INTERVJU Tanasije Ćakić: O muškom mentalnom zdravlju je teško govoriti zbog nerealnih očekivanja koje stvara ideja o prosečnom muškarcu

Iz potrebe da govori o temi muškog mentalnog zdravlja, a na način koji mu je najbliži, Tanasije Ćakić je uz pomoć prijatelja osmislio predstavu pod nazivom „AFTER АФТЕР„.

Ono što je specifično je da je u pitanju ne samo tema o kojoj se ne govori dovoljno, već predstava za koju je on napisao tekst, koju režira i u kojoj glumi.

Da bi se dodatno izbrisala granica između publike i predstave, Tanasije je zadužen i za kontrolu svetala i većine efekata, dok je publika ohrabrena da snima, slika i zapiše sve što joj je zanimljivo.

Spontana gestikulacija zamenjena je znakovnim jezikom i svi su pozvani da učestvuju, a Tanasije Ćakić nam govori malo više o tome šta je sve uticalo na ovu predstavu.

Šta je bio lični ili umetnički okidač za nastanak predstave „AFTER АФТЕР“?

– Više faktora se poklopilo u okidač. Inicijalno, želeo sam da kreiram projekat, kako ne bih čekao kastinge ili audicije, koje su nažalost retke u našoj državi. Razgovarao sam sa svojim prijateljima, rediteljem Nikolom Kljajićem i dramaturgom Nemanjom Ostojićem, šta bi taj projekat mogao biti i zaključili smo da bi bilo značajno napraviti predstavu o mentalnom zdravlju, ali u atmosferi koja podseća na afterparty.

Meni je REBT psihoterapija, zaista pojednostavila i olakšala život, sa čim smo se sva trojica složili i zaključili da bi bilo dobro to podeliti s ljudima kroz nama najbliskiji medij – pozorište. Tako je krenuo rad na monodrami. Dobili smo sredstva od „Kulturanove“ koja je objavila konkurs za sufinansiranje pozorišnih projekata koji tretiraju marginalne teme i koji su inkluzivni, pod idejom primene univerzalnog umetničkog dizajna. Jednostavno rečeno: kako ako mislimo o marginalnim grupa pri početku stvaranja projekta možemo pomoći većoj populaciji (primeri univerzalnog dizajna iz svakognevnog života su: rampe za osobe u kolicima, svetlosna obaveštenja, itd).

Prijavio sam „AFTER АФТЕР“ sa mišlju da je muško mentalno zdravlje marginalizovana tema, i da pričom o tome možemo pomoći celoj populaciji, a ne samo ekstremnim slučajevima. Kroz medije često vidimo senzacionalistički pristup suicidu, ekstremu kad govorimo o mentalnom zdravlju, dok se malo govori o pasivnoj suicidnosti, odsustvu aktivnog učestvovanja u svom životu. Termin pasivna suicidnost je novonastali termin, i neka istraživanja pokazuju da je moguće da čak četvrtina populacije ima ovaj problem. To je onaj trenutak kada je osobi svejedno da li je napolju sunce ili kiša, da li se videla sa prijetljima, da li je hrana ukusna ili ne.

To je nešto u čemu sam se pronašao u nekim fazama života. Umesto da pasivno čekam novi projekat, aktivno sam mislio o tome šta mi je važno i napisao tekst za „AFTER АФТЕР“. Ovu temu su prepoznali mnogi partneri u projektu kao značajanu, što me baš raduje, jer govori o želji da se o njoj priča.

Da li ste tokom procesa rada razgovarali sa muškarcima o njihovim iskustvima i osećanjima — i kako su ti razgovori uticali na dramaturgiju?

– Jesam, neposredno. Predstava nije dokumentarna, ali jeste zasnovana na mnogim psihološkim studijama i statistikama na temu muškog mentalnog zdravlja, u konsultaciji sa stručnim licima. U razgovoru sa muškarcima iz okoline, i na društvenim mrežama, otkrili smo neke teme koje su česte, ali možda nisu u našem ličnom iskustvu. Pokušavali smo da nađemo svakodnevne teme i probleme, koji se zanemaruju u razgovoru, a mogu izazvati lančanu reakciju.

Jedna od njih je diskriminacija i fetišizacija muškaraca koji gube kosu. Ovu temu, kao i mnoge druge, koje bi dramaturški bile višak u predstavi, objavljujemo na profilu predstave na društvenim mrežama, kako bi ipak te informacije bile dostupne. Tokom predstave se to i naznači.

Odlučili ste da budete autor, reditelj i glumac — kako zamišljate nošenje svih uloga istovremeno?

– Ovo je odlično pitanje, jer govori o mogućnosti da čovek bude više stvari odjednom, a to je i glavni zaključak u predstavi. Ljudi često u mračnim trenucima vide samo jednu svoju socijalnu ulogu. Svako može biti šta god želi, i može da bude više uloga odjednom, i one se međusobno ne moraju isključivati. Tako i u ovom projektu, ja imam više funkcija, ali na kraju dana, sve to sam samo ja koji otvaram razgovor o značajnoj temi, kroz sva sredsta koja su mi dostupna.

To izgleda kao kad prijatelju želite da ispričate neko jako uzbudljivo iskustvo koje vam se desilo, i onda pokazujete slike, snimke, gestikulirate, imitrate, prepričavate. Samo u ovom slučaju, prijatelj je publika koja dođe na predstavu, a sredstva kojima delite iskustvo su raznolikija. Jako je uzbudljiv proces, iako je potrebno puno discipline.

Uvođenje znakovnog jezika kao zamene za gestikulaciju je izuzetno zanimljiv potez. Kako ste došli na tu ideju?

– Nakon što je projekat odobren na konkursu „Kulturanove“, bio sam poslat na edukaciju o inkluzivnom pozorištu u Torunj, u Poljskoj. Tamo sam i upoznao Srđana Knera, koji radi video materijal za predstavu, i Teodoru Jonuzović i Konstantinosa Petrovića koji rade scenografiju. U Torunju smo nekoliko dana učili o raznim oblicima pristupačnosti i potrebama različitih marginalizovanih ljudi, i bili podstaknuti da osmislimo nova kreativna rešenja za pristupačnost.

U Evropi, celokupni prevod predstave na znakovni jezik putem simultanog prevodioca se smatra zastarelim rešenjem, dok se kod nas na to i dalje gleda kao na progresivnu praksu. Gluva osoba zapravo na taj način ne gleda predstavu, već gleda nečije prepričavanje predstave, što nije isto iskustvo.

Bilo mi je bitno da priča o mentalnom zdravlju bude dostupna što raznovrsnijoj publici, jer je problem univerzalan. Ja dosta koristim gestikulaciju svakodnevno, što već deluje kao neki moj znakovni jezik. Odlučio sam da pravim srpskim znakovnim jezikom oplemenim i konkretizujem svoju gestikulaciju, i time otvorim predstavu i za gluve. U tome mi pomaže Nina Baranovski.

Zašto je, po vašem mišljenju, i dalje teško govoriti o muškom mentalnom zdravlju?

– Zbog ideje o prosečnom muškarcu, i nerealnim očekivanjima koje taj koncept stvara. Na društvenim mrežama predstave su neki muškarci ostavljali komentare da ne razumeju zašto bi uopšte trebalo da govore o svojim emocijama ili mislima. Kako je to za žene.

Mislim da je velika greška što se popularna psihologija i marketinške kuće često obraćaju ženama kada su ove teme u pitanju. To stvara manjak primera da se o tome može govoriti iz muške vizure. Takođe, narativi dostupni muškarcima, kao što su oni kod Endru Tejta, natopljeni su mizoginijom, što dalje urušava mentalno zdravlje.

Publika kod vas nije pasivni posmatrač — zašto vam je važno da je ohrabrite da snima, slika, piše?

– Zapravo želim da ohrabrim publiku da komunicira. Kao što sam već pomenuo, želim da trgnem ljude iz pasivne pozicije u sopstvenom životu. Dobar početak za to je upravo tokom „AFTER АФТЕР“-a. Publika je često pasivni posmatrač u pozorišu. Kako da pasivnom posmatraču pokažete da je bolje aktivno učestvovati u životu, ako ga tretirate kao pasivnog posmatrača? Nikako. Neko iz publike možda čuje nešto značajno što ne želi da zaboravi i da dalje to iskomunicira sa nekim.

Bez publike nema ni predstave, zato nema razloga da se ne osećaju prijatno da slikaju, snime ili zapišu nešto, ili da izađu napolje ukoliko misle da ne žele nešto da slušaju. Svako ima pravo na izbor. Ima trenutaka u predstavi gde će meni biti potrebna njihova pomoć i podrška, a biće trenutaka gde ću biti tu njima da budem pomoć i podrška.

Kako vidite mesto ove predstave u savremenom pozorištu — da li mislite da umetnost može konkretno da doprinese mentalnom zdravlju društva?

– Savremeno pozorište mora da se oslobodi i da jednim svojim delom napusti fizičku zgradu teatra i uplovi u digitalni prostor, u kom svi mi neminovno živimo. Ova predstava to dozvoljava, i drago mi je što živi u nekom obliku i van scene. Ono što digitalni prostor donosi jeste pristupačnost i brzinu deljenja.

Kada se govori o temama kao što je muško mentalno zdravlje jako je važno da budu pristupačne i da mogu brzo da se dele, samim tim može konkretno da doprinese mentalnom zdravlju društva. Neko možda neće pogledati predstavu, ali će videti neku objavu na mrežama koja mu promeni pogled na neke stvari u životu.