Foto: EPA/ Zsolt CzeglediBoban Marković, trubačka legenda iz Vladičinog Hana, dobio je nacionalnu penziju zbog doprinosa kulturi. Ne krije radost, ali i činjenicu da je zatečen i ponosan.
On sa suprugom Lidijom živi u tom malom gradu, šeta, pije kafu sa prijateljima, uglavnom, muzičarima. Voli da se osami na pecanju, gde mu je štap nemi prijatelj. Savetuje. Pomaže. Miri ljude.
– Hvala svima koji su prepoznali moj rad. Lažu oni koji govore da im novac ništa ne znači. Ovo je priznanje koje mene čini još značajnijim da podržim svoju porodicu, ali i sve mlade trubače sa kojima starim, a oni odrastaju i spremaju nešto novo – kaže Boban Marković za Danas.
Vest o tome da je on jedan od ljudi koji je za izuzetan doprinos u kulturi, odlukom Vlade Srbije, postao nosilac nacionalne penzije za njega je „privilegija i ponos“.
– Čestitao sam svima koji su dobili nacionalnu penziju. Posebnu zahvalnost dugujem supruzi Lidiji, ali i Daliboru Nastiću iz Nacionalnom savetu Roma, koji me je predložio za nacionalnu penziju u oblasti kulture. Zatečen sam, ali i ponosan, jer je očigledno neko prepoznao ono kroz šta sam prošao, i uvek ću voleti moj rodni Vladičin Han, našu zemlju Srbiju i ljude sa kojima sam sarađivao kroz sve ove godine – priča Marković.
Prema njegovim rečima, obišao je planetu nekoliko puta.
– Uvek je uz mene bila moja truba. Tu je bio moj sin Marko. Uvek nas je na daljinu pratila svojom pozitivnom energijom supruga Lidija. I sve ide kroz zvuke, koncerte na kojima ste sami, a u mislima sa najdražima. Kada si svoj, onda možeš ti to, mnogo znači jer znaš da imaš puno srce svojih i to je uvezivanje od koga je teško pobeći – kaže nam taj trubač.
Za Bobana Markovića Festival u „Guči“ je njegovo „umetničko rodo mesto“. Priznaje da bez tog mesta podno planine Jelice „ne bi bilo ni njega“.
Prevrćemo monografiju povodom pola veka ove originalne trubačke manifestacije u Srbiji. Tu je impresija koju iz šumadijske varoši prenosi novinar britanskog „Gardijana“ u svojoj reportaži nazivajući ga „trubačkim Muhamedom Alijem“.
– Guča je moje rođenje srca. Uvek ću tamo da odem. Tamo sam sve postigao. Ništa nisam izgubio. Odatle vode svi moji, ali i putevi onih trubača koji su se posvetili ovom zanatu, tuge, pobede i vrištanja. Svaki trubač mora da se vrati u Guču, u tu varoš koja nas je stvorila i koju mi do neba poštujemo. Bez pobede na Saboru si ništa, sa jednom veliki, a dalje si u nebesima te varoši i sopstvene kreacije. Svirao sam na mnogim mestima, ali nigde se ne osećaš tako moćno pod nebom kao u toj varoši – govori trubač.
Truba sa kojom se druži od svoje sedme godine je instrument koji su voleli i ljudi iz javnog života. Političari, državnici, obični ljudi na veseljima, svadbama i sahranama.
-U Vašingtonu poželeo sam da zasviramo ispred Bele kuće. Da „pozovemo gazdu, da nas čuje“. Tada je predsednik SAD bio Barak Obama. Rečeno nam je da tu ne smemo da sviramo, i mi smo se udaljili. Znam da predsednik Vladimir Putin voli zvuk srpske trube. Nisam ga upoznao. Voleo bih da mu nešto odsviram. Ljude ne prepoznajem po njihovim političkim stavovima već prema duši. O tome govori i naš poslednji nastup nedavno u Mađarskoj. Imali smo koncert koji je bio jako dobro posvećen. Kada smo završili naš nastup pojavio se premijer Mađarske Viktor Orban sa porodicom. Želeo je da mi se zahvali na koncertu i da se slika sa nama. Tada mi je rekao da je naš navijač – priča Marković.
Marković kaže da je sa svojim orkestrom svirao Miloševiću, Đinđiću, Koštunici… Koga onda pamti kao političara sa kojim je ostao preko trube u bliskim ličnim kontaktima. Postoji i takav lik, u albumu ličnog sećanja:
– To je pokojni inženjer Milutin Mrkonjić, bivši ministar građevine. Gospodin. Jednostavan narodni lik. Običan da nas ispoštuje, inspiriše. Kao otac podrži. Pita kako smo? Šta treba ? O, novcu nikada neću da govorim. Taj čovek je bio, kao meni, moj otac Dragutin. Mogao je da me u pola noći pozove, i za njega smo bili uvek spremni da odemo i sviramo, ma gde bi se on našao.
Boban Marković otkriva još jedan nesvakidašnji detalj važnosti prijateljstva sa Milutinom Mrkonićem.
– Na jednoj od kafanskih sedeljki Mrkonjić me je posle ispunjenja svih njegovih muzičkih želja upitao:“Sine, kako mogu da ti pomognem, koliko ti novaca treba ?“ Nisam bio spreman da mu odgovorim odmah za stolom zbog ljudi sa kojima jesedeo. Na polasku sam mu rekao:“ Pomozi nam da sazidamo crkvicu u mom Vladičinom Hanu, to mi je najvažnije“. Rekao mi je da se to ne radi na kafanski način i zatražio da dođem sa ljudima u vezi sa sa projektom podizanja našeg pravoslavnog hrama. Stigla je i podrška od Vlade Srbije i Vladičin Han je dobio svoj pravoslavni hram posvećen svim kosovskim mučenicima sa imenom Kneza Lazara – ističe naš sagovornik.
U tom naselju se nalazi i porodična kuća Bobana Markovića. Kuća gleda na tu crkvu. Ovde živi i njegov sin Marko, naslednik porodične trubačke tradicije.
Boban će reći da se uvek seća svojih početaka. Podrške oca Dragutina, običnog radnika, koji se u slobodno vreme, da bi prehranio porodicu, bavio šusterskim zanatom u Vladičinom Hanu.
Pamti veliki trubački stas i zvuk Junuza Ismailovića iz komšijskog Prekodolca, velikog konkurenta u autoritetu vranjanskog Bakije Bakića, kao i malo daljeg Fejata Sejdića iz Bojnika.
– Odrastali smo i ostarili, ali nikada nećemo zaboraviti zvuke Junuza, Bakije, Fejata, Miće Petrovića. To je truba koja svojim zvukom budu emocije, ali i tera mlađe dalje. Želim da podržim sve mlade trubače iz južne Srbije i stojim im na raspolaganju – zaključuje Marković.
Biografija sazdana od zlatnih dragačevskih truba
Boban Marković (58) prvi put je nastupio na Saboru u Guči 1986.godine kada je osvojio drugo mesto. Za najboljeg trubača proglašen je četiri puta (1988,1991,1998 i 2001.godine). Vicešampion trubaštva bio je dva puta (19886 i 1997.godine). „Zlatnu trubu“ publike osvojio je 1994.godine. Njegov orkestar u Guči je bio najbolji dva puta (1993 i 2000.godine). Na 35. Saboru trubača u Guči 1995.godine Boban Marković je proglašen za majstora trube, kada mu je uručeno „Majstorsko pismo“.
Učestvovao je sa svojim orkestrom u snimanju filmova „Arizona Drim“, „Treća sreća“ i „Podzemlje“. Dobitnik je prestižne britanske nagrade za najboljeg svetskog trubačakoju dodeljuje časopis „Song lajn“. Naslednik sin Marko nastavlja očevim trubačkim stazama. Studirao je džez trubu na Akademiji u Gracu, a sada je posvećen usavršavanju, sa orkestrom koji predvodi pod očevim stalnim nadzorom.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
