Odlično govori srpsko-hrvatski-bosanski-crnogorski jezik. Radi u Institutu za evropsku dinamiku Univerziteta u Strazburu. Nedavno je objavila veliki tekst o nevladinim organizacijama u Srbiji koje se bave ratnim zločinima i putevima pomirenja. Prati rad lokalnih sudova za ratne zločine formiranih pod pritiskom međunarodne zajednice u Hrvatskoj 2001, u Srbiji 2003, u Bosni i Hercegovini 2005, u Crnoj Gori 2008. Pored toga pokušava da istraži sudbine ratnih veterana, ne onih koji su počinili ratne zločine, već ljudi koje je država mobilisala, uvukla u ratove, a potom ih prepustila opštoj osudi međunarodne i ovdašnje javnosti. Oni predstavljaju deklasiranu grupu ljudi u društvu, zapravo su bez stvarne vlastite krivice izopšteni iz društva, kaže za Danas Katrin Litar.

Kakva je recepcija vašeg rada u Francuskoj?

– Nailazila sam i još uvek nailazim na veliku dozu nerazumevanja i osporavanja mojih istraživanja od pojedinih interesnih grupa. Devedesetih godina Milošević nije uživao moje simpatije, sva moja istraživanja su ukazivala na brojne nedostatke njegove politike koja je generirala sukobe, ali nisam bila spremna da svoj rad stavim u službu onih koji su osuđivali i blatili Srbiju u celini. Pokušavala sam na bazi dokumenata koje su objavljivale novonastale države da analiziram u kojoj meri njihova legislativna ali i svakodnevna politička praksa vode ka proklamovanim ciljevima: demokratizaciji društva, raskidu sa autornim strukturama i polugama samovoljne vlasti, što je sva ova društva i te kako opterećivalo. Nalazi mojih istraživanja su govorili da koračaju unazad, da se ljudske slobode, pravičnost, nivo života ljudi srozavaju, umesto da se sve to poboljšava. Analizirala sam Slobodana Miloševića, Franju Tuđmana i Aliju Izetbegovića. Suviše je sličnosti među njima. Naravno, moć (Jugoslovenska narodna armija i brojnost Srba u bivšoj Jugoslaviji) je bila na Miloševićevoj strani, ali metode delovanja, nedemokratski politički diskurs obeležava vlast sve trojice, kao i ostalih malih lidera bivših republika SFRJ. U tome nema velikih razlika.

Šta najviše zamerate liderima drugih ex-yu naroda i država?

– Izučavajući istorijat pobuna ili bolje rečeno političkih sukoba u SFRJ bilo je očigledno da, na primer, maspok nije bio pokret u kome je zahtevano više demokratije i političkih sloboda. To je bio začetak jednog nacionalističkog pokreta koji će eskalirati devedesetih pre svega oslanjajući se, u mnogim elementima, na fašističku tradiciju NDH.

U mojim pokušajima da objasnim uzroke ratova u bivšoj SFRJ sa podjednakom ozbiljnošću sam tretirala spoljašnje i unutrašnje uzroke sukoba. Ne mogu se zanemariti geopolitički razlozi. Suviše moćnih političkih aktera u svetu je smatralo da Jugoslaviju treba rasparčati jer se na male u mnogo čemu zavisne državice može mnogo lakše uticati. Sve to što sam pisala nije nailazilo na odobravanje. Uvek je lakše staviti se na jednu stranu i guslati priču te strane. Onda imate oslonac i sigurnu podršku. Kada pokušavate da razmrsite gordijeve čvorove Balkana, kad-tad ćete upasti u nevolju.

Posebne nevolje što ste imali sa problematizovanjem tvrdnji izrečenih u jednoj knjizi koja je prvo objavljena u Francuskoj, a potom u Hrvatskoj. Reč je o knjizi: Gjidara, Marc, Grmek, Mirko et Šimac, Neven, 1993, Le nettoyage ethnique. Documents historiques sur une ideologie serbe, Paris, Fayard. (Etničko čišćenje, Istorijski dokumenti o srpskoj ideologiji). Šta su vam zamerali?

– Monde diplomatique je 1993. godine od mene tražio da napišem članak u kome ću uporediti stanje u Hrvatskoj i Srbiji. Razgovarala sam sa brojnim akterima političkog života u obe zemlje. U Hrvatskoj sam čak razgovarala sa Paragom, ali i sa umerenijim političarima. U Srbiji sa Vesnom Pešić, sa liderima SPS-a itd, ali sam, takođe, čitala aktuelnu publicističku produkciju. Knjiga koju si pomenula me strašno iznervirala. Tri autora su pokušavala da dokažu da je srpski narod genetički genocidan. Kao dokazi su im služili izvodi iz književnosti od srednjeg veka, preko NJegoša. Samo sa takvim argumentima bi bilo moguće dokazivati za većinu naroda da su genocidni. Prosto vrednosni okvir se kroz protok vremena mnogo promenio. Elem, moj zaključak je bio da su njihove tvrdnje rasističke. Izbio je skandal. Umesto rasprava i naučnog dijaloga dobila sam poziv za sud. Doduše, pre tužbe jedan od autora me lično pozvao i rekao mi da ako potpišem da se više nikada neću baviti problematikom vezanom za bivšu Jugoslaviju da će oni odustati od tužbe. Pa, to nije bilo moguće. Zašto bih odustala od svog profesionalnog rada u koji sam uložila godine učenja i istraživanja. Odbila sam njegov predlog.

Neki su bili i na vašoj strani?

– Nekoliko ozbiljnih francuskih intelektualaca me podržalo, podržala me i Komunistička partija Francuske, Mouvement de la paix (Pokret mira), CIMADE (protestantska organizacija koja se bavi pravima čoveka i izbeglicama). Na prvostepenom suđenju spor je rešen u moju korist. Autori pomenute knjige su se žalili Apelacionom sudu. Hrvati i Srbi iz Krajine su u to vreme imali ratne sukobe. Bilo je to januara 1995. Mediji su brujali o tome. Opšta klima je bila protiv Srba i naravno odluka druge sudske instance je bila protiv mene. Mogla sam da se žalim trećoj sudskoj instanci. Za to mi je bio potreban ozbiljan novac. Odustala sam. Dovoljna satisfakcija mi je bila prvostepena odluka suda. U krugovima u kojima se krećem svima je bilo jasno da ozbiljni naučnici sa svakodnevnom politikom uvek gube.

Da li vam je neko iz Srbije pružio podršku?

– Nažalost, ne. Najveću podršku sam dobila od kolega univerzitetskih profesora koji su imali ili su im bili u izgledu slični sporovi. Danas se stanje promenilo na bolje. Kad se broj tužbi koje se odnose na slobodu govora povećao pravosuđe je shvatilo da je to, takođe, oružje u političkim borbama i mnogo pažljivije se odnosi prema nezavisnim intelektualcima i istraživačima.

Šta trenutno istražujete?

– Interesuju me načini izlaska iz konflikata, tokovi suđenja u lokalnim sudovima i putevi dolaska do tranzicione pravde. Pre mesec i po dana objavila sam veliki tekst o nevladinim organizacijama i njihovom učinku na tokove pomirenja.

Da bi se došlo do tranzicione pravde?

– Za tranzicionu pravdu imate različite primere i iskustva: Salvador, Nikaragva, Ruanda, Čile-Specifičnost situacije u zemljama bivše Jugoslavije je da imate prelazak iz komunističkog u kapitalistički društveni sistem i odmah potom ratove. U zemljama koje su ušle u tranziciju bez ratnih sukoba ima dosta problema. Jasno je da će ih ovde biti mnogo više. Političke elite se u svim zemljama bivše Jugoslavije ponašaju kao mala deca. Ne pokazuju ni u naznakama spremnost da se suočavaju sa vlastitom odgovornošću, njihov narativ ide linijom -mi smo žrtve; samo smo se branili ili samo smo branili pripadnike našeg naroda-. Dok se ne izađe iz te odbranaške priče, teško je govoriti o pravdi. Kad vlast ne reaguje, odgovornost preuzimaju nevladine organizacije. A, za njih je to preteško breme. Plus, izvori finansiranja nevladinih organizacija su uglavnom spoljašnji, što vlast koristi da njihov rad dovede pod znak pitanja.

Na izvestan način NGO oduzimaju društveni potencijal osvešćivanja građana. Sitnim, u biti ne naročito značajnim aktivnostima, nestaje prostor za delovanje jednog društvenog pokreta.

Na sve to se postavlja i pitanje ulaska u zajednicu evropskih naroda. Moram da kažem da ne vidim stvarne razloge zašto su neke zemlje bivše Jugoslavije ušle u EU, a ostale nisu. Parametri po kojima se meri spremnost zemlje za ulazak u EU su slični, što znači da su presudni bili geopolitički razlozi, a ne faktička spremnost zemlje da se pridruži zajednici evropskih naroda.