smo: „Ne plačem ja, ti plačeš! Zašto nam je ovo toliko emotivno?“

Kod ovakvog filma sve se svodi na to: biću pola vremena prekrivena krvlju, boriću se za život i trčati unaokolo.

Da li je zabavno snimati ovakve filmove?

– Jeste, veoma. Ne bih radila nastavak da prvi film nije bio toliko zabavan.

Ipak, to je težak posao. Fizički je veoma naporno i radni dani su dugi. Nemate mnogo vremena – prvi film smo snimili za samo 28 dana, a ima mnogo toga da se uradi. Ako ne uživate i ako radite sa gomilom budala, onda to uopšte nije zabavno.

Naravno da sam želela da se vratim, jer svi radimo na sličan način – ne shvatamo stvari previše ozbiljno. Želimo da se zabavimo i znamo da je naš posao pomalo lud i veoma zabavan, ali smo i pripremljeni.

Ja želim da dođem na set i dam sto odsto, a znam da i oni rade isto. Oni su ranije radili sa Ketrin i ona je bila potpuno ista. Sve je bilo pomalo nestvarno i divno.

Zaista sam zahvalna što smo dobili priliku da snimimo drugi deo, jer nismo mislili da će se to desiti. Čak i tokom prvog filma smo se pitali: „Šta je ovo? Šta radimo?“

Rajan i Gaj su sjajno napisali scenario, a čitanje drugog dela bilo je veoma zabavno. Ti scenaristi su neverovatni, pa je bilo sjajno ponovo okupiti sve.

Kako je bilo raditi sa Ketrin kao filmskom sestrom?

– Naš odnos je baš kao među sestrama. Kada sam je upoznala, pomislila sam: „Ona je mali čudak kao i ja. Odlično!“

Imale smo prirodnu razmenu šala i mislim da su Met i Tajler to zadržali u filmu, što je baš lepo. Zapravo, tim je tu ulogu napisao baš za nju, jer su rekli: „Ove dve ludače biće odlične zajedno.“

Upoznale smo se ranije – obe smo igrale u filmu „Tri bilborda ispred Ebinga u Misuriju„. Nismo imale zajedničke scene, ali smo se srele nekoliko puta. Videla sam da je pomalo čudna kao i ja i znala sam da ćemo se slagati.

Bila je potpuno spremna za igru i nije se žalila. Biće nam neprijatno, biće hladno, biće gadno – ali učinićemo da bude zabavno. I stvarno jeste.

Da li vas Met, Tajler i ekipa Radio Silence uključuju u proces od ranog početka?

– Znali su da ne mogu da snime film ako ja kažem „ne“. Imala sam veliku moć! (smeh)

Ne, bila sam uključena u smislu da sam želela da dam svoje odobrenje za neke stvari, ali kada je reč o scenariju i onome što su ti momci radili – oni vode brod.

Ja samo dođem i budem kao neki učesnik rodea. Volim to što postoje odrasli ljudi koji rade pravi posao. Ali bili su veoma ljubazni i učinili su da se osećam sigurno i uključeno u proces. Zaista su slušali moje mišljenje i veoma su saradljivi.

Ovakav film je pravi timski rad i to ga čini boljim.

Kakva je dinamika između Meta i Tajlera na setu?

– Met radi sa glumcima, a Tajler sa kamerom. Ali imaju i svoje male „trač sesije“ zbog kojih svi postanemo nervozni, jer pomisliš: „Da li sam nešto pogrešila? Da li ste ponosni na mene?“

Ali oni su sjajni, veoma ljubazni i laki za saradnju, efikasni i pametni. Za obojicu bih primila metak.

Da li ste primetili razliku u radu ovog puta?

– Definitivno sam se osećala sigurnije. Na prvom filmu nismo ranije radili zajedno i nismo znali šta zapravo pravimo niti smo očekivali da će publika tako reagovati i da će ga ljudi toliko voleti.

Ovaj put smo imali samopouzdanje jer znamo da dobro radimo zajedno, ali niko nije bio opušten. Bila sam pomalo uplašena jer sam želela da publika bude zadovoljna filmom i da sačuvamo integritet Grejs.

Bilo je zabavno i zato što sam u prvom filmu veći deo vremena bila sama. U ovom filmu sam imala Ketrin pored sebe, pa je bilo sjajno imati prijatelja za razmenu šala i novu dinamiku. Mnogo smo se smejale.

Ponekad bi nam rekli: „Dobro, možete li sada da budete uplašene i zaplačete?“ A mi bismo odgovorile: „Izvinite, važi, važi…“

Kako je bilo raditi sa novom sporednom glumačkom ekipom?

– Na prvom filmu, kada je Endi Mekdauel potpisala ugovor, imali smo probu i morala sam da joj razbijem glavu ciglom. Imali smo mekanu ciglu… ali jedan ugao nije bio mekan.

Prvog dana sam Endi Mekdauel udarila ciglom u glavu i dobila je ogromnu čvorugu.

Zato sam, kada sam upoznala Saru Mišel Gelar, pomislila: samo je nemoj udariti u lice i biće sve u redu.

Koliko borbi vam dozvoljavaju da radite same? Kada uskače kaskaderski tim?

– Nisam radila onoliko koliko sam želela, jer sam mesec dana pre početka snimanja skoro slomila leđa i bila sam prikovana za krevet dve nedelje. Nisam mogla da hodam.

Onda sam dva dana pre početka snimanja ponovo mogla da hodam. Kao da je moje telo znalo.

Bili smo veoma pod stresom, jer je film veoma fizički zahtevan, a ja nisam mogla da se pomerim i bila sam na jakim lekovima protiv bolova, govoreći: „Ne, mislim da je sve u redu.“ A oni su govorili: „Ne znamo baš…“

Ali kunem se da telo nekako zna da predstava mora da se nastavi. Dva dana pre snimanja otok na kičmenoj moždini je spao i mogla sam da hodam. Rekla sam: „Dobro, super.“

Ipak, svi su bili nervozni jer sam imala tri diskus hernije, a jedan disk je potpuno pukao. Rekli su: „Ako ne moraš da radiš scenu, bolje je da to uradi neko drugi.“

Imali smo fantastičan kaskaderski tim. Bili su neverovatni i proučili su prvi film kako bi naučili moje pokrete, što je bilo fascinantno gledati. Pomislila sam: „Ona radi tačno ono što ja radim – neverovatno!“

Ali ja obožavam kaskaderske scene – to je moj teren. Zato mi je bilo teško da kažem: „U redu, ovu ću preskočiti.“