Za one koje boli duša

Predstava je urađena u koprodukciji sa Ateljeom 212, a ova priča o potrazi za duhovnošću, kako je Marković najavio premijeru „Jesenje sonate“, sa scene „Vještica“ u Bečićima ispraćena je ovacijama.

– Neka apokalipsa kulture na širem nivou se definitivno dešava. To svi vidimo, počeo je neki veliki kraj. Nekad mislim da leka nema, da čak živimo poslednje dane jedne kulture i civilizacije. Ali, onda se setim i mislim da je duhovnost kao reka ponornica – sakrije se, pa izađe, jača i silnija. Zato se oduvek, kao kontru opštem padu svih vrednosti, ljudi bore pozorištem, umetnošću, kulturom – izjavio je Marković na konferenciji za novinare. – Mi smo danas željni dubine, tišine, siti smo nakita, laži, jeftinoće, i treba nam očišćenja, istine, katarze. Duhovnost je ugrožena na ovim prostorima, od prostote i vulgarnosti više se ne čuje tihi glas jednog Šopena. Bergman je za one koje boli duša, za one kojima je duša lepo vaspitana, za one koji su se sklonili, koji su „emigrirali“ u svoju stvarnost, nadjačani bukom, i usamljeni na svaki način. Sa Bergmanom čuvamo duhovnost. Čuvamo to malo zrno, bez kojeg smo ništa. To zrno je zrno duše.

U likovima Bergmanovih antologijskih junaka publika je višeminutnim aplauzima pozdravila Tanju Bošković (Šarlota), Branku Šelić (Eva), Mladena Andrejevića (Viktor) i Jelenu Petrović (Helena).

Za Branku Šelić, koja je maestralno odigrala lik Eve, „Jesenja sonata“ različita je od svega što je do sada radila.

– Mislim da danas ima mnogo više nesrećnih, nezadovoljnih i anksioznih ljudi nego u vreme kada je Bergman pisao svoju knjigu i snimao film, samo što smo to naučili bolje da sakrijemo. Eva ima snage da traga za istinom, ne zatrpava svoj život lažima, a mislim da to većina ljudi danas izbegava, što je i uzrok mnogih naših nesreća – ličnih, intimnih, društvenih, kolektivnih. Ako pogledate taj tekst Bergmanov, onda vidite s kakvom ozbiljnom nacijom imate posla, koliko je to sve duboko promišljeno, koliki se značaj daje i čoveku i nečemu što je duhovno – ističe Branka Šelić, koja je igrala u gotovo svim predstavama Jagoša Markovića, i koju naša publika poznaje kao maestralnu Kate Kapuralicu u istoimenoj predstavi, iz „Dekamerona – dan ranije“, „Porodičnih priča“, „Maratonaca“, „Kokoške“…

Po rečima Tanje Bošković, ulogu Šarlote koju je u Bergmanovom filmu igrala Ingrid Bergman sanja svaka glumica u karijeri, i ona je za nju veličanstveno iskustvo.

– „Jesenja sonata“ nam govori o tome da treba da se dozovemo k sebi, sopstvenim životima, emocijama, porodici, ljubavi, bliskosti. Ovo je vek usamljeništva, vek u kojem važe pravila „imam novac, dakle postojim“, ili „lepo izgledam, dakle postojim“, i sva sredstva opravdavaju te ciljeve. Šarlota koju igram nije srećna žena – iza njene glamurozne karijere u uspeha stoji jedna jako nesrećna, prazna žena, žena koja je bez emocija prema bilo kome i bilo čemu, osim prema svom klaviru, zato što ni sama u životu, još kao dete, nije dobila ljubav, zagrljaj, toplinu, nežnost – kaže Tanja Bošković, ističući da slavi što je u ovoj predstavi mogla da igra sa Brankom Šelić.

– Ona je izuzetna glumica, bila sam srećna da služim tom njenom daru, nisam se, čini mi se, toliko ni bavila sobom, toliko sam uživala i dobijala gledajući u nju, i deleći s njom čak i nerazumevanje. I mlada Jelena Petrović je igrajući Helenu pokazala da je talentovana glumica, i drago mi je što sam igrala s njom

Mladen Andrejević, prvak Ateljea 212, sjajno je doneo lik Viktora.

– Stalno ponešto učim od svih likova koje igram, a od Viktora sam naučio da kad je čovek otvorenog srca, kad veruje i kad je koncentrisan, onda je sve mnogo lakše. Za mene, „Jesenja sonata“ je priča o potrazi za ljubavlju. Svi mislimo da umemo da volimo, a zapravo, to je posao, to se uči. Ne rodi se svaki čovek sa tim talentom da ume da pokaže ljubav, da je daje i da je prima – kaže Andrejević, koji je prvi put u karijeri sarađivao s Jagošem Markovićem.

Dva jubileja

Premijerom predstave „Jesenja sonata“ i Atelje 212 obeležava svoj jubilej, 60 godina postojanja. Zanimljivo je da je to i prva koprodukcija sa Gradom teatrom, iako su tokom protekle tri decenije na budvanskom festivalu gostovale brojne predstave Ateljea, kao i članovi njegovog glumačkog ansambla.