O nastupima legendarnog Zdravka Čolića u njegovom rodnom gradu u čuvenoj Zetri: April u Sarajevu i koncert katarze

Zapravo, ne samo koliko još ovog ponedeljka, već čitava dva godišnja doba koja su se stekla od prvog snega u samom gradu koncem marta, do bukvalnog proleća i procvetalih trešanja na Kovačima, što se spuštaju na Baščaršiju. Slušati, gledati i uživati u Čoliću u nemaloj ali dovoljno intimnoj Zetri, celih pet večeri, takoreći u bloku, verovatno je poput Sinatre u Radio City muzičkom holu na Brodveju u Njujorku.

Ili barem Balaševića u SPENS-u na bogojavljensku noć, privilegija kakve se još uvek dosta nas seća. Postoji kvantitativna, ali i kvalitativna razlika između stadiona i tzv. open air prostora zvali se Marakana ili Koševo, Ušće, svugde gde je on bio. Potom beogradske Arene koju je Čolić šest puta zaredom rasprodao, u odnosu na optimalnost arene u Puli ili Tašmajdana kojima je dvorana „Huan Antonio Samaran“ u Sarajevu kapacitetima i atmosferom ekvivalentna.

Zdravko Čolić poslednji put je u Sarajevu dočekao novu 2018. godinu, u samoj Zetri na karte pevao pre čitavih 12 godina. Prethodnih dana ljudima je očigledno bilo stalo samo do hartije od vrednosti, što su pozorišne karte za „Semper idem“ u Somboru, i Čolićevih koncertnih ulaznica u Sarajevu koje su polučile regionalno hodočasništvo i turistički bum grada na Miljacki. Ko bi rekao. Čudo se desilo, grad je zaličio na Sarajevo u vreme filmskog festivala, štaviše na Weekend festival u Rovinju.

Dok su u desetinama, u ponedeljak, 6. aprila prepodne, na dan grada, Beograđani stajali u redovima za pite ispred „Sača“ i „Bosne“, ili ćevapa u „Želji“, međusobno su se prepoznavali više po ushićenju, negoli akcentu ili poznanstvu. Neko je rekao – pa da, zaista je Čolić trebao da ponese gradsku nagradu za ostvareni vandredni broj noćenja, promet u ćevabdžinicama, aščinicama, pekarama i poslastičarnicama, suvenirnicama, javnom prevozu: taxiju, tramvaju i trolejbusu. Ja sam čak u knjižari kupio originalno izdanje „Sarajevskog marlboroa“ Miljenka Jergovića.

A to je već priča o 6. aprilu 1992. kada je počeo građanski rat u Bosni i srpska, komšijska opsada Sarajeva u kojoj je ubijeno i stradalo 11.541 čovek i žena, od kojih 1601 dete. Tri decenije posle, u gradu ne vrište vidljivi ožiljci rata, nema porušenih zgrada, sva obeležja su diskretna i decentna, i nadalje dominira večna vatra u spomen na 6. april ‘45 kada je ono oslobođeno u Drugom svetskom ratu.

Sarajevo danas svojom austrougarskom arhitekturom i impaktima međuratne moderne i socijalističkog realizma podseća na stari Zemun, jednako derutno, oronulo i očigledno siromašno u trodecenijskom političko-ekonomskom limbu Bosne i Hercegovine podeljene na dva entiteta. Sa visokim evropskim predstavnikom kao faktičkim guvernerom, ali kao i Srbija van svih evropskih integracija.

Ipak, grad na osi tramvajske linije 5 Baščaršija – Nedžarići, novim (beloruskim) trolejbusima koji podsećaju na modernizovani italijanski Ansaldo, i panoramom Baščaršije od minareta i Sahat kule Husfrefbegove džamije prema kasarni Jajce na Vratniku, podseća na nekakav viceversa mini evropeizovani Istanbul i islamizovani Manhajm ili Majnc.

U Sarajevu takvog gostoprimstva i predusretljivosti ne postoji pizma prema Beograđanima u srazu ozlojeđenosti kakvu beogradski, sarajevski Srbi, čini se, ponekad, nose u sebi. Ne i Zdravko Čolić, baš kao Mate Parlov, svetski prvak u karijernoj neokaljanosti i ljudskoj neokrnjenosti. U endemskim podelama i ratovima podneblja, on je bio oficir za vezu, načelnik saniteta, psihoterapeut za PTSP.

Poslednji preostali posle Davorina Popovića i Montena, Arsena i Olivera, Balaševića, nimalo vremešan već jednako vitalan kao Gordon Metju Tomas Samer. Zdravko i Sting su vršnjaci i ove godine pune jubilarnih 75. Dino Merlin, DŽiboni, baš kao Kornelije Kovač, Marina Tucaković nekad, nisu konkurencija, već saradnici u čiju je sveukupnu slavu ovaj koncert drugačije sazidan. Jakov Jozinović nije pretnja svrgavanju s trona, već neko ko tzv. Z klince resetuje sa trepa na klasični pop. Možda ste na instragramu poslednjih meseci primetili raširenu reklamu, čelindž među klubovima nazvan “Čola night”.

Reč, dve o samom koncertu. Već na ulazima primetan je bio drugačiji stil. Sarajke su se odenule u večernje toalete, muškarci su bili gospoda. Maestro Fedor Vrtačnik, koncertmajstor novosadskog Big benda, i zagrebački producent Nikša Bratoš (ex Valentino, Crvena jabuka), kao sarajevski đaci, sklopili su priču koja se vozi od Pule, preko Zagreba i LJubljane do Kragujevca i Banja Luke, kao i svečanog otvaranja Plave dvorane Sava centra.

Pedeset muzičara simfonijskog orkestra, big bend i hor na sceni jedina su mera za pet decenija karijere Zdravka Čolića. Zapravo ovaj analogni ugođaj u novo vreme generičke muzike veštačke inteligencije je pop glazba i disko muzika iz najboljih i nedostižnih vrhunaca sedamdesetih i osamdesetih (snimana u studijima u Londonu) kakva jedino ovako i može da se interpretira i sluša. Dodaću jedan lični i jedan utisak domaćina.

Orkestarski tandem na bini su solo gitara Ivana Zoranovića i saksofon Gabora Bunforda kao reminiscencija na njihovu neizostavnost u postavci Đorđa Balaševića. Zanimljiva provokacija – izvanredno izvedena upravo njegova i stvar Josipa Bočeka: „Vala vrijeme je…“ (LP “Ti si mi u krvi 1985).

Drugi je moj imenjak, sarajevski muzičar Zlatan Fazlić: “Ovako, ukratko, jer sam jos vruć. Čola pjeva savršeno, najbolje, jako, moćno i sigurno, velike, najveće i najpoznatije hitove ikad. I dok pjeva, on publici šalje ogromnu, neizmjernu količinu ljubavi, radosti, vedrine, dobrote, ljepote, pozitivne energije, sreće, toliko da se u jednom momentu zapitaš, zaista, odakle sve to dolazi. A onda pogledaš oko sebe sve te hiljade i hiljade sretnih, raspjevanih, nasmijanih, ushićenih ljudi svih generacija kako uglas pjevaju s njim sve pjesme, od prvog do zadnjeg tona, pa vidiš tu silnu energiju koju oni emituju, sipaju prema njemu, stostruko jače, a on je uzima, kupi, pa je vraća nazad njima. Čudo je to jedno veliko, toliko, da u jednom trenutku liči sve na onu slavnu Teslinu fotografiju s munjama koje sijevaju oko njega, eto to mi je palo na pamet. I svi koji su bili tu, tačno znaju o čemu govorim. Orkestar je bio jak, moćan, siguran, neopisiv, ma nemam riječi! A sve to vrijeme osjetiš Kemu, Balaševića, Arsena i sve druge koji nisu više tu, kao da nas gledaju odozgo i pjevaju s nama. Upao sam na zadnja dva koncerta, a da ih je bilo još, nastavio bih dalje i dalje, bez razmišljanja. E zato je Čola jedan i jedini, najveći od najvećih, svih vremena, igdje, ikada, oduvijek, zauvijek i vazda! To samo Sarajevo rađa!”

Za kraj, intrigirala me recepcija pesme “April u Beogradu”, a u Sarajevu, jer se nakon porušenog starog Savskog mosta, upravo onog ispod kog je drugi ljubi, a njega više nema, i kako se sumrak nad nama zaista spustio, nije javno izvodila i ko zna kad će i kako u Beogradu. Ovde je prijemom, poput izgnanika, pronašla drugi dom. Bio je to april u Sarajevu i Zdravko Čolić u njemu.