Siniša Ilić i Bojan Đorđev: Putevima balkanskih hamama

Ovaj događaj predstavlja krunu višemesečnog projekta ovih autora koji prati geografske topose – od Debra, Skoplja, Tetova, Prizrena, Peći, Prištine, Mostara, Stoca, Sarajeva, do Vranja, Niša, Novog Pazara i Beograda “u potrazi za zaboravljenim ili potisnutim narativima zajedništva.”

O ovom umetničkom putovanju razgovarali smo sa Ilićem i Đorđevim.

Kako vam se javila ideja za projekat Hamam Internacionala – odakle je potekla inicijalna motivacija?

Bojan: Ideja se javila iz posete hamamima – jednog u čijim ruševinama smo pili limunadu i jednog u kom smo se okupali 2021, posle kovid-karantina. Reč je o Isa-begovom hamamu iz XV veka u Novom Pazaru i Staroj banji u Novopazarskoj Banji iz XVI veka. U vremenu kada je telesni kontakt bio kontrolisan i izvor trauma, kupanje u banjskom hamamu u privremenoj zajednici sa ostalim kupačima učinilo se lekovitim.

U literaturi i filmovima hamami često budu mesta važnih razgovora. U opisu projekta kažete da su oni poprišta „neformalnih političkih, društvenih i religijskih dijaloga“. Možete li navesti i neke zanimljive primere za ovaj kontekst hamama na našim prostorima?

Bojan: U petnaestom poglavlju Nečiste krvi, Bora Stanković prikazuje putenost i slobodu devojaka i žena u hamamu pri obredu kupanja neveste pred venčanje, u kontrastu sa Sofkinom nesrećom i osećajem zatočenosti. Ova scena je u vranjskom hamamu prvi put adaptirana za film Sofka iz 1948. godine.

Sasvim druge prirode je scena u filmu Derviš i smrt iz 1974, kada zimogrožljivi muftija iz Antiohije pati što je u hladnoj Bosni i ne izlazi iz toplog hamama.

Ne tako lokalan je primer Hamam-ustanak u Carigradu, koji je pokrenuo bivši janičar i tellak – maser iz Bajazitovog hamama, Albanac Patrona Halil 1730, kada su se zanatlije i sitni trgovci zajedno sa janičarima pobunili protiv visokih poreza, carske korupcije i poraza u ratu sa Persijom i doveo do abdikacije sultana Ahmeda III, koji je u bici sa Austrijom 1717. izgubio Beograd.

Još jedna zanimljiva priča iz recentne istorije o već pomenutim ruševinama hamama u Novom Pazaru – predizborna akcija jedne stranke na lokalnim izborima 2003. bila je „Očistimo hamam“, kako nam je ispričao Fahrudin Kladinčanin.

Priča o hamamima je i priča o osmanskom nasleđu danas. U tom smislu, da li postoje razlike među balkanskim zemljama u kojima još uvek postoje hamami – da li kod nekih primećujete veću ili manju brigu ili se stepen (ne)brige određuje više drugim okolnostima nego geografskim i kulturološkim kontekstom?

Siniša: Utisak nam je da su najbolje očuvani oni koji su i dalje na mestima koja su centri gradskog života, koja su zadržala svoje kulturno-političke pozicije. U isto vreme, ti su objekti u dosta slučajeva pretvoreni u institucije kulture i umetnosti – galerije ili muzeje, čime im je u tim okvirima produžen život ili, što je nekako još uzbudljivije, oni su stavljeni pod brigu umetnosti. Slično je i sa nekoliko rekonstruisanih objekata koji su prilagođeni ugostiteljstvu. Mnogi banjski hamami, nastali na termomineralnim izvorima, očuvali su svoju funkciju kroz zdravstveno-rehabilitacioni sistem.

Kako ova praksa društvenosti – zajedničko kupanje – gradi specifičan oblik demokratije, klasnog diverziteta, religijske tolerancije pa čak i ravnopravnost polova?

Siniša: Hamami su bili dinamična mesta sa svojim mikroekonomijama, ali i jer su, za razliku od, iako neupitno komfornijeg, individualnog, modernog korišćenja kupatila, bili mesta drugačijeg doživljaja intime, telesnosti. U javnim kupatilima su ljudi manje-više goli i, makar privremeno, u trenutku kupanja, izjednačeni po statusu.

Bojan: Hamame su koristili ili čak njima rukovodili pripadnici ili pripadnice svih verskih zajednica. A zanimljivo je kako Lejdi Montagu u svojim Ambasadorskim pismima iz Turske piše o hamamu kao ženskoj kafani, kakva je u to vreme nezamisliva u Londonu XVIII veka.

Hamami „ostvaruju kontinuitet sa rimskim termama“. Ako govorimo o širem značaju izvan tehničko-arhitektonskog konteksta, u čemu je njihov kontinuitet, a gde je diskontinuitet?

Bojan: Rimske terme, pa tako i hamami, „palate su za narod“. U Rimu su podizani od strane imperatora za plebs, a u osmanskom carstvu građeni kao zadužbine – opet za dobrobit mnoštva. U ritualu kupanja hamami nasleđuju od termi smenu mikroklima od hladne preko mlake ka toploj, polnu segregaciju, mada je ona striktnija kod Osmanlija, i već pomenutu izuzetnu društvenu ulogu. Rimske terme uključuju vežbališta i biblioteke – dok kod Osmanlija šadrvan, najveća i suva prostorija hamama, postaje vrsta salona – mesto proslava, obreda i rituala, ugovaranja brakova… Osmanlije iz kulturoloških i religioznih razloga izbacuju rimski bazen iz javnih kupatila, ali uvode paru direktno iz tradicije šatora sa parom iz turkmenskih stepa.

Koliko vam je bila važna simbolika čišćenja u okviru projekta i na koji način ste je adresirali kroz vaše aktivnosti?

Siniša: Hamam smo više doživljavali kao mesto zaštićenosti, kontemplacije i brige nego čišćenja. Možda onoga što danas poznajemo kao mentalnu higijenu, koja se manifestuje i kroz kulturu dijaloga, društvenosti pa i već pomenute jednakosti u nagosti.

Iako zaštićeni kao materijalno kulturno nasleđe, mnogi hamami su u ruševinama, ali nekolicina ih je rekonstruisana. Koje biste primere rekonstrukcije i prenamene naveli kao uspešne, a koje kao ne baš najbolja rešenja, odnosno gde je devastacija najviše uzela maha?

Siniša: Hamami jesu u različitim stanjima, ali to se dešava i sa drugim objektima kada se društveni okviri u kojima su podignuti redefinišu, slično je i sa antičkim građevinama, industrijskim nasleđem, biskupskim salama, a sada već i nekim šoping-molovima. Šta raditi sa „nagomilanim prostorima“, to pitanje je veće od ovog istraživanja.

Bojan: Dva zanimljiva primera života istorijskih hamama danas su Hadži-begov hamam u Peći, iz XV veka, koji je akcijom samodoprinosa građana 1997. rekonstruisan i spasen od planiranog rušenja, i sada se koristi kao neformalni kulturni centar, ili Novi hamam u Debru iz XVIII veka, koji je najduže radio – do 1992, a sada je gradski muzej čija je postavka napravljena donacijama građana. Mnogi od hamama koje smo posetili su dugo u ruševnom stanju – neki čak i po više stotina godina – zbog poplava, kuge, zemljotresa ili gradskih požara nikada nisu sanirani. Neki hamami nisu bili isplativi, pa su postepeno propadali. Međutim, Hamam na Ćupriji u Stocu iz XVI–XVII veka preživeo je sve do 1993, kada je srušen u ratnim razaranjima.

Ako govorimo o refleksijama na savremenost, na koji način je moguće ponovo oživeti ideju savremenog javnog prostora, bilo da se radi o hamamima ili prostorima iz socijalističkih vremena, a imajući u vidu današnji neoliberalni kontekst i kapitalistički urbanizam?

Bojan: Deluje da je u sadašnjem trenutku kapitalizma i investitorskog urbanizma stavka javnog prostora beskorisna, kao i koncepti kao što su vreme i strpljenje. Ali očigledno je da se kolektivni imaginarijum pokrenuo i pojavljuju se novi ili se redefinišu stari oblici života javnosti, društvenosti pa i telesnosti, zajedništvo u fizičkom prostoru, nakon sad već više od decenije razdvajanja i izolacije u virtuelnoj agori društvenih mreža. Kao i kupanje u hamamu koje dolazi posle izolacije u pandemiji.