Povod za njegov dolazak je srpsko izdanje njegovog romana „Bračna terapija za ljubavnike“ koju je izdavačka kuća Clio objavila u prevodu Ane Marković. Njoj i pripada zasluga, ne samo kao prevodiocu, nego i kao stručnom savetniku što se De Silva našao pred srpskim čitaocima kao jedan od najčitanijih savremenih italijanskih pisaca, kog neki kritičari smataju i „kraljem komedije“, iako se njegovi romani i pripovetke ne drže glavnih bestselerskih književnih tokova u Italiji kojima vladaju policijski trileri.

Prema knjizi „Bračna terapija za ljubavnike“ italijanski reditelj Alesio Marija Federiči, 2017. snimio je istoimeni film sa Ambrom Angoljoni i Pjetrom Sermontijem u glavnim ulogama, koji je blagajnama zaradio više od dva miliona evra.

Roman „Bračna terapija za ljubavnike“, objavljen u Italiji 2015, priča je o dvoje ljubavnika – Modestu i Vivijani, koji se podvrgavaju bračnoj terapiji kako bi odlučili da li da nastave sa svojim dvojnim životima, jer su zarobljeni u nesrećnim brakovima.

Bračni terapeut je zatečen zahtevom da analizira odnos između ljubavnika, ali se u na kraju u njihovu priču upliće do te mere da rizikuje gubitak profesionalne etike.

De Silva kaže da je u ovoj knjizi „sam sebi dozvolio da razgovara o osećanjima i komplikovanim ljubavnim situacijama, poigravajući se i sa nervozom unutar veze koja je često smešna, jer u ljubavi lako postajemo smešni, što je za jednog pisca veoma privlačno“.

*Šta znači baviti ljubavnicima danas u Italiji, imajući u vidu reputaciju ove institucije u Vašoj zemlji?

– To olakšava stvari, jer sve ono što je vezano za zabranu, pre svega u etičkom smislu jeste privlačno kao „zabranjeno voće“. Tako da to olakšava situaciju u smislu da pospešuje interesovanje.

*U razgovorima o ovom romanu ističete da je institucija braka u Italiji u krizi i ukazujete na fenomen povećanja broja razvoda posebno među starijim parovima. Kako Rimokatolička crkva gleda na to?

– To sad ne mogu da Vam kažem. Brak kao institucija je stvarno u krizi, što ima razne posledice, uključujući i izmene i u zakonskim okvirima koji regulišu razvode. Polako se menja tretman supružnika prilikom razvoda. Žene su u Italiji posle razvoda do sada bile zaista veoma zaštićene na uštrb muškaraca. U Rimu postoji kamp koji podseća na nomadske kampove sa prikolicama u kojima žive muškarci koji posle razvoda ne mogu finansijski da se oporave. U tom pogledu sad dolazi do promene i vidi se da zakonodavstvo radi na tome da se to izmeni. Poenta je u tome da brak više ne treba da bude biznis i zarada. Ukoliko ne dođe do te reforme, brak će „eksplodirati“ – nema nikakve budućnosti.

*Koliko Vaš glavni junak predstavlja „sliku“ tipičnog Italijana?

– Liči u utoliko što je kukavica pred sopstvenim emocijama. Nema sposobnost da ih prati. U tom pogledu zaista podseća na prosečnog Italijana, jer je neodlučan da krene za svojim emocijama, dok je njegov otac sušta suprotnost. On ima hrabrosti da kaže „ne“ bez obzira na kritike i napade okoline.

*Zbog čega ste jednu intimnu priču dvoje ljubavnika izložili sudu i komentaru drugih ljudi, koji o njima govore iz svog ugla?

– Ono što me je na to podstaklo jeste uopštena radoznalost u takvoj vrsti situacije budući da tema koja se tiče ljubavnika podrazumeva veliku dozu drame. Pokušao sam da se bavim tom temom kroz humor, da to bude zabavan pristup, naravno ne gubeći iz vida književnu vrednost čitave priče. Ja mnogo volim knjige koje nas teraju na smeh, ali koje istovremeno imaju i svoju književnu vrednost. Ne znam da li sam u tome uspeo, ali to je bio moj cilj.

*Da li je ova Vaša knjiga već samom svojom strukturom, koja stvara utisak kretanja kroz različite filmske kadrove nagoveštavala da bi mogla biti predložak za scenario za film?

– Ja sam ovaj roman napisao pre svega imajući u vidu književnost, nisam razmišljao o filmskoj obradi priče koja se kasnije dogodila. Možda to proizilazi iz toga što svaki junak ima svoje dostojanstvo i mišljenje – što se svaka tačka gledišta u uvažava, što možda deluje kao da se kamera pomera iz jednog u drugi ugao. Svaki pripovedački glas je podjednako važan. To je bio moj cilj, ali u tom trenutku nisam razmišljao o prebacivanju ove priče na filmsko platno. Potvrda za to je i što sam dok sam radio na scenariju morao da imam drugačiji, objektivniji pristup stvarima.

*Verujete li da je potrebno da pisac uvek bude i saradnik na scenariju kako bi bolje kontrolisao filmsku sudbinu svoj književnog dela?

– To ne mora da znači upravo zbog toga što je režiser taj koji ima odlučujuću ulogu u svemu tome. Možeš da predaš savršen scenario, a da posle kad se sve završi, vidiš da je režiser napravio grozan film. U tom smislu zaista ne postoji garancija. Režija je ta koja daje konačan pečat filmu. Pristajanje na adaptaciju knjige za film je uvek kocka.

*U načinu na koji piše o ljubavnim trouglovima, višeuglovima i intrigama među likovima, ako se ne varam, ima nečeg od francuskog duha. Koliko na Vaš rad utiču francuski filmovi?

– Ne varate se, ja veoma volim francuske filmove. Oni su prosto nabijeni tim psihološkim preokretima, unutrašnjim tišinama, atmosferom, njihov ritam nije po svaku cenu ubrzan. Volim taj pogled i pristup koji francuski režiseri imaju. Među njima posebno volim filmove Patrisa Lekonta i Kloda Sotea. Kad bi Lekont odlučio da radi film prema mom romanu mogao bih da umrem od radosti.

Prevod sa italijanskog jezika: Ana Marković

Nastavak serijala

„Bračna terapija za ljubavnike“ je četvrti roman u kome je De Silvin junak Vićenco Malinkoniko, neuspešan advokat koji je postao „univerzalni lik i van granica Italije“. Dijego de Silva kaže da nije planirao serijal o Malinkoniku, ali da se predomislio zbog lakoće sa kojom je pisao o njemu i uspeha prve knjige. Na pitanje šta se njegovom junaku događa u petom romanu koji već započeo, De Silva odgovara da ga nova priča „već obuzima da se zabavlja dok piše zapravo dve paralelne priče, od kojih se jedna bavi pseudo legalnim događajima u kojima Malinkoniko učestvuje kao advokat, dok se druga tiče njegovog privatnog života i ta sfera je veoma invazivna“. On najavljuje da će „to biti nešto žestoko, jer će se glavnom junaku dogoditi nešto teško i veliko“.

Upoznavanje

„U ovom poslu najviše mi se sviđa to što preko knjiga mogu da upoznam ostatak sveta“, kaže Dijego de Silva, koji je 5. februara proslavio 55. rođendan. Rodom je iz Napulja. Sve svoje knjige objavio je u izdavačkoj kući Einaudi: „Neka deca“, „Mimoilaženje“, “ Ništa nisam shvatio“, „Moja svekrva pije“, „Protivim se osećanjima“, „Razvod sa stilom“. Mnogi od njegovih romana, koji su nagrađivani prestižnim italijanskim književnim nagradama, doživeli su i filmske i pozorišne verzije. Film koji su braća Antonio i Andrea Fraći snimila prema njegovom delu „Neka deca“ dobio je najviša italijanska i evropska filmska priznanja, uključujući i „evropskog Oskara“. Osim romana i scenarija, De Silva piše i za dnevnik Jutro i časopis Ekspres. Njegove knjige prevedene su na desetak svetskih jezika.

Povezani tekstovi