„Vavilon“ je ljubavno pismo filmu u kojem reditelj proklinje dan kad je stigao u Holivud

U filmovima o zlatnoj eri Holivuda (a zlatna je gotovo uvek ona u prošlosti, bilo kojoj) gledamo priče o uspehu, o malim ljudima koji sanjaju velike snove, sa plesnim tačkama i velikim performansima koji gotovo uvek donesu određenom glumcu ako ne nagradu, onda barem pomen među najboljima.

Takvi filmovi ne počinju krupnim kadrom slonovskog anusa iz kog kreće neprekidna dijareja po likovima koji pokušavaju da ga prevezu na orgiju u organizaciji holivudskih faca. Ali tako počnje novi film „Vavilon“, talentovanog autora, malo precenjenog ali i gurnutog u stranu poslednjih godinama, Damijena Šazela.

Ovaj reditelj je bio na vrhu sveta punih 2 i po minuta dok je mislio da njegov film „La La Land“ odnosi Oskara za najbolji film, da bi se ispostavilo da je senilni Voren Biti pogrešno pročitao šta mu je pisalo na koverti, a Oskar je otišao u ruke filmu „Moonlight. Nakon toga“, i reditelj kao i film postali su vreća za udaranje i ismeavanje, a mnogi su čak nalazili korealciju crnačke i belačke kulture u poređenju dva kontendenta za nagradu.

Nakon ovog mjuzikla snimio je i film o astronautu Nilu Armstrnogu koji realno niko nije gledao. Sve ono što što je pokupio usput od iskustava i priča, sve zakulisne radnje, zabranjene, nezakonite, sve one kojima plašimo malu decu sa pričama o nasilnom ponašanju, seksu i drogi, sve to je rešio da smesti u novu priču o Holivudu dvadesetih godina prošlog veka, i da joj da ime po drevnom uništenom gradu koji se urušio u svojoj dekadenciji.

„Vavilon“, film, prati nekoliko rukavaca priče, Meksikanca Menija (Diego Calva) koji napreduju od potrčka i „dečka za sve“, do direktora studija, mladu glumicu Neli (Margot Robbie) divljeg duha i promiskuitetne prirode koja će kao i njen kolega, velika glumačka zvezda Džek Konrad (Brad Pitt) propasti onog momenta kad dođe novo doba ton filmova.

Tu je i prva crnačka zvezda, trubač Sidni Palmer (Jovan Alepo) koji od šefa orkestra postaje superstar jer Afroameričko tržište postaje sve jače i mnogobrojnije. Njihovi putevi od uvodne scene orgija pa do samog kraja filma se ukrštaju u razmaku od cele decenije, u kojima vidimo sve ono što Holivud ovim likovima daje, ali i uzima. A ispostaviće se da mnogo više uzima.

I taman kad pomislimo, kroz slapstik komediju i razne odvratne situacije, da nam reditelj priređuje svoju viziju i kritiku svega onoga što se nagledao u Holivudi i čega mu je muka, zbog čega su mnogi u ranim najava i kritikama ovaj film protumačili kao njegovo oprštajno pismo od cele industrije, dešava se na neki način preokret. Shvatamo da Šazel je ipak svestan svih vaskolikih mana, ali da i dalje veruje u magiju i lepotu filmske umetnosti. I da će nastaviti da se bori za nju.

Likovi prestaju da budu samo lica i tela a postaju na neki način simboli te borbe, gde imamo mladog Meksikanca koji predstavlja reditelja, zaljubljenog i dalje u neobuzdanu, divlju i perverznu filmsku industriju, oličenu u liku Margo Robi, trudeći se da je ukroti i promeni, pa sve do najtragičnijeg, u  vidu lika Bred Pita, koji predstavlja celu jednu epohu koja je došla do kraja svog trajanja.

Pit ponovo bez mnogo cimanja i truda i glumatanja, samo svojim šarmom donosi lika koji vlada scenom, ali i dira vas u dušu. Margo Robi je njegov savršen pandan. Možda još uvek treba da nas ubedi i da nam pokaže svoje krajnje domete u glumi, ali zato za sve ovo vreme, njena pojava, šarm i snalaženje u ovakvim ulogama je dovoljno da se iskristališe kao jedna od glavnih glumica svoje generacije.

Zbog Pita i Robi, ali i same teme, film kao da je u konstantnom meta razgovoru sa Tarantinom i njegovim sjajnim „Once upon a time in Hollywood“ s tim što tamo gde je Kventin rešio da pripoveda bajku o lepim vremenima i beži od stvarnosti, Šazel želi da na realističniji osvrt na Sodomu i Gomoru iz Kalifornije, ali da čak i u tom sumraku morala pronađe svetlo na kraju tunela. A to svetlo su konačni proizvodi. Ne bi pogrešili ako bi ovaj film nazvali „Once upon a time in Hollywood“ na kokainu.

Retko kad smo u prilici da gledamo film koji predstavlja terapiju ili svađanje sa samim sobom reditelja, a ovaj film je upravo to. Gde imate osećaj da osoba koja ga snima nije ista na početku i na kraju filma, već da je došla do samospoznaje koja joj je svakako bila potrebna. Zbog toga, ovo je Šazelov svakako najličniji film i presek iz kog može da krene u nekom poptuno drugom pravcu.

Ako govorimo o manama filma, svakako da nije najprijatnije to što traje 180 minuta, ali razmišljajući o filmu, ne bi tačno ni znao šta je moglo da bude izostavljeno, i nekako deluje da se je sve važno i da je moralo ovoliko da traje. Nekima se sigurno neće svideti kraj, i to je ok, ali s obzirom koliko je film rađen srcem, bilo bi folirantski da ima neki drugi.

Smejaćete se, plakaćete, malo će vam biti muka, utrnuće vam dupe od sedenja. Možda vam se uopšte neće dopasti, možda ćete biti oduševljeni, ali nećete moći da pobegnete od činjenice da ste prisustvovali jedinstvenom iskustvu, a takvih je danas jako malo.