Foto: EPA / WILL OLIVER / POOLU svom obraćanju američkom narodu 1. aprila, predsednik SAD Donald Tramp tvrdio je da je američki rat protiv Irana bio uspešan, obećavajući da će „završiti posao veoma brzo“.
To je izjava koja je očigledno u sukobu sa činjenicama. Tramp se i dalje pretvara da je Iran samo još jedan mali protivnik SAD, koji može samo da trpi kaznu, reaguje lokalno i na kraju popusti pod dugotrajnom vojnom i ekonomskom prisilom.
U stvarnosti, Iran je poremetio model na kojem se američki intervencionizam dugo oslanjao.
Decenijama su Sjedinjene Države gajile uverenje da mogu voditi ratove u inostranstvu bez izlaganja ozbiljnom riziku od odmazde.
To je bilo moguće zahvaljujući pažljivom izboru ciljeva – kao što su Grenada, Panama, Irak, Libija, pa čak i Venecuela – koji nisu imali kapacitet da nametnu značajne troškove izvan svojih granica, na primer udarajući na američke resurse ili saveznike na trajan i značajan način.
Čak i kada su pobune iscrpljivale američke snage, kao u Vijetnamu i Avganistanu, sukobi su ostajali geografski ograničeni.
Ovaj model „asimetričnih troškova“ – rat koji SAD započnu na kraju će drugoj strani koštati mnogo više – pokazao se ključnim za održavanje iluzije američke nepobedivosti i ograničavanje domaće političke opozicije američkom vojnom avanturizmu.
Sada je Iran to narušio.
Bezbednosna doktrina Irana zasniva se na „odbrani unapred“, koja koristi asimetrične vojne sposobnosti – uključujući balističke i krstareće rakete, dronove i mrežu partnera i proksi snaga – kako bi se zaštitio i projicirao moć izvan svojih granica.
Kada su SAD i Izrael napali, Iran je bio u stanju da iskoristi ovu stratešku dubinu i odmah uzvrati napadom na ciljeve širom regiona, uključujući saveznike SAD, vojne baze i snage postavljene u prvom planu.
Preteći infrastrukturi, vazdušnim bazama i ekonomskim „uskim grlima“, kao što su Ormuski moreuz i Bab el-Mandeb, Iran efektivno primorava američke partnere da dele troškove sukoba.
Kako zalivske države, koje su dugo gostile američke baze u zamenu za mesto pod slavnim američkim bezbednosnim kišobranom, snose glavni teret iranskog odgovora, strateška napetost unutar američke koalicije raste.
Zahvaljujući Iranu, saveznici koji su nekada omogućavali SAD da projicira moć na Bliskom istoku sada imaju snažan podsticaj da je ograniče.
SAD su to morale predvideti. Nakon što su SAD ubile iranskog generala-majora Kasema Sulejmanija 2020. godine, Iran nije odgovorio preko posredničkih snaga ili prikrivene eskalacije, već direktnim balističkim napadom na američku vojnu bazu: bazu Al-Asad u Iraku.
Ovo je trebalo da otkloni svaku sumnju da Iran može precizno uzvratiti američkim snagama bez straha od neposredne odmazde. Od tada je Iran samo usavršavao svoju strategiju distribuiranog uzvraćanja.
Administracija Trampa nije uspela da predvidi ovaj potpuno očekivani odgovor, delimično zbog još jedne dugogodišnje iluzije među američkim vojnim planerima i političarima: da veća vojna potrošnja automatski donosi superiornost na bojnom polju.
Amerika je mogla da udari svoje „neprijatelje“ sa tolikom nadmoćnom silom da oni gotovo odmah nemaju drugog izbora nego da se povinuju njenim zahtevima.
Ipak, od Vijetnamskog rata do dvadesetogodišnjeg rata u Avganistanu, SAD su se umesto toga našle zarobljene u skupim ratovima iscrpljivanja koje nisu mogle odlučujuće da dobiju niti politički održe, što je rezultiralo ponižavajućim povlačenjem.
Ipak, iluzija je opstala. S obzirom na to da iranski odbrambeni budžet iznosi mali deo američkog, administracija Trampa je očigledno pretpostavila da zemlja ne može pružiti ozbiljan otpor.
Ono što nisu prepoznali jeste da Iran ne teži paritetu, on teži ometanju. Njegov arsenal niskobudžetnih, ali visoko efikasnih sistema nije dizajniran za konvencionalnu pobedu, već za strateško onemogućavanje.
Jata relativno jeftinih dronova ili raketa mogu preplaviti čak i najsofisticiranije sisteme protivvazdušne odbrane, što Izrael već uči na sopstvenom iskustvu.
Ovom strategijom Iran je pretvorio najveću snagu Amerike – njen globalni vojni uticaj – u izvor ranjivosti.
Takođe je otkrio osnovnu slabost američkog ratovanja: oslanjanje na visoko-vredne, skupe resurse koji mogu biti degradirani stalnim asimetričnim pritiskom. Neravnoteža je i taktička i ekonomska. SAD sada primoravaju da troše ogromne sume kako bi branile svoje resurse i saveznike od oružja čija je proizvodnja i lansiranje vrlo jeftino.
SAD su vodile rat protiv Irana koristeći okvir razvijen za slabije, izolovanije protivnike. Pretpostavljalo se da će vojna sila, u kombinaciji sa ekonomskim pritiskom, osigurati pokornost.
Umesto toga, suočile su se sa državom koja je godine provodila pripremajući se upravo za ovakvu konfrontaciju i koja je mogla da podnese kaznu dok je istovremeno postepeno povećavala troškove eskalacije. Ipak, Tramp i dalje očekuje brzu predaju.
Strateška pogrešna procena administracije Trampa prevazilazi samo potcenjivanje iranskih sposobnosti za uzvrat. Ona odražava temeljno pogrešno tumačenje prirode savremenog konflikta. U svetu ekonomske povezanosti, geografski raspršenih vojnih kapaciteta i niskobudžetnog naoružanja, država koja deluje slabo u konvencionalnim terminima može prouzrokovati ozbiljnu štetu.
Poruka je jasna: era relativno jeftinih američkih ratova je završena.
SAD i dalje mogu upotrebiti ogromnu silu i naneti ogromna razaranja. Ali više ne mogu kontrolisati posledice niti ograničiti padne efekte.
Ono što je Iran pokazao nije samo otpornost, već i sposobnost slabije države da postepeno potkopava prednosti supersile.
Supersila koja se nekada smatrala nepobedivom sada mora da se suoči sa protivnicima koji mogu isprazniti njene kase, iscrpeti njene saveznike i poremetiti njene strateške proračune.
Budućnost Bliskog istoka i američke moći zavisi od toga da li će Sjedinjene Države shvatiti i usvojiti lekcije iz svoje pogrešne procene Irana. Ako to ne učine, nastaviće da upadaju u ratove koje ne mogu odlučujuće dobiti, ne mogu jeftino održavati ili strateški opravdati.
Autor je emeritus profesor strateških studija u Centru za istraživanje politike sa sedištem u Nju Delhiju i saradnik Robert Boš akademije u Berlinu. Pisac je knjige „Voda, mir i rat: Suočavanje sa globalnom krizom vode“ (Water, Peace, and War: Confronting the Global Water Crisis, Rowman & Littlefield, 2013).
Copyright: Project Syndicate, 2026.
www.project-syndicate.org
Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
