Potreba stvaranja alternativne istorije žena u patrijarhatu 1Foto: Privatna arhiva

Autor „Peče“, Fahrudin Kladničanin, osim što predstavlja snažan činjenični doprinos nauci, u smislu otkrivanja neposrednih iskustava učesnica u tom istorijskom razdoblju, nudi i vredan književni poduhvat, imajući u vidu autentičnost jezika i istinite životne priče.

Vrednost knjige meri se i prikazom izuzetno teških uslova života žena unazad više od sto godina, što je i danas, u izrazito patrijarhalnoj stvarnosti, sa stanovišta vrednosti i etike, možda i najpreče.

Ko su žene sa kojima ste razgovarali?

– Obimna istraživačka građa plod je petnaestogodišnjeg intervjuisanja starijih žena. U knjizi je objavljeno dvadeset svedočenja, dok u svojoj arhivi imam ukupno četrdeset svedočenja ili nešto više od dvadeset i šet sati audio i video materijala. Sve žene koje sam intervjuisao rođene su u periodu od 1918. do 1938.

U čemu je važnost intervjua koje ste uradili?

– Za patrijarhalni pristup u kojem se žena suočava sa dominacijom muškaraca u društvu, svaka životna priča je jedinstvena, neponovljiva i potpuno istinita.

Metod „životne priče“ koristio je značajan broj istraživačica, posebno u Vojvodini, ali ovo je, po mnogo čemu jedinstven prikaz koji je realizovao muškarac.

Priča o skidanju zara i feredže ili „čaršafa / peče“ prilično je neistražena na našim prostorima, posebno u Sandžaku. U širem smislu, celokupno istraživanje zasnovao sam na potrebi stvaranje alternativne istorije žena, sa jasnim ciljem da njihovo prisustvo u izrazito patrijarhalnoj sredini učinim vidljivim.

Iz današnje perspektive, kad se vratim ponovnim čitanju tekstova, jasno mapiram i prepoznajem priču o dostojanstvu žene. Podaci sakupljeni u ovoj knjizi dovoljan su razlog za prevrednovanje događaja i postupaka urađenih tokom i nakon narodno-oslobodilačke borbe.

Kreirane su državne direktive i zakoni usmereni na raskid sa tradicijom položaja žene kao one koja je drugorazredna u društvu, ka onoj koja je ravnopravna sa muškarcem. Sprovedena je nasilna emancipacija, pa se stalno preispitujemo, da li su nasilne emancipacije opravdane i moguće?!

Odakle vaše opredeljenje da se bavite ovim poslom?

– Kako kaže jedna moja sagovornica, dostojanstvo je postojanje, a ko udari na moje dostojanstvo, udario je na moje postojanje.

Namera donošenja „Zakona o zabrani nošenja zara i feredže“ bila je „da se otkloni vekovna oznaka potčinjenosti i kulturne zaostalosti žene muslimanke i da joj se obezbedi puna ravnopravnost i šire učešće u društvenom, kulturnom i privrednom životu zemlje“.

Peča je bila oznaka potčinjenosti i kulturne zaostalosti i bilo je potrebno odstraniti je, jer kvari zamišljenu konstrukciju identiteta muslimanske žene tog vremena. Većina žena sprovođenje ovog zakona doživela je kao nasilni čin i ono što su proživele u tom trenutku, nesumnjivo je obeležilo njihov život.

Žene su i šezdeset godina nakon 1951. imale izuzetno jaku potrebu da pričaju o tom vremenu. Sa druge strane, moje detinstvo i odrastanje obeležile je većina žena čije sam priče objavio.

Imao sam potrebu da ih smestim na mesto koje im pripada, da njihove priče i život ostanu trajno sačuvani. Sve su one, svojom pričom, percepcijom sveta, stavovima… uticale na oblikovanju i mog identiteta.

Je li bilo teško pronaći sagovornice?

– Upravo zato što je većina sagovornica imala osamdeset i više godina, a najstarija čak sto, trebalo je vremena ohrabriti ih da govore o toj temi. Svaka zabrana koja nasrće na patrijarhat u zajednici, kakva je sandžačka bila te 1951, smatra se izrazito neprihvatljivom.

Zajednica je i tada, a i danas ovu temu percepirala kao udar na religiju i tradicionalne vrednosti, a ujedno vrlo štetnu za muslimansku ženu.

Monografija kao centralnu priču nosi zabranu nošenja zara i feredže, iako se na drugi pogled kroz sva ova svedočanstva žena otkrivaju potpuno drugačija promišljanja i saznanja, o tradiciji, kulturi, običajima, životu, braku, smrti, porodici, o snažnom dostojanstvu svake žene.

Vaša knjiga jedinstveni je primer na ovim prostorima, a izvesno je, i šire. U čemu se, prema vašem mišljenju, sastoji njena jedinstvenost?

– Postoje različita istraživanja i objavljene monografije koje se bave metodom životne priče. Kad sam počeo da beležim priče, nisam ni znao da postoji metodologija i način kako se one beleže.

U tome mi je pomogla prijateljica i spisateljica Tatjana Tucić iz Novog Sada, koja mi je poklonila knjigu „Vojvođanke“, koju je pre dvadeset godina priredila profesorka emeritus Svenka Savić.

Tada sam se prvi put suočio sa životnim pričama žena iz Vojvodine, strukturom razgovora i krenuo sam da kopiram metodologiju i koristim je za potrebe svog rada. Prošlo je deset godina i onda sam upoznao profesorku Savić, koja mi je pomogla u pripremi knjige, kako bi rukopis dobio ne samo istorijsku, nego i naučnu dimenziju.

Radi razumevanja složenih odnosa i procesa u zajednici iz koje dolazim, centralna tema skidanja zara i feredže bila je dosta neistražena i prepuštena raznim tumačenjima i sećanjima.

Mislim da je za mene, ali i celokupnu zajednicu, ova knjiga značajna i važna. Priče imaju lokalni kontekst, ali one nesumnjivo predstavljaju vredan materijal za sve buduće istraživač(ic)e koje se bave različitim procesima re-tradicionalizacije, ženskim i ljudskim pravima.

Metod životne priče ističe da je žena svedok i da joj verujemo sve što priča. Žene svedoče o svetu i zajednici i svojim proživljenim životnim iskustvom. U suštini čovek je ono što skriva, dakle ono neizgovoreno u ljudskoj priči, a što mi naslućujemo ili iščitavamo iz (ne)izgovorenih podataka.

Kako ste razumeli razdoblja unutar kojih su sagovornice rasle i razvijale se. Šta ste zaključili o životu unutar njihove zajednice, tokom vremena?

– Izuzetno je zanimljivo u razgovoru sa njima pratiti na koji način one porede razdoblje svog života u Jugoslaviji, 1990-ih i u ovom današnjem vremenu. Većina njih se Jugoslavije seća kao „bezbrižnog“ vremena u kome se dosta radilo, ali je narod bio „rasterećeniji“.

Opet, sve do jedne, govore o tome, kako se o skidanju „peče nije ni smelo pričati“, jer je neko „hteo da zaboravimo sve“. Današnje vreme percipiraju kao udar na patrijarhalni koncept porodice i jasno imenuju procese re-tradicionalizacije koje primećuju u svojoj zajednici.

Da li ste imali neku pomoć pri realizaciji istraživanja, pošto ste pored knjige, pre četiri godine realizovali i film „Gledanje u kaldrmu“ o ovoj temi?

– Poslednjih pet godina sproveo sam nekoliko faza istraživanja kako bi zaokružio priču i prikupio relevantna i autentična svedočenja.

Nekoliko mojih prijatelja, ali i jedna od žena čiju sam priču objavio, pomogli su mi da dođem do relevantnih i zanimljivih sagovornica.

Celokupno istraživanje i štampanje knjige podržalo je u nekoliko faza i omogućilo Ministarstvo kulture i informisanja.

 Zakon kao nasilje

U knjizi „Peča“ tretira se „Zakon o skidanju zara i feredže“ iz 1951. kojim je država Jugoslavija želela da ostvari ravnopravnost polova tako što je naredila odraslim muslimankama da otkriju svoje telo, naročito lice – da skinu feredže! Ali, za njih je otkriti deo tela značilo ne samo verski tradicijski običaj, nego i lični odnos prema sebi.

Zato su primenu „Zakona“ doživele kao nasilje ne samo na svoje telo, nego i na lična ubeđenja, na svoju savest i slobodu. Mnoga usmena svedočenja muslimanskih žena govore upravo o emocionalnom i društvenom nasilju koje su doživele tokom sprovođenja državnog dekreta o zabrani pokrivanja lica i tela.

Mnoga istraživanja iz istorijske i sadašnje perspektive, ne samo u jugoslovenskom prostoru nego i šire, raspravljaju o pokrivanju tela s vođenjem računa o teološkim, društvenim i ekološkim pravima žena – kaže za „Danas“ profesorka Svenka Savić, recenzentkinja knjige.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.