Zatiranje imena zločincu

Zlo je zavodljivo. Zlo je odvratno. Kada se slabe duše suoče sa njegovom skerletnom pompom, kada napoje svakovrsne svoje manjkavosti navodnom moći sjajnih uniformi, zveketanjem oružja za pojasom, združenim urlikom šljama – ono radi svoj pakleni posao. Mrzeti, otimati, uništavati sve živo, pohlepno grabiti ‘mrtvu prirodu’ novca, ma kakvog blaga … Zgrozismo li se nad tim ponovo danas, kada barjaci novih netrpeljivosti prete da još jednom u blato zbace čovečanstvo sa visina one predivne iluzije o uspinjanju u ljudskosti, nakon sistematskog ubijanja u Drugom svetskom ratu? Ma, da li je moguće da se novi izdanci onih naoko davno pokopanih demona, pomaljaju i gmižu podmuklo uz neosvetljene uglove naših tobože plemenitih, civilizovanih egzistencija, za koje vreme nas, gle, muči učtiva kratkovidost? Odakle taj mrak u glavi čoveku sadašnjice, odakle čopori besprizornika što ponovo upiru prstom u čitave narode i rase – dok mi u neprilici spuštamo taj svoj namah oslepeli pogled – nalećući gnusnim junaštvom rulje na pojedince drugačije i nemoćne, odsečene od ma kakve zaštite pred najezdom ove odurne plesni po zapuštenoj površi globusa.

Globus. Zanimljiva reč. Kao, nadimak Odila Globočnika, recimo. Čoveka za koga verovatno nikada niste ni čuli. E, baš iz tog razloga što niste, i što se niko još nije pobrinuo za to – a koliko li je samo takvih, Globočniku nalik – on bi se mogao ponovo obistiniti. I eto zašto je bilo neophodno da Dragan Živadinov sa svojim hrabrim prijateljima zasuče rukave i prihvati se tog teškog posla. Zatiranja imena zločincu. Pa, upokojiti jednog po jednog sopstvenim njihovim odvratnim delima, verovatno je, naporan doduše, ali jedini valjda još moguć i štaviše neophodan način da se zlo spali ognjem one važne vere u ma kakve izglede za humane horizonte naše ljudske vrste.

Predstava „Odilo. Zatamnjenje. Oratorijum.“ vrvi od zvukova (Muzika: Dario Seraval). Jarko crvena i u isti mah mračno preteća scena, vibrira tako od uvodnog pucketanja nekakvog upornog, a kao udaljenog, marševskog pulsa i bubnjanja detonacija. Koračnica je to, kako se vreme za pojavu glumaca približava, sve više poput kakve beskonačne partije ping-ponga, tapšanja kostura. Jer, dim se tamo nekud iza uzdiže iz gasnih komora u precizno izvučenim nijansama sive smrti, dobošar objavljuje početak rituala i docnije će ga i zatvoriti udarima palice po vojničkim šlemovima. A između, muzika ljudskih glasova opija svojom senzualnošću. Jer ti glasovi, tako perfektno zategnuti, uštimovani bistrim dahovima i dikcijom posve neagresivnom, a tako jasno čujni, iznosiće pred nas svu sramotu postojanja osobe koja je stajala iza logora smrti i gasnih komora, zapravo uništavanja stotina hiljada ljudi – pre svega Jevreja – u okupiranoj Poljskoj i šire. Ti zastrašujući damari ritma, taj zvuk sočnog celivanje kugle/globusa/bombe umesto svete pričesti, ti glasovi glumaca koji Globočnikova nedela, samim činom izgovaranja demontiraju, tu pred nama – pokazuju nam svu grozotu naličja ovog otrovnog, no u suštini koruptivnog mehanizma. Jer, gramzivost za novcem je ta moć koja zvecka u ovoj demonskoj kuglani, oko koje treperi spiritualna volja žrtava da se nikada ne zametnu tragovi zločina, da milioni stradalih dobiju svoj oratorijumski glas i prikažu ovde svoje patnje kroz sramotu vinovnika počinjenih strašnih zlodela. Crkvena muzika mešaće se tako sa jodlovanjem i zvukom klapa, sve to u mikroskopskim mahovima i tonskim odblescima, povremeno sustižućim u uznemirujuće tuljenje i pucanj, no briljantno klizećim kroz odlučnu snagu horske reči.

Iako će na kraju pred našim očima ostati samo mračne humke užasnih stratišta poput Treblinke, Sobibora, Belzeca i još mnoštva, osećate ipak nakon svega zadovoljstvo što je konačno naglas i bez pardona izgovorena razlika između zla i dobra, smrti i života. I, znate šta, slušajući zvuke ove predstave, usred tog zlokobnog daha koji se nad sve nas nadvija, vi nekako nedvosmisleno najzad čujete da dobri devojke i momci i onaj čudesni dar života koje to dobro čuva kao jedini svoj zalog – uvek na kraju odnesu pobedu. A to je tako slatko saznanje, svemu onom zlom napolju uprkos.