Kretanje iza ogledala 1

Ovo će biti veoma lično čitanje romana i veoma ličan iskaz, možda čak i „besramno ličan“ kako to u jednoj prilici reče Piter Bruk. Ali delo i postoji samo u svakom novom čitanju, te tek mnoštva različitih čitanja daju nam i odgovor o značaju, uticaju pa čak i smislu jednog dela.

Bez obzira što je reč o metafizičkom trileru, ova knjiga sažima iskustva unutrašnjih ličnih preispitivanja svake osobe, on „igra“ i na telesna, spoljašnja iskustva, mapirajući kretanja koja junakinji omogućavaju raznolike doživljaje i neobična saznanja, krećući se od Solovjeckih ostrva, preko Baltika i Beograda, pa sve do tropske Malezije.

Tako iskustva devojke sa štapom izazivaju i naša sećanja, emocije, ali naročito nedoumice, podseća na sve ono što nas u sopstvenim iskustvima zbunjuje i ne nalazi svoje mesto u Mendeljejevom sistemu našeg uma, već iskoračuje, uznemiruje, provocira – stvarajući nelagode i anksiozna stanja.

Stoga Dorotea/Daša može da bude svako od nas ko preispituje sebe i svoja duhovna i realna putovanja, svoja iskustva učesnika ali i posmatrača društvenih i političkih događaja.

I da li ima ikoga danas kome štap nije potreban kao oslonac u svetu koji više ne razumemo i koji mrvi naša tela i sluđuje naš razum?

Tako „Devojka sa štapom“ (štapom koji je mladi umetnik Vojislav Klačar na svom digitalnom kolažu za korice knjige produžio da se ni ne oslanja ni ne prodire kroz tlo, već da prolazi kroz stvarnost samu tragajući za osloncem koga nema – koga možemo dobiti samo u sebi) postaje metafora za sve koji u traganju vide smisao svog života.

Naravno, metafizičkom trileru nebitni su stvarni prostori dešavanja.

Ali svakom čitaocu koji je imao prilike da se kreće ovim prostorima kojima luta glavna junakinja Dora, jasno je i da oni nisu tu sasvim slučajno, već da svaki ima višestruke potencijale značenja.

Ta mapa omogućava čitaocima sopstveni, veoma individualizovani „dijalog“ sa tekstom knjige.

Vetrovi i usamljenost u Talinu, smirenost Rige i Jurmale i trajna estonsko-ruska i letonsko-ruska netrpeljivost, slike veoma surovih demonstracija iako je u normalnim okolnostima reč o veoma, veoma mirnim i staloženim narodima (uključujući i rusku populaciju koja tamo živi), podseća me na sve moje tamošnje boravke i susrete, na moj „ulični“ ruski koji ruski stanovnici Baltika ipak prihvataju, dok s druge strane okreću leđa onima koji im se obrate tipičnim baltičkim akcentom…

Narodi koji žive jedan pored drugog, okrenuti leđima, sukobljavaju se samo oko identitetskih pitanja, spomenika u parkovima, prava na različito kolektivno i individualno sećanje…

Tako je moj, neuhvatljiv i sasvim nepoznat akcenat u ruskom izgovoru, često bio jedini most komunikacije u nužnošću izazvanim susretima – a engleski, ako je reč o sasvim mladim ljudima – jedina mogućnost.

Ovoj hladnoći i netrpeljivosti severa suprotstavljena je vrelina jugoistočne Azije.

Haos turističkih iskustava potencira i činjenica da nije samo nepoznato i drugačije ono što destabilizuje prosečnog turistu, već i njegova želja da tu bude slobodnije nego ikada ranije kod kuće, i da sebi dozvoli sve one iskorake koji mu u svakodnevici nisu dopušteni.

Tako je glavno iskustvo upravo susret sa onim stanovnicima ovih krajeva koji unose zbunjujući duh igre, pa i duh nevinog „lopovluka“ i prevare, zabave: majmun koji vitla vešto ukradenom torbicom, sa kojima nestaju i dokumenta, novac, komadi šminke (sve nepotrebni artefakti u jednom boljem svetu za kojim čeznemo da nam se otvori makar u tim trenucima turističkih iskoraka) – vraćaju me u hramove Indije i Kambodže gde su na meti majmuna naši foto-aparati, telefoni – tek radi puke igre, i izazivanja očaja prevarenih turista.

Fontana s početka i fontana s kraja knjige, nisu tek puki artefakti ili mesta zbivanja – u vodama kojih i ima i nema u njima, ogledaju se, uspešno i neuspešno, naše duše, naša stremljenja, mi sami – a sažima se i čitava istorija civilizacije koja je i počela „zatvaranjem voda“ u bunarima, akvaduktima i fontanama, dakle istorija stvaranja sveta ali i uništavanja kroz usmeravanje, preoblikovanje – pa onda – napuštanje i zaborav.

Prazna fontana u Talinu je svedok tog procesa.

Ili gluva soba s jedne i barake nekadašnjeg koncentracionog logora ruskog severa – na Solovjeckim ostrvima, s druge strane.

To su prostori neslobode, dijametralno suprotni onim iskustvima iskoraka u svet sa druge strane ogledala – svet (makar lažnih) sloboda, iluzije koja se stvara prilikom uličnih građanskih demonstracija, tih bučnih karnevala u kojima se slavi to oslobađanje grada, ta sloboda kretanja protiv svih pravila, ulicom, a ne trotoarom, poništavanjem semafora i svega onoga što ograničava naše ponašanje u gradskom prostoru.

Prostor gluve sobe, ma kako bio vezan za savremene „kreativne industrije“, radio medij i muzičku produkciju, umetnost istraživanja zvuka, pa bi samim tim mogao biti shvaćen kao prostor eksperimenata i produkcije novuma, suštinski guši i ograničava junakinju, bez obzira što razumemo da je taj studio, studio bunta i otpora, prostor odakle se emituju jedini slobodni medijski program namenjen pobunjenom građanstvu.

A potom maestralna veza sa „eksperimentima“ u gluvim prostorima socijalističkog gulaga, koji i danas zastrašuju svojim neispričanim i nedorečenim pričama. Politike zaborava su te koje nas moralno razdiru, i koje čine da ni sadašnjost ne može da se prihvati.

Dora se, a sa njom i mi, kreće „iza ogledala“, kako u nadahnutom pogovoru knjige kaže Predrag Jakšić, prodire u sfere koje inače krijemo od nas samih, uspostavlja i ne uspostavlja istinsku komunikaciju ni sa tih nekoliko ljudi koji je okružuju i koji žele da joj pomognu, a ni sa tom masom koja se kreće gradom boreći se za sopstvenu predstavu zanemarenog javnog interesa…

Mala obimom, a bogata značenjima, knjiga Divne Vuksanović je ne samo tekstualni, narativni eksperiment filozofske proze (koji onima koji to mogu i žele otvara horizonte filozofskih refleksija), već i kompozicioni, strukturalni eksperiment pričanja priče nitima koja se prepliću na neuobičajene načine i horizontalno, i vertikalno, poštujući ali i prekoračujući žanr trilera.

Autorka je profesorka Fakulteta dramskih umetnosti

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.