Da li Trampu zaista ponestaje oružja dok SAD pauziraju rat sa Iranom?

„Imamo najbolji kvalitet na svetu“, rekao je Tramp proizvođačima oružja okupljenim u Ratnom koledžu Vojske SAD, sa „ministrom rata“ Pitom Hegsetom pored sebe. „Ali nam je potrebno malo više brzine.“

Trampova administracija je samit predstavila kao deo dvostrukog pristupa za revitalizaciju američke industrije i jačanje američkih ratnih sposobnosti i, Hegsetovim rečima, njenog „arsenala slobode“, piše BBC.

Međutim, uglavnom se nije govorilo o ogromnim troškovima sofisticiranog i teškog za proizvodnju oružja koje je korišćeno tokom skoro 40 dana intenzivnih borbenih operacija u Iranu tokom operacije „Epski bes“ ranije ove godine i uzvratnih udara koji su se dogodili od tada. Do sada, američka vlada kaže da je rat koštao 37,5 milijardi dolara (28 milijardi funti), a velika većina toga je potrošena na municiju.

Do trenutka kada je krhko primirje stupilo na snagu 8. aprila, američke snage su pogodile preko 13.000 meta širom Irana, prema podacima Bele kuće. Američka protivvazdušna odbrana je presrela preko 1.700 iranskih dronova i balističkih raketa u istom periodu.

Sada su SAD pauzirale svoje napade na Iran kako bi omogućile da se pregovori nastave. Izveštaj Njujork tajmsa kaže da je Trampu savetovano da odloži planove za eskalaciju sukoba jer bi to dodatno iscrpelo američke zalihe.

U ponedeljak je Tramp negirao da postoji manjak, rekavši Volstrit žurnalu: „Imamo mnogo više municije nego bilo ko na svetu, i mnogo više nego što nam je potrebno.“

AFP preko Geti Imidžis Pit Hegset gestikulira dok govori tokom saslušanja u Senatu. Nosi tamnoplavo odelo i crveno-sivu prugastu kravatu.

Čini se da se njegov stav od tada promenio. Prošle nedelje je rekao Odboru Senata za budžetska sredstva da je Pentagonu potrebno dodatnih 87 milijardi dolara (68 milijardi funti) da bi se rešio „kritičan nedostatak“, uključujući opremu.

Tačni troškovi za municiju i preostale zalihe ostaju poverljivi. Ali javno dostupni podaci koje je prikupio Centar za strateške i međunarodne studije (CSIS) sa sedištem u Vašingtonu, prikazuju oštru sliku iscrpljenih zaliha koje je, kratkoročno, teško zameniti.

„Zavisi od municije – ali jedna do pet godina [za pravljenje jedne rakete] je krajnji cilj“, kaže Mark Kansijan, penzionisani pukovnik marinaca i viši savetnik u CSIS-u koji je istraživao ovo pitanje. „I ne možete ništa učiniti da to ubrzate.“

Ali da li SAD zaista troše municiju tako brzo da bi mogle imati poteškoća da ispune svoje vojne dužnosti i ciljeve?

Osiromašen američki arsenal

Ključna municija koja se koristi u ratu obuhvata dve kategorije: sistemi za kopnene napade velikog dometa i vazdušna i raketna odbrana koja se koristi za presretanje dolazećih iranskih napada.

Među sistemima za kopnene napade koji su se najviše koristili bila je raketa za kopneni napad Tomahavk – ili TLAM – koja se obično ispaljuje sa brodova ili podmornica na mete koje mogu biti udaljene preko 1.000 milja (1.600 km). Ovo oružje omogućava SAD da izvode precizne udare na utvrđene vojne mete, kao što su komandni bunkeri ili utvrđeni vojni objekti, bez ugrožavanja letelica sa posadom.

Više od 1.000 Tomahavka je ispaljeno tokom rata, procenjuje CSIS, a zalihe se možda neće vratiti na predratni nivo do 2031. godine. Prema CSIS-u, najnovije varijante TLAM-a koštaju oko 2,6 miliona dolara (2 miliona funti) po raketi.

Od sistema protivvazdušne odbrane koji su korišćeni u ratu, najviše je korišćen Patriot, raketa sa kopnenog stanja koja se koristi za ciljanje aviona, kao i balističkih i krstarećih raketa. Prema proceni CSIS-a, čak 1.430 je korišćeno tokom sukoba od procenjenih predratnih zaliha od oko 2.330. Svaki presretač Patriot košta približno 4 miliona dolara – skupa, ali efikasna opcija koja se više puta koristi za obaranje iranskih dronova koji sami koštaju samo između 20.000 i 50.000 dolara po komadu.

Ove će biti teško zameniti. „Potrebno je nekoliko godina da se proizvede raketa. Ako danas uložite novac u sistem, ne biste dobili raketu tri ili četiri godine. Ponekad čak i pet“, kaže Kansijan. „Ono što sada dobijamo su rakete koje su finansirane 2023. godine.“

Takođe je korišćen noviji, sofisticiraniji sistem poznat kao Terminalna odbrana na velikim visinama, ili THAAD, koji ima veći domet i veće visine presretanja od starijeg Patriota. Zalihe su već bile ograničene, a CSIS je procenio da je ispaljeno između 190 i 290 od procenjenih predratnih zaliha od 360. Sa samo devet THAAD baterija koje su operativne u svetu – od kojih je sedam američkih – kontinuirani troškovi bi mogli ostaviti američke snage bez sistema koji bi bio ključan za odbranu od balističkih raketnih pretnji iz zemalja poput Rusije, Kine ili Severne Koreje.

Sve oči uprte u Tajvan i Pacifik

Rat sa Iranom dolazi neposredno pre onoga što se često naziva „Dejvidsonovim prozorom“, u kojem kineski pokušaj invazije na Tajvan postaje, u očima nekih američkih vojnih planera, verovatniji.

Kontroverzni koncept – koji je ključan za američko vojno razmišljanje u Pacifiku – potiče iz kongresnog saslušanja iz 2021. godine na kojem je admiral Filip Dejvidson, tada zadužen za američke snage u regionu, upozorio da će do invazije doći „u narednih šest godina“. Godine 2023, tadašnji direktor CIA-e Vilijam Berns predvideo je da će Kina biti spremna za invaziju do 2027. godine.

Kina se dugo zavetovala da će se „ponovo ujediniti“ sa samoupravnim Tajvanom, koji smatra otcepljenom pokrajinom, i nije isključila upotrebu sile.

Da li će SAD braniti Tajvan i zaratiti sa Kinom je tema o kojoj se žestoko raspravlja. Uprkos dvosmislenosti, SAD obezbeđuju ostrvu odbrambeno oružje.

Kansijan naziva nedostatak municije „prozorom ranjivosti“ u kojem SAD „neće imati dubinu željene municije koja im je potrebna“ ako dođe do sukoba u Pacifiku.

Ovo, smatra on, povećava rizik da američke snage budu nespremne da se suoče sa ogromnim arsenalom kineskih raketa i aviona koje bi mogle da upotpune u sukobu u Pacifiku.

Kina – za koju američki zvaničnici kažu da pažljivo proučava američku protivvazdušnu odbranu u ratu u Iranu – poslednjih godina je uložila značajna sredstva u raketnu tehnologiju, uključujući hipersonične klizne rakete daleko sofisticiranije od raketa i jeftinih dronova koje koristi Iran.

Peking je takođe uložio značajna sredstva u razvoj masivne taktike „roja dronova“.

Međutim, ne svi smatraju smanjene američke zalihe isključivo obavezom.

Džejkob Olidort, veteran CIA-e i bivši savetnik za bliskoistočnu politiku u Kancelariji sekretara za odbranu, ističe da upotreba ovog oružja u borbi takođe šalje snažnu poruku.

„Oružje stvara odvraćanje, ne samo zato što ga nacije poseduju, već i zato što pokazuju spremnost da ga koriste“, rekao je Olidort, sada direktor za američku bezbednosnu politiku u konzervativno orijentisanom Institutu za politiku „Amerika na prvom mestu“.

On dodaje da SAD „uspevaju u preciznom, rekordnom vremenu, erodirajući vojne kapacitete Irana, šalju signal drugim protivnicima, uključujući Kinu i njihove ambicije“.

Šta je sa Evropom?

Očigledna tenzija između naoružavanja saveznika i očuvanja američkih rezervi je ona koja se već odigrala zbog Ukrajine.

Još u oktobru 2025. godine, mesecima pre početka operacije „Epski bes“, Tramp je odbio da da Ukrajini „Tomahavke“, navodeći potrebu da se izbegne iscrpljivanje američkih zaliha.

Ova epizoda je bila pregled kompromisa koji sada oblikuju postiransku debatu o širem arsenalu. Ukrajinski zvaničnici kažu da im hitno trebaju „Patrioti“ i drugi sistemi protivvazdušne odbrane kako bi zaustavili talas za talasom ruskih napada dronova i raketa.

„Pored cena energije, to [rat u Iranu] znači iscrpljivanje američkih rezervi i iscrpljivanje proizvođača protivvazdušne odbrane“, rekao je Zelenski za BBC u martu. „Dakle, mi [Ukrajina] imamo iscrpljivanje resursa.“

Zelenski je naveo brojke koje su razjasnile zabrinutost: SAD proizvode otprilike 60 do 65 raketa mesečno, ili između 700 i 800 godišnje, a 803 su korišćene samo prvog dana operacije „Epska bes“.

Međutim, nedavno je Tramp iznenadio mnoge evropske zvaničnike ponudom da Ukrajini da pravo da proizvodi Patriote u zemlji. Slični aranžmani već postoje u Nemačkoj i Japanu.

Elejn Mekasker, veteranka Ministarstva odbrane sa 13 godina iskustva, koja sada radi kao stručnjak u Američkom institutu za preduzetništvo, kaže da bi iskustvo Ukrajine u borbi protiv Rusije – kao i iskustvo SAD u borbi protiv Irana – moglo pomoći u stvaranju jeftinijih, masovno proizvedenih sistema koji bi dopunili postojeće skupe proizvode.

„Odavno znamo da ne želimo da ispaljujemo presretače od 6 miliona dolara na dronove od 1.000 dolara“, kaže ona. „Mislim da se sada više fokusiramo na to rešenje i da se više ljudi fokusira na proizvodnju rešenja koja su prilagodljivija i ne koštaju toliko“.

Posledice

Uprkos svemu, malo je kratkoročne zabrinutosti zbog mogućnosti da će municija ponestati – ne zato što su američke zalihe neograničene, već zato što su iranske u daleko gorem stanju.

„Vojska Sjedinjenih Država ima više nego dovoljno municije, municije i zaliha da služi svim strateškim ciljevima predsednika Trampa i dalje, a operacija „Epski bes“ je otkrila šta se dešava kada se mešate sa Sjedinjenim Državama“, rekla je portparolka Bele kuće Ana Keli u saopštenju poslatom Bi-Bi-Siju.

„Čak ipak, predsednik je pozvao naše proizvođače odbrambenih proizvoda da stalno proizvode više oružja proizvedenog u Americi“, dodala je.

Nedavni napadi koje je najavila Centralna komanda SAD uglavnom su bili usmereni na degradaciju sposobnosti Teherana da ugrozi brodove u Ormuskom moreuzu, vitalnoj plovnoj ruti koju su Iran i SAD blokirali.

Iranski vojni gubici su bili daleko veći od američkih talasa za talasom američkih i izraelskih udara – i zemlja ima izuzetno ograničene mogućnosti da se uskoro pozabavi tim nedostacima.

„Mnogo komentara prikazuje Iran kao da ima gotovo neograničenu količinu oružja“, kaže Džejson Brodski, direktor politike organizacije „Ujedinjeni protiv nuklearnog Irana“.

„Mislim da moramo shvatiti da tu postoje ograničenja i da su SAD u veoma značajnoj meri degradirale svoju odbrambenu industrijsku bazu“, kaže on.

Dodaje da je iranski „kapacitet da proizvodi, u velikim razmerama, vrste raketa, dronova i drugih sistema naoružanja“ koji su mu potrebni u velikoj meri uništen.

Preostale iranske zalihe, prema Brodskom, usmeravaju se ka onome što je nazvao adutom Teherana – njegovoj sposobnosti da ugrozi Ormuski moreuz. Po njegovom mišljenju, to je sposobnost koja bledi. „Iranskom režimu ovde ističe vreme.“

Trenutni, upravljivi sukob sa Iranom – ono što je Brodski nazvao „centarom gravitacije“ američke vojske – ima neposredni prednost za Vašington, čak i kada zvaničnici priznaju da bi bilo „neodgovorno“ ignorisati širu sliku zaliha.

„Indo-Pacifik je trenutno udaljenija pretnja“, kaže on. „Kreatori politike moraju da daju prioritete, a Bliski istok trenutno ima pažnju predsednika.“

Za sada, svaka raketa ispaljena na iransku metu, poslata na ukrajinske linije fronta ili zadržana za Tajvan, dolazi iz baze koja se stalno smanjuje. Uprkos tome, Vašington se kladi da može da prođe kroz ovaj sukob dok proizvodnja sustiže.