foto prof. dr Svetlana Smolčić MakuljevićKada si u Beču i radnje su zatvorene zbog uskršnjih praznika, otvaraju ti se vrata aktuelnih izložbi.
U Istorijsko-umetničkom muzeju (Kunsthistorisches Museum) 24. marta otvorena je izložba Kanaleto i Beloto, koja će trajati sve do jeseni.
Svi koji su učili istoriju umetnosti dobro poznaju rokoko umetnika i majstora venecijanskih veduta Đovanija Antonija Kanala (poznatijeg kao Kanaleto), međutim ova tematska izložba stavlja u pun fokus i delo njegovog nećaka Bernarda Belota (koji se često takođe potpisivao kao Kanaleto, kako bi naglasio vezu sa slavnim stricem).
Uz značajne međunarodne pozajmice – od kojih mnoge ranije nisu prikazane u Austriji – izložba poziva na ponovno otkrivanje grada 18. veka kroz Imago Urbis, vizuelne zapise koji na dokumentaran, ali i umetnički način predstavljaju evropske metropole očima dvojice umetnika čije karijere odražavaju vreme obeleženo mobilnošću, ratovima i nesigurnošću.
Pažljivo režirane slike moći
Koncept izložbe zasniva se na prikazivanju umetničkog razvoja i inovacija Kanaleta i njegovog nećaka Bernarda Belota, sa posebnim fokusom na njihovu izuzetnu preciznost i ulogu u oblikovanju vizuelne slike evropskih gradova 18. veka.
Izložba naglašava kako su oba slikara koristila optičke uređaje, poput kamere opskure, kako bi gradove (Veneciju, Beč, Drezden, London i Varšavu) preneli na platno sa „naučnom preciznošću“.
Ipak, oni nisu bili puki dokumentaristi ili topografi. Transformisali su stvarnost, manipulisali perspektivom i svetlošću kako bi stvorili veličanstvene i dramatične scene koje su često služile kao politička i statusna promocija njihovih pokrovitelja.
Obojica su započela karijeru slikajući spektakularne prizore rodne Venecije, ali su je nastavili u inostranstvu: Kanaleto u Londonu, a Beloto u Drezdenu i Beču.
U središtu postavke je pitanje: koliko su ove slike „tačne“?
I Kanaleto i Beloto koristili su kameru opskuru kako bi postigli zapanjujuću preciznost.
Ali njihovi radovi nisu puki zapisi stvarnosti.
Naprotiv – oni su pažljivo režirane slike moći.
Kada je reč o Veneciji, Kanaleto gradi Veneciju kao savršenu scenografiju: svetlost je topla, arhitektura kristalno jasna, a grad deluje kao večni spektakl.
Kanaleto proširuje vidno polje više nego što ljudsko oko može da obuhvati, stvarajući panoramski efekat koji posmatrača „uvlači“ u sliku.
Slike Đovanija Kanaleta bile su statusni simboli bogatih evropskih putnika na „Velikoj turi“ (Grand Tour).
Kanaletova Venecija je idealizovana – čista, sunčana i veličanstvena.
Kada danas zamislimo Veneciju to je Venecija sa Kanaletovih slika.
Beloto ide drugim putem.
Njegovi Beč i Varšava nose hladnije tonove, duže senke i veću dozu drame.
U čuvenom pogledu na Beč, sabijanjem perspektive Beloto približava Karlovu crkvu (Karlskirche) i Salezijansku crkvu (koja deluje monumentalnije nego što jeste, najverovatnije zato što je njen kamen temeljac položen upravo na dan rođenja 13. maja 1717. Marije Terezije) kako bi simetrično uokvirio katedralu Svetog Stefana u daljini.
Grad izgleda uređen, bogat i stabilan – umetnik svesno izostavlja tragove siromaštva, ratnih razaranja ili društvenih sukoba tog vremena, kreirajući svojevrsnu „turističku razglednicu“ za habzburšku elitu.
Karijere strica i nećaka odražavaju duh tog vremena – doba velike mobilnosti umetnika, ali i stalnih ratova i nesigurnosti (poput Sedmogodišnjeg rata).
Kada ratovi menjanju granice i kada su umetnici lutali evropskim dvorovima, Kanaleto i Beloto stvaraju trajne vizuelne identitete gradova, koje još uvek nosimo u sećanju kroz njihove konstrukcije.
Kurbe – borba protiv tabua
U Muzeju Leopold, u galerijskom prostoru u suturenu povodom jubileja 25. godina postojanja otvorena je u februaru prva velika retrospektiva i samostalna izložba u Austriji Gistava Kurbea pod nazivom „Realista i buntovnik“, koja će trajati sve do 21. juna.
Izložba je priča o čoveku koji je principijelno nagovestio modernu umetnost.
Velika retrospektiva obuhvata dela iz svih perioda umetnikovog stvaralaštva i pruža pregled njegovog slikarskog i grafičkog rada.
Postavka počinje Kurbeovim ranim autoportretima i nastavlja se preko njegovih slika realizma sve do čulno intenzivnih ženskih aktova.
Izložba uključuje njegove pejzaže – kako one iz rodnog Ornana, moćne morske pejzaže, tako i prikaze lova sa dubljim simboličkim značenjem i vezuju se za njegov egzil u Švajcarskoj.
Kurbeov umetnički stav je definisao realizam kao vrstu demokratije u umetnosti.
Prema njemu svaka tema iz privatnog života dostojna je velikog formata kao što su prikaz sahrane njegovog strica („Sahrana u Ornanu“) i „Atelje umetnika“, koji je u Beču prikazan u formi zalepljene tapetne reprodukcije na zidu.
Kurbeov realizam nije bio fotografski poput onog na slikama vedutista 18. veka u Istorijsko-umetničkom muzeju, već ideološki.
On je slikao istinu koju je želelo da sakrije tadašnje buržoasko društvo.
Izložba u Leopoldu stavlja akcenat na Kurbeove rane autoportrete kojima koristi svoje lice da istraži ekstremna psihička stanja.
Ovo ga povezuje sa kasnijim ekspresionizmom, što je posebno zanimljivo za publiku u muzeju Leopold koji je dom Šilea i Kokoške.
Slika „Susret“, poznatija kao „Dobar dan, gospodine Kurbe“ jedno je od remek dela koja predstavlja vizuelni manifest o nezavisnosti umetnika.
Kurbe predstavlja sebe kao samouverenog, slobodnog i nezavisnog umetnika koga s poštovanjem pozdravljaju njegov mecena i kolekcionar Alfred Brija i njegov sluga.
Umetnik je više nego na ravnopravnoj nozi sa svojim bogatim patronom; on se uzdiže iznad njega i jedini je od trojice protagonista koji baca senku.
Umetnik prestaje da bude zanatlija koji ispunjava želje i postaje intelektualna figura.
Kao centralni i najkontroverzniji deo izložbe, jeste slika „Poreklo sveta“ koje je dokaz Kurbeove apsolutne hrabrosti i borbe protiv tabua.
Seksualnost je prikazana direktno i bez mitološke idealizacije.
Kurbe je prikazao žensko telo u krupnom planu: bez glave i ruku, sa razotkrivenim ženskim polnim organom u centru slike.
Kurbe je sliku svesno stvorio za privatnu publiku, njeno prikazivanje u 19. veku nije bilo prihvatljivo.
Kada sam studirala istoriju umetnosti ova slika nije bila vidljiva u udžbenicima, tek 1995. godine „Poreklo sveta“ je prvi put predstavljeno široj javnosti.
Tako je slika vrlo brzo postala predmet aproprijacije srpskih umetnika među kojima je najuspešniji bio rad Zorana Naskovskog.
Zanimljiv je podatak da je slika provela više od jednog veka u privatnim kolekcijama (uključujući i kolekciju psihoanalitičara Žaka Lakana) pre nego što je postala deo stalne postavke muzeja Orsej.
Od Monea do Pikasa i karikatura Onorea Domijea
U 2026. godini Albertina proslavlja jubilej 250 godina od osnivanja (4. Juli 1776) nizom izložbi pokazujući kako je kolekcija, koju je osnovao vojvoda Albert Kasimir, nadvojvoda od Saksonije-Tešena (1738 – 1822), zet austrijske carice Marije Terezije, i danas aktuelna i otvorena za širu publiku koja lako može da razume tokove moderne umetnosti.
Izložba „Od Monea do Pikasa“ iz Kolekcije Batliner, jedne od najvažnijih evropskih privatnih zbirki modernog slikarstva, koja je od 2007. godine u stalnoj postavci Albertine nudi sveobuhvatan pregled istorije umetnosti poslednjih 150 godina, i nezaobilazna je prilikom posete.
Redovno je aktuelizovana marljivim radom kustosa Albertine sa fokusom na određeni pokret ili umetnika u sklopu tekućih istraživanja.
Počinje poznatim francuskim impresionistima (Mone, Dega, Renoar) i postimpresionistima i pripadnicima grupe Nabis (Sinjak, Bonar, Lebaske) nastavlja se kroz ekspresionizam grupa Die Brücke i Der Blaue Reiter (Kirhner, Kandinski, Fon Javljenski), i remek delima Pola Klea, sve do ruske avangarde (Maljevič, Šagal) i brojnih Pikasovih dela.
Kolekcija Batliner premošćuje jaz između klasične moderne i savremene umetnosti, završavajući sa velikanima poput Frensis Bejkona i Gerharda Rihtera.
Do 25. maja u Albertini publika može da vidi izložbu posvećenu aktuelnoj umetnosti Onore Domijea (Honoré Daumier) „Ogledalo društva“, nastalu u saradnji sa frankfurtskim muzejom Štedel.
Na grafikama, (hromo) litografiji i novinskoj karikaturi, kojima satirički kritikuje i demistifikuje pravne izazove 19. veka, očitavaju se nestabilne političke okolnosti, klika koja zloupotrebljava svoju moć, ekonomija u krizi i društvena situacija sve složenija i konfuznija.
Slika stanja u postrevolucionarnoj Francuskoj 19. veka današnjem posmatraču deluje apsolutno savremeno.
Iako je najpoznatiji po grafikama, karikaturama, slikama i crtežima izložba u Albertini pruža uvid i u njegove male skulpture, biste političara – groteskne, duhovite i neverovatno moderne za svoje vreme.
Glavna izložba vezana za proslavu 250 godina postojanja Albertine pod sloganom „Otvoreni ka budućnosti“ uz niz spektakularnih izložbi koje povezuju istoriju kolekcije sa savremenim inovacijama biće otvorena 19. juna.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
