Da li će presuda suda EU protiv Ursule fon der Lajen dovesti do promena?

Odluka suda EU od juče vezano za aferu „Fajzergejt“ znači da bi u teoriji trebalo da budemo u mogućnosti da dobijemo daleko veći pristup tekstualnim porukama zvaničnika i političara, piše Politico.

Na kraju krajeva, ko će se truditi da se vrati u 1980-e?

„Kako bi drugačije to moglo da se uradi?“ rekao je jedan zvaničnik EU koji je razgovarao sa Politico-om, naravno, putem WhatsApp-a. „Preko sekretarica? Bože, ne“.

Opšti sud Evropske unije presudio je da je Evropska komisija pogrešila kada je novinarima uskratila pristup SMS porukama predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen sa generalnim direktorom Fajzera Albertom Burlom, razmenjenim u jeku pandemije Covid-19.

Poruke su razmenjene neposredno pre nego što su njih dvoje dogovorili više milijardi evra vredan ugovor o vakcinama – najveći u istoriji EU.

Pravnici Komisije tvrdili su da poruke nisu bile dovoljno značajne da bi bile podeljene sa javnošću – jer su, navodno, bile previše ‘dosadne’ da bi se računale kao dokumenti, s obzirom na to da su se uglavnom ticale dogovaranja termina i mesta sastanaka.

Javnost, međutim, ne zna da li je to tačno.

Presuda sugeriše da se SMS poruke sada moraju tretirati kao bilo koja druga pisana komunikacija, ali stare navike teško umiru.

„Presuda ne može promeniti činjenicu da su aplikacije za dopisivanje najbrži i najjednostavniji način da stupite u kontakt“, poručio je drugi zvaničnik EU, takođe putem WhatsApp-a.

To ostavlja mogućnost da čak i najbanalnije poruke koje razmenjuju zvaničnici EU sa industrijom, nevladinim organizacijama ili međusobno mogu postati dostupne putem zahteva za pristup dokumentima.

Iako zvaničnici sami ne veruju da će presuda dovesti do većih promena, pravnici smatraju da bi morala.

„Ova presuda bi mogla podstaći izabrane predstavnike i službenike EU da ubuduće preferiraju usmene razgovore u odnosu na SMS poruke“, rekao je Vensan Kuron, istraživač evropskog prava na Univerzitetu Pariz-Sakle.

„U današnjem poslovnom komunikacionom ekosistemu, granica između SMS-a, e-maila, WhatsApp-a, Slack-a i sličnih platformi postala je vrlo tanka“.

Dakle, iako bi ova presuda mogla da trgne neke evropske diplomate iz besciljnog skrolovanja, u suštini samo usklađuje EU sa pravilima transparentnosti koja već postoje u mnogim državama.

U Ujedinjenom Kraljevstvu, na primer, tokom istrage o pandemiji 2023. godine, čulo se kako je bivši savetnik premijera Borisa Džonsona, Dominik Kamings, bio strastveni korisnik WhatsApp-a i kako je u porukama članove kabineta tokom pandemije nazivao „beskorisnim jebenim svinjama“.

Snalažljivi zvaničnici Evropske komisije uvek mogu da slede primer bivše premijerke Škotske, Nikole Sturžon, koja je izjavila da njene WhatsApp poruke nisu dostupne za proveru jer su obrisane.

Jedan zvaničnik prethodne britanske vlade rekao je da je otprilike polovina tadašnjih članova kabineta koristila funkciju na aplikaciji koja nakon određenog vremena sama briše poruke i zapise o razgovorima osim ako jedan od učesnika ne odluči da ih sačuva.

Na sudskom ročištu u novembru u slučaju „Fajzergejt“ u Luksemburgu, takođe je sugerisano da je ovakva praksa uobičajena u Briselu.

Jedan zvaničnik Evropske komisije izjavio je ranije ove nedelje da je „preporučljivo koristiti funkciju nestajanja poruka nakon određenog vremenskog perioda“. Takođe postoji „opšta preporuka“ zaposlenima da ne koriste SMS poruke ili aplikacije poput Signala za „važne razmene informacija“.

Poruke koje sadrže suštinski sadržaj trebalo bi da se klasifikuju kao dokumenta i arhiviraju na odgovarajući način, rekao je zvaničnik.

Svako ko je podneo zahtev za pristup dokumentima zna i da medijum komunikacije nije jedina prepreka za odbijanje takvih zahteva. Evropska komisija često odbacuje više od 7.000 zahteva koje godišnje prima, navodeći da bi odgovaranje bilo previše opterećujuće, vremenski zahtevno ili politički osetljivo.

Dakle, možda se ništa neće promeniti.

A možda će se zvaničnici i diplomate jednostavno vratiti staroj praksi – razgovorima uživo, licem u lice – i time rizikovati da ih prisluškuje neko od stotina špijuna koji se kreću po Briselu.