Svet u kome će se roditi moja generacija 1Gijom Klosa/ Arhipelag magazin

Ali iza nauke koja emancipuje krila se i jedna druga, mnogo tamnija slika. Neverovatni naučni napredak je omogućio neviđen napredak tehnike, posebno u oblastima naoružanja, hemije ili medicine. Nacisti, a nakon njih i Amerikanci, koristili su ove tehnologije kao oružje smrti i masovnog istrebljenja.

Nacisti su razvili pravu industriju eksterminacije zasnovanu na poznavanju hemijskih tehnologija koje su primenili u koncentracionim kampovima. Evropljani koji su pobegli iz Evrope bili su ti koji su stvorili prvo nuklearno oružje koje je bačeno od strane Amerikanaca na Hirošimu i na Nagasaki u julu 1945. godine. Od tada, nauka više nije mogla ostati osnovni motor evropskog napretka.

Naučni napredak, koji je bio uzdignut u neku vrstu mantre od strane Evropljana, morao je da bude kontrolisan i ograničen. Istovremeno, hitno je trebalo bolje kontrolisati korišćenje vojne sili i atoma čiji je kapacitet uništenja nauka multiplikovala. U tom trenutku se razvila ideja o načelu predostrožnosti. Trebalo je zaštititi čoveka od nepopravljive štete koju je moglo izazvati pogrešno korišćenje naučnog i tehnološkog razvoja.

Ali, u tom slučaju, šta je moglo da bude pokretačka snaga objedinjenja evropske civilizacije nakon Drugog svetskog rata?

Ovaj novi Bog se pojavio u neočekivanom obliku, napredak se iskazivao u formi potrošačkog društva – u konzumerizmu (potrošnji). Novi evropski san nam je stigao pravo iz SAD, masovna potrošnja koju su uvezli američki vojnici i koja je delovala kao sjajan način emancipacije nakon oskudice i racionisane hrane, sa čime su se Evropljani suočavali do početka pedesetih godina. Oni su istovremeno bili opčinjeni tim novim američkim društvom koje je izgledalo da živi u raskoši i materijalnoj slobodi. Mašina za veš i mašina za suđe, električni štednjaci, frižideri, zamrzivači, pojava zaleđenih proizvoda… promeniće svakodnevicu Evropljana, a posebno žena, oslobađajući ih obaveza domaćice. Televizori će u početku imati objedinjujuću ulogu u društvu. Bez obzira na to koji je bio njihov društveni status, porodice su se okupljale oko malog ekrana na kome se mogao gledati vrlo ograničen broj TV programa.

U toj slobodnoj Evropi pedesetih i šezdesetih godina rast, koji su nazivali ekspanzija, izgledao je neograničen, slobode su napredovale, nejednakost se smanjivala, osiguranje je postajalo opšte zdravstveno osiguranje, penzije su obuhvatile svakoga, a uveden je i garantovani minimalni prihod. Društvo se menjalo, „drugi pol“ je ubrzao emancipaciju žena, a mladi su nakon 1968. u nenasilnim uslovima postavljali pitanje izmena starih društvenih i seksualnih normi. Francuzi i Nemci su se pomirili, Evropa je istovremeno sa gubitkom svojih kolonija otpočela pokret ka integraciji, Zapad je dominirao slobodnim svetom…

I pored nuklearne opasnosti i Gvozdene zavese, sve je delovalo kao najbolje u najboljem od svih svetova – da preuzmemo onaj poznati slogan iz Volterovog Kandida.

Eto sveta u kome će se roditi moja generacija. U svetu sigurnosti, napretka, pokreta…

Autor je esejista, bivši evropski politički savetnik i poslovni lider čija je knjiga Jedna evropska mladost nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs

Prevod sa francuskog: Duško Lopandić