Visoka kultura ne može biti tržišno orijentisana

Sezona je počela njegovom produkcijom Pučinijeve „Madam Baterflaj“, a u prvim nedeljama na scenu posle skoro tri godine pauze vratio se Donicetijev „LJubavni napitak“, koji su prvaci Beogradske opere pevali u Bugarskoj i Rumuniji, a u Operskom studiju NP „Borislav Popović“ je završena audicija za nove polaznike. U najavi je premijera Mocartove opere „Don Đovani“, koju Beogradska opera priprema u saradnji sa Operom i teatrom Madlenianum, kao i obnova kultne Rosinijeve opere „Pepeljuga“ u režiji Jagoša Markovića… O planovima ove umetničke kuće, pripremama za 150. jubilarnu sezonu, potrebama visoke kulture, medijima i operskoj kritici za Danas govori tenor Janko Sinadinović, vršilac dužnosti direktora Opere NP.

* Šta Vam je kao prvom čoveku Opere najvažnije?

– Što se tiče ansambla, najvažnije mi je da se pravilno napravi smena generacija. To je jedan vrlo delikatan posao, koji se radi tako što istu ulogu spremaju zreo, iskusan pevač i jedan mladi pevač u alternaciji. To je jedini ispravan način, jer je bilo slučajeva i ovde i u drugim, čak i dramskim pozorištima da se gasi predstava kad jedan glumac ode ili pevač prestane da peva. Mi na repertoaru trenutno imamo 36 naslova koji mogu da se izvedu, uz nekoliko proba ili čak bez ijedne. Nažalost, imamo zabranu stalnog zapošljavanja već dugi niz godina, ali jezgro ansambla koji nosi repertoar čine stalni članovi Opere, honorarni saradnici i mladi ljudi iz Operskog studija. Želim dobro pripremljene predstave sa punom salom, ovacijama i energijom koju ne može ništa da zameni. Sad imamo u Sinepleksu i na radiju direktne prenose iz Metropoliten opere, ali bez obzira što su to fantastična izvođenja i vrhunski umetnici, ništa ne može da zameni uživanje u sviranju i pevanju uživo, u toj atmosferi u gledalištu, koja je jedan vid katarze, koja može da se poredi samo sa zajedničkom molitvom. Ne kaže se džabe za pozorište da je hram umetnosti.

* Da li je paradoks to što se Opera NP ponosi bogatim repertoarom, a u isto vreme ima problem malog broja predstava – manjeg nego u takozvanom „Zlatnom dobu“ kad je takođe delila scenu sa Dramom i Baletom?

– Promenili su se neki uslovi rada. Mi imamo normu određenu za orkestar – tačno je određen broj proba i predstava koji mogu da odigraju. Sve preko te norme mora dodatno da se plaća, a čitava kultura kuburi sa nedostatkom para. Mi igramo mesečno između osam i dvanaest naslova.

* Može li predstojeći jubilej NP da se iskoristi za iskorak ka bržem rešavanju pitanja nove zgrade Beogradske opere?

– Zgrada Opere je u domenu visoke politike, tako da ja nisam kompetentan za to kao umetnički direktor. Ne znam dokle se stiglo u tom projektu i koji su rokovi.

* Vaši prethodnici, posebno pokojni Dejan Miladinović, bili su veoma glasni po ovom pitanju.

– Novi prostor je neophodan, jer u ovoj zgradi se funkcioniše samo zahvaljujući dobroj volji, kolegijalnosti i dobrim odnosima između sva tri ansambla. Inače je jako tesno, a kod nas 300 dana u godini mora da ide jedna predstava na Velikoj i jedna na Maloj sceni. Plus Velika scena je često domaćin mnogim manifestacijama, a moramo da izađemo u susret državnim organima kad organizuju neke svoje događaje u našoj sali.

* Da li u Operi NP postoji problem sa tenorima koji mogu da pevaju ceo fah?

– Pa, nas ovde sada ima trojica-četvorica iskusnih tenora koji držimo repertoar. U ovoj sezoni biće prilike da publika u tom leđero – uslovno lakšem fahu – čuje u nekoliko predstava i mlađu generaciju.

* Šta u novoj sezoni priprema Operski studio?

– Ove godine Operski studio će raditi jednočinku Biničkog „Na uranku“ – prvu srpsku operu. Svim snagama ću podržati taj projekat zato što se uklapa u proslavu 150. godišnjice NP, na kojoj će biti zastupljeni srpski kompozitori, a jako je dobro da tu operu izvedu mladi umetnici.

* Da li možete da kažete šta Opera planira za jubilarnu sezonu?

– Bilo je govora o Konjovićevoj „Otadžbini“ i „Koštani“, Štatkićevoj „Lenki“… Ali, da li će to baš tako ostati, ne mogu sa sigurnošću da kažem, jer nas je letos napustio Dejan Miladinović, ključni čovek za domaće operske autore.

* Prvakinja Opere NP Snežana Savičić Sekulić i tenor LJubomir Popović odlično su se snašli u mjuziklu „Fantom u operi“ Pozorišta na Terazijama, koji zahteva i operske glasove. Da li će biti iskoraka u takvoj vrsti saradnje?

– Mjuzikl je jako ozbiljan žanr. Pogotovo „Fantom u operi“, čija je muzika vrhunska. Bojim se da u Srbiji nemamo adekvatnu školu za takvu vrstu muzike. Imamo operske pevače koji mogu da pevaju operu i operetu. Snežana Savičić je u „Fantomu“ pevala ulogu operske dive, kao i LJuba Popović. Bili su fenomenalni, to su vrlo teške uloge. Što se tiče ostalih uloga za koje su potrebni pevači za mjuzikle, njih su pevali glumci i ne baš uvek na zadovoljavajućem nivou. Velika je stvar da takvo jedno delo postoji u Beogradu i Srbiji, ali naša Opera ne bi smela da se upušta u tako nešto, jer pojedine deonice kad ih peva operski pevač mogu da zvuče rogobatno i smešno.

* Kako vidite budućnost opere kod nas, imajući u vidu kako stoje stvari sa opštim obrazovanjem, kulturnom strategijom i slabim dometima najavljene akcije razdvajanja estrade od umetnosti?

– Takmičenje sa estradom u popularnosti i marketinške promocije su uzaludan posao i izgubljena bitka unapred. Ali, sam uvek zahvalan novinarima što odvajaju vreme i pažnju za ono što se nekad zvalo visoka kultura, u koju je spadala i opera. To ne shvatam kao neki elitizam, jer visoka kultura ne može biti tržišno orijentisana, kao što ima zagovornika. Zadatak strategije kulture trebalo bi da bude da odvoji šta je visoka kultura, a šta folk kultura, pop kultura, supkultura, a šta estrada. To je sad jedan konglomerat. Neki listovi pod kulturom smatraju i koncerte u Areni, a to nije to. Forsiranjem pop kulture i supkulture, one prestaju to da budu, nešto što se dešavalo u podrumima – sad je na prvim stranama novina, a naša umetnost vrlo često je na poslednjoj strani kao mala crtica.

* Postoji li danas operska kritika?

– Ozbiljna kritika ne postoji. Postoje ljudi koji prate operu, ljudi koji imaju svoje forume na sajtovima, ali ozbiljna operska kritika je zapostavljanja. Sada će gospođa Branka Radović pokrenuti nešto što se tiče mladih kritičara, ali mislim da bi u svim novinama trebalo odvojiti rezervisan prostor za ovakvu vrstu događanja.

Tenor pre svega

* Pred premijeru „Norme“ u kojoj pevate glavnu mušku ulogu, maestro Del Monako je rekao da Vas je na početku rada na predstavi pitao da li ste tu kao direktor Opere ili kao njegov pevač. Da li se solista na mestu direktora Opere nalazi u nekoj vrsti sukoba interesa?

– Ja se zaista trudim da ne trpi ni ovaj posao u kancelariji ni moj pevački posao. Znate, ja sam pre svega i iznad svega tenor, tako da jako, jako vodim računa da to moje osnovno zanimanje ne trpi zbog administrativnog posla.

Menadžeri u kulturi’]

* Ovo Vam je druga sezona na čelu Opere. Zbog čega ste, kao i direktori ostalih direkcija i dalje u v. d. stanju, iako je upravnik NP imenovan prošle godine?

– Ne umem da dam odgovor na to pitanje. To nije situacija samo u pozorištu. V. d. stanja traju i u drugim institucijama i to je takođe pitanje neke visoke politike, a ne neke samovolje u našoj kući.

* Na mestu v. d. direktora Opere poslednjih godina smenjivali su se Vaše kolege pevači, kao i dirigenti i reditelji. Osim ličnih kvaliteta, šta je, prema Vašem mišljenju, najbolje rešenje za ovo mesto?

– Svakako je najbolje da se na rukovodećem mestu nalazi umetnik iz ansambla koji ima neki kredibilitet. On ima uvid u situaciju, poznaje ljude i sve probleme sa kojima se mi ovde susrećemo. Postojala su neka rešenja da se dovode ljudi koji nisu deo ovog ansambla i nisu članovi NP, ali ti menadžeri u kulturnim institucijama, koji nisu kulturni radnici, iako u jednom segmentu stvarno mogu da obave posao u tom savremenu duhu, u samom funkcionisanju šepaju.

Bez eksponiranja’]

Tenor Janko Sinadinović rodio se i školovao u Beogradu. Studije solo pevanja započete na FMU završio je na Akademiji operske umetnosti u Italiji u klasi profesora Rajne Kabaivanske. Na operskoj sceni prisutan je 22 godine, od toga dve decenije kao član Opere NP, u kojoj od 2006. ima status operskog prvaka. Peva većinu vodećih uloga tenorskog repertoara. Kaže da će sa obeležavanjem 20 godina rada u Operi NP „sačekati, jer nema potrebe za takvim eksponiranjem u trenutku kad je direktor“.

Gost iz Italije’]

Italijanski dirigent Alberto Veronezi dirigovaće večeras Orkestrom i horom NP u Pučinjevoj operi „Boemi“, u kojoj će u ulozi Mimi debitovati sopran Nevena Bridžin. U podeli su i: Dejan Maksimović, Vladimir Andrić, LJubodrag Begović, Vuk Matić, Raković Krstonošić, Mihailo Šljivić, Đorđe Tomić, Slobodan Živković i Predrag Gligorić. Maestro Veronezi, doskoro muzički direktor Operskog orkestra NJujorka i prvi „zapadnjak“ na mestu umetničkog direktora i muzičkog direktora Opere Velikog teatra Tianjina u Kini, stalni je muzički direktor Fondacije „Petrućeli“ u Bariju i zvanični dirigent nemačke izdavačke kuće „Gramofon“, u okviru koje neguje repertoar 19. i 20. veka. Iza sebe ima bogat operski repertoar.