Umetnost treba da govori ono što ne želimo da znamo

Oktobarski salon, najstarija i najkompleksnija manifestacija iz oblasti vizuelnih umetnosti u Srbij9, održaće se od 26. septembra do 9. novembra ove godine, u Muzeju „25. maj“, Galeriji „Magacin“, Javnom kupatilu i Legatu. Ovogodišnji, 49. po redu, odnosno, Peti međunarodni oktobarski salon, organizuje Kulturni centar Beograda pod pokroviteljstvom Skupštine grada Beograda, pa je iz gradskog budžeta izdvojeno 32 miliona dinara, odnosno oko 50 odsto potrebne sume novca, tako da se još uvek očekuje materijalna pomoć Ministarstva za kulturu Republike Srbije i sponzora.

Zatvaranje granica Srbije, najgori ishod 49. oktobarskog salona

Umetnička direktorka 49. oktobarskog salona Bojana Pejić, sa punom političkom i građanskom odgovornošću ocenila je da bi jedino zatvaranje granica Srbije zbog jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova bio najgori mogući ishod narednog Oktobarskog salona. U protivnom, ona smatra da će svi umetnici iz inostranstva učestvovati na izložbi, jer imaju kritičku svest i žele da dođu, čak i ako Srbija uvede vize stranim državljanima, koje bi njima bile omogućene.

Predsednica Odbora Oktobarskog salona, Dragana Zeljković, zajedno sa članovima Odbora, direktorkom agencije „Publicis“, Žaklinom Kušić, i direktorkom KCB, Danicom Jovović Prodanović, donela je odluku da istoričarka umetnosti, likovna kritičarka i kustoskinja, Bojana Pejić, bude umetnička direktorka 49. oktobarskog salona. Žiri, koji će dodeliti tri glavne nagrade, čine dva međunarodna člana – Elena Filipović i Nataša Ilić iz Zagreba, kao i tri domaća – Zoran i Maja Ćirić i Slobodan Jovanović.
Član Odbora, Danica Jovanović Prodanović, preduzela je niz mera u cilju predstavljanja 49. oktobarskog salona u inostranstvu, tako da će ga prezentovati 5. aprila u Berlinu, u Nemačkoj, tokom pratećeg programa Berlinskog bijenala. Takođe, u pripremi su i prezentacije mikronarativnih radova 49. oktobarskog salona, koje treba da se održe u Muzeju savremene umetnostu u Sent Etjenu i na Istanbulskom bijenalu.
Prema rečima umetničke direktorke 49. oktobarskog salona, Bojane Pejić, ovogodišnji Salon predstaviće takozvanu umetnost u konteksu, odnosno na izložbi kojoj je ona dala naziv „Umetnik – građanin / umetnica – građanka“, biće izloženi radovi različitih konteksta, a naziv izložbe ne sugeriše i njenu temu, jer se radovi bave velikim brojem tema, već treba da ukaže da će se umetnici kritički, odnosno politički, pozicionirati prema datoj realnosti i konteksu.
– Umetnici će preispitivati odnose moći, umetničke i političke institucije, kao i umetničku produkciju. Izložba „Umetnik – građanin / umetnica – građanka“ ne stavlja težište na umetničke poetike, unutrašnje svetove, individualne mitologije, trijumfe nad propalim socijalnim utopijama, „velike naracije“ i „male priče“, već se radovi na ovoj izložbi zasnivaju na zdravim kritičkim pozicijama, stavovima bez sentimenta i „šminke“ – naglasila je Bojana Pejić.
Iako svaka izložba pokušava da formuliše određenu poruku, Bojana Pejić za 49. oktobarski salon nije formulisala poruku, već predlaže moto u upitnoj formi: „Da li nam je potrebna umetnost da nam kaže ono što ne želimo da znamo?“. S obzirom da je Bojana Pejić, istoričarka umetnosti koja smatra da je baš takva umetnost potrebna, 49. oktobarski salon koncipirala je s idejom da postavi na istu platformu umetničke i teorijske pozicije koje vizualizuju i tematizuju nevidljive aspekte u demokratskim društvima (cenzura, privatizacija, nezaposlenost, izbeglištvo, beskućništvo, prostitucija, prava manjinskih grupa, emigracija, nasilje nad ženama i decom). Izložba „Umetnik – građanin / umetnica – građanka“ neće ponuditi odgovore ni recepte šta umetnici treba da rade, već će otvoriti seriju pitanja, kao što su ona, tipa, Kako ćemo definisati pojam političkog? Da li postoje, odnosno gde su, granice između društvenog aktivizma i umetničkog dela? Da li društveno orijentisana umetnost treba da zadovolji klasična i uobičajena estetska očekivanja da bi bila priznata kao „visoka“ umetnost? Da li je cinizam najadekvatniji za zauzimanje distance prema „prljavoj“ realnosti? Da li feministička kritika i kritika paradigme mogu biti duhovite?