„Nešto strašno se dogodilo 15. marta u Beogradu“: Nikol Burgund za britanski Byline Times analizira proteste u Srbiji

Generacija koju su mnogi otpisali kao zavisnike od društvenih mreža pokazala se potpuno suprotnom, podstičući društvo svojim jedinstvenim brendom građanske neposlušnosti, istovremeno buntovnom, digitalno pametnom i iskreno analognom. Oni su upoređeni sa oslobodiocima iz 1945, nazivaju ih avangardom Evrope. Nominovani su za Nobelovu nagradu i dobili su pohvale od Novaka Đokovića i Madone. Istovremeno, predsednik Aleksandar Vučić insistira da će pobediti „obojenu revoluciju“, dok se nastavljaju sa svakodnevnom manipulacijom, zastrašivanjem i nasiljem nad studentima i njihovim pristalicama. Posle pet meseci protesta, kako će se sve ovo odigrati, može se nagađati. Ali studenti ne pokazuju nikakve znakove odustajanja.

Kako je počelo?

U stranim medijima se slabo izveštavalo o tome, ali to čini bolnu srž studentskog pokreta.

Prvog dana novembra 2024. srušila se betonska nadstrešnica na železničkoj stanici u Novom Sadu, drugom po veličini gradu u Srbiji. Hiljade ljudi dnevno prolaze kroz stanicu (ja je koristim dva puta nedeljno). Tog vedrog, sunčanog, jesenjeg podneva, četrnaestoro je poginulo, troje teško povređeno; od njih troje, jedna devojka je podlegla povredama mesec dana kasnije, a još jedna osoba je preminula u martu, pet i po meseci nakon pada. Sve žrtve osim dve bile su mlađe od 25 godina, a četvoro su bila deca.

Stanica je bila nedavno renovirana i otvorena bez upotrebne dozvole. Dok je javnost ključala od tuge i besa, odgovor Vlade, na čelu sa predsednikom Aleksandrom Vučićem i njegovom Srpskom naprednom strankom (SNS), bio je karakteristično neadekvatan, što mnogi smatraju pokušajem da se prikrije sopstvena krivica zbog rasprostranjene, sistemske korupcije.

Ali ispričati sve ovo je skoro nemoguće, pošto ima toliko aktera i toliko zbunjujućih, oprečnih izveštaja zvaničnika, uključujući i to da li je nadstrešnica bila deo rekonstrukcije. U nedeljama nakon kolapsa nije bilo hapšenja. Televizija je bila puna stručnih panela koji su spekulisali o tome kako se to dogodilo i zašto, i koje kompanije su bile uključene – ali do danas (početkom aprila) nije bilo zvaničnog objašnjenja kako je došlo do pada nadstrešnice. Treba napomenuti da državni i prorežimski mediji dominiraju nacionalnim frekvencijama, i samo jedan kablovski provajder uključuje dva nezavisna kanala vesti.

Neposredno nakon tragedije, u Novom Sadu i drugde u zemlji održani su mirni protesti.

Najupečatljivije je to što bi svakog petka u 11:52 sati ljudi izlazili ispred svojih fakulteta, škola ili radnih mesta i održali najpre četrnaest (kasnije, petnaest, a sada šesnaest) minuta ćutanja, po jedan za svaku žrtvu. Danas postoje stotine protesta dnevno širom zemlje, a oni uvek uključuju šesnaest minuta ćutnje. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde radim kao strani lektor, stajali smo na kampusu, dok su na drugim mestima ljudi blokirali puteve. Stajati sa grupom ljudi u potpunoj tišini je jedinstven doživljaj: masovni gest solidarnosti, kako kolektivnog rituala, tako i individualne meditacije.

Činjenica da čak ni ovi izrazi empatije i solidarnosti nisu poštovani govori do kog nivoa će se spustiti Vučićev režim. U početku, bilo je incidenata sa navodno nezadovoljnim građanima koji su pokušavali da prođu kroz blokirani put, ili su se rugali ili udarali demonstrante. Muškarac je automobilom uleteo u jednu manju grupu muzičara Beogradske filharmonije, jednoj osobi je slomio ruku, a nekolicinu povredio.

„Svi u blokadu!“

A onda su, 22. novembra 2024, četiri osobe napale studente Fakulteta dramskih umetnosti Univerziteta u Beogradu dok su odavali počast žrtvama, i to je bila poslednja kap. Tri dana kasnije studenti su blokirali svoj fakultet i skoro odmah su usledile blokade i drugih fakulteta, u Beogradu i Novom Sadu, a zatim i širom zemlje. U roku od nekoliko nedelja svi fakulteti državnih univerziteta ušli su u blokadu i tu su i ostali.

Studenti su zauzeli zgrade i kontrolišu ulaze. Oni redovno održavaju plenume na kojima glasaju o ključnim pitanjima: zaista, univerzitetski sistem je trenutno u njihovim rukama, što nije mala odgovornost. Nema nastave (zimski semestar je potpuno stao nekoliko nedelja pre kraja), nema ispita, i niko nema predstavu o tome kada bi se stvari mogle vratiti u normalu. Predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić pretila je da će, ukoliko se nastava ne nastavi do 17. marta, cela školska godina biti izgubljena. Ali, kako je prokomentarisao jedan student, to im je najmanja briga.

Okosnicu pokreta čini skup od četiri jasna, koncizna zahteva, i dok se ne ispune, blokade će se nastaviti—stoga su studenti odbili predloge za „dijalog“ i pregovore, kako Vlade Srbije tako i (navodno) Evropske unije. Prvi zahtev je da se javno objavi kompletna dokumentacija koja se tiče rekonstrukcije i renoviranja novosadske železničke stanice. Ostali zahtevi se odnose na hapšenje svih počinilaca nasilja nad demonstrantima, odbacivanje optužbi protiv studenata i profesora uhapšenih tokom protesta, i povećanje budžeta za visoko obrazovanje za 20 odsto.

Vlada trenutno insistira na tome da je ispunila sve zahteve, ali studenti se ne slažu. Dok je nedavno usvojen zakon za rešavanje četvrtog zahteva, ostali su dobili samo površne odgovore. Objavljivanje dokumentacije je više puta obećano i navodno urađeno, mada je svaki put bilo ključnih nedostataka, dok se čak i danas, mesecima kasnije, i dalje čekaju dokumenti koji bi ukazivali na odgovorne. Izvršena su neka hapšenja, ali jedan od muškaraca snimljenih kamerom kako tuče studente nedavno je fotografisan kako stoji iza predsednika na zvaničnom događaju. Što se tiče trećeg zahteva, uhapšene demonstrante je predsednik pomilovao, ali pomilovanje implicira krivicu i ne garantuje da neće doći do gonjenja u budućnosti.

Na najvišem zvaničnom nivou, studenti su naizmenično i omalovaženi i demonizovani. Predsednik Vučić insistira na tvrdnji da ih plaćaju strane agenture (stari narativ). Ali u decembru je ipak pokušao da umiri navodne izdajnike nudeći im niske kamatne stope za kupovinu prvog stana – nešto što verovatno neće odjeknuti kod devetnaestogodišnjaka, ali zvuči dobro široj javnosti.

Ipak, javna podrška blokadi je dobila zamah, što se videlo u ogromnom odgovoru na pozive studenata na dva generalna štrajka širom zemlje, 24. januara i 7. marta, kao i na masovnim protestima održanim u većim gradovima.

U međuvremenu, zastrašivanje i agresija vlasti se nastavljaju na više frontova: svakim danom studenti i njihove porodice su mete pretnji i fizičkih napada, koji su sve učestaliji i sve žešći.

Mirno, organizovano i apolitično

Pa ipak, kroz sve to, studenti se ponašaju sa uzornim integritetom. Same blokade, iako ih Vlada kritikuje kao nezakonite i nasilne, predstavljaju oblik građanske neposlušnosti – prakse koja ima dugu tradiciju kao krajnje sredstvo suprotstavljanja moći koja ne igra po bilo kakvim pravilima.

Zaista, blokada je eksplicitno nenasilna, i studenti uvek pokušavaju da deeskaliraju svakodnevne provokacije, na veliku zbunjenost svojih klevetnika, čiju zapaljivu taktiku najbolje predstavlja jedan od njihovih izabranih simbola, crvena ruka sa podignutim srednjim prstom. Tokom demonstracija, studentski redari u neonskim prslucima upravljaju kretanjem učesnika kako bi obezbedili sigurnost i poštovanje za sve. (Čak i čiste za sobom, što čine organizovane ekipe koje preuzimaju kontrolu na kraju svakog protesta.)

Funkcionisanje blokade je model samoorganizovanja i saradnje. Sledi smernice iz Blokadne kuharice, priručnika od 71 stranice koji opisuje sličnu blokadu u Hrvatskoj, u Zagrebu, 2009. godine, kada su studenti preuzeli kontrolu nad Filozofskim fakultetom na 35 dana, zahtevajući besplatnu školarinu za visoko obrazovanje.

Ono što je najvažnije, studenti insistiraju na tome da blokada ostane nezavisna od bilo koje političke stranke ili programa, bilo da se radi o provladinoj ili opozicionoj, pro-EU ili proruskoj partiji. Linija po kojoj hodaju veoma je tanka, pošto su osećanja koja se izražavaju na mitinzima svakako jasno kritički intonirana prema Vučiću, a takođe i zato što su razne antirežimske grupe (uključujući i neke neugodne ekstremiste) učestvovale na protestima.

Na svakodnevnim protestima širom zemlje, emocije se kreću od ushićenja do tuge. Transparenti izražavaju satiričnu duhovitost i duboku empatiju, veterani marširaju svečano u uniformama, poljoprivrednici parkiraju svoje traktore na ključnim mestima kako bi zaštitili učesnike protesta od potencijalnih napada. A kada zaglušujući zvižduci i trube odjednom ustupe mesto tišini, to prosto oduzima dah. Ipak, možda najdramatičniji deo su hodočašće između gradova, kada studenti pešače danima kroz vetar, kišu i sneg do sledećeg protesta. Usput su dočekivani uz zagrljaje, hranu, pića, i suze.

Svaka spekulacija o nekom idejnom mozgu koji stoji iza pokreta je sporna i podriva njegovu autentičnost. Nije tajna da studente savetuju profesori i drugi stručnjaci o stručno-tehničkim pitanjima, posebno o pravu i inženjerstvu. Oni moraju sa velikom preciznošću da artikulišu, na primer, kršenja zakona koje država svakodnevno čini ili razloge zbog kojih njihovi zahtevi još uvek nisu ispunjeni. No, pokret je studentski do srži, i gde god da se okrenete, vidi se da je ono što rade duboko iskreno.

Najnovija Dešavanja

Jedan od slogana protesta je „Sve mora da stane“, a sredinom marta se činilo da se stvari i zaustavljaju i ubrzavaju. Nastava u mnogim srednjim, pa čak i osnovnim školama je delimično ili potpuno otkazana zbog blokada učenika i štrajkova nastavnika. Svakodnevni protesti održavani su u stotinama gradova širom zemlje, kao i u regionu i dalje.

Skupština je 6. marta održala prvu sednicu otkako je premijer Vučević najavio ostavku, ali je ratifikacija njegove ostavke navedena kao tačka 61. dnevnog reda. Opozicija je opstruisala  trubama, galamom i dimnim bombama ovu besmislenost. Jedan član SNS-a bacio je flašu vode, nehotice, na koleginicu, zbog čega je dobila potres mozga. Sledećeg dana, drugi generalni štrajk je održan širom zemlje, a 8. marta protesti koji su obeležili Međunarodni dan žena bili su  posebno naelektrisani. Dva dana kasnije, studenti su blokirali ulaze Radio-televiziji Srbije, kao i njene regionalne poslovnice, nakon što je jedna njihova novinarka prilikom intervjuisanja predsednika Vučića nazvala studente „ruljom“.

U međuvremenu, režim je pojačao svoje strategije ometanja i zastrašivanja uoči 15. marta, kada se očekivalo da će stotine hiljada ljudi doći u Beograd na jedan od najvećih protesta u Srbiji ikada.

Kamp mladih u parku iza zgrade Predsedništva podignut je kao navodni kontraprotest većem studentskom pokretu, pod sloganom „Želimo da učimo“. Bio je izuzetno dobro opremljen, sa novim šatorima, toplotnim lampama, ketering stolovima i dugačkim nizom prenosivih toaleta. Novinara koji je pokušao da intervjuiše „Studente 2.0“ najpre su na svakom koraku ometali u tome, a potom ga je policija zadržala na osnovu toga što je predstavljao ’pretnju po javni red’.

Predsednik Vučić je najavio da očekuje veliko nasilje na demonstracijama 15. marta i obećao je da će uhapsiti sve izgrednike. Prevoz iz ključnih gradova do Beograda tog dana iznenada je otkazan: Železnice Srbije su najavile da neće saobraćati, a privatne autobuske kompanije otkazale su svoje linije. Takođe, javni prevoz u Beogradu je zatvoren „iz bezbednosnih razloga“.

Uprkos svemu ljudi su došli: studenti su brzo postavili Google obrazac za organizovanje deljenja vožnje iz cele zemlje, pa čak iz regiona. Analiza broja prisutnih još traje, ali preliminarne procene kreću se oko 500.000. Nemiri koje je Vučić predviđao nisu se ostvarili, uprkos svim njegovim naporima.

Ali nešto strašno se ipak dogodilo. Vlast je, po svemu sudeći, upotrebila akustično oružje dugog dometa, i to u najsnažnijem trenutku protesta, dok su stotine hiljada u tišini odavale počast životima stradalima u padu nadstrešnice na železničkoj stanici. Ovo je bio samo najnoviji i najglasniji prikaz prirode Vučićevog režima, koji može vladati samo manipulacijom i nasiljem (iako je negirao bilo kakvo takvo oružje).

Dan kasnije, bila sam u taksiju u četiri sata ujutro na putu ka aerodromu. Kada se razgovor neizbežno okrenuo ka protestima (jer je to sve o čemu ljudi pričaju), vozač je rekao da je bio tamo i opisao kako je doživeo taj trenutak: kao da nešto ogromno, voz ili avion, juri ka vama. Pitala sam kako su mu uši. Dobro, rekao je, bio je to više osećaj. Kao ogroman udarac. Zatim, stampedo: stotine video snimaka pokazuju kako gomila razmiče na levo i desno, kao da nevidljiva raketa zaista juri sredinom ulice.

Stotine su navodno otišle u bolnicu sa simptomima poput glavobolje, vrtoglavice, tinitusa i napada panike, a lekari su bili primorani da svoje izveštaje označe sa „P“ kao protest i proslede ih Bezbednosno-informativnoj agenciji. Ministarstvo zdravlja je negiralo da su beogradske bolnice lečile ljude sa ovakvim simptomima, a beogradski javni tužilac naložio je istragu protiv osoba koje su „širile lažne informacije i izazivale paniku u javnosti“.

Moj taksista, ljubazan čovek u pedesetim, ponovio je nešto što sam čula od mnogih iz njegove generacije: on je na ulicama i protestuje već trideset godina, i ništa se nije promenilo. Onda sledi jedna priča koja na više načina oslikava iskustvo u protekle tri decenije. Početkom devedesetih, kad je izbio rat, pokušao je da pobegne u Nemačku. Pošto tamo nije uspeo da sredi papire, bio je deportovan u Srbiju, gde su ga poslali odmah na ratište. Prvi dan, petnaestoro u njegovoj četi je poginulo. – Bili smo deca, dodaje on. – Nismo imali pojma.

Ovog puta, čini se da ona konačno drže karte.