Dilema između Evrope i Azije je lažna: Američki stručnjak za transatlantsku bezbednost pojašnjava zašto

Kina se opisuje kao glavno merilo pretnje, pa bi Vašington zato trebalo da ograničene resurse usmeri ka Indo-pacifiku. Evropa, iako važna, više ne može da bude centralna tačka američke strategije, ukazuje u analizi za Centar za evropske analize Dejvid M. Katler, stručnjak za transatlantsku bezbednost sa više od 35 godina rada u američkoj vladi, NATO-u i obaveštajnoj zajednici.

Takva logika je razumljiva. Kina poseduje drugu najveću ekonomiju na svetu i predstavlja najozbiljniji dugoročni izazov postojećem međunarodnom poretku.

Ipak, ova debata počiva na pogrešnoj pretpostavci. Dok zagovornici usredsređivanja na Aziju tvrde da Amerika mora da bira, njeni protivnici to ne rade. Oni sve više posmatraju ova dva poprišta kao međusobno povezana.

Rat Rusije protiv Ukrajine učinio je to potpuno jasnim. Ruska odbrambena industrijska baza sada u velikoj meri zavisi od iranskih dronova, severnokorejske municije i kineskih tehnologija dvostruke namene.

Peking možda još nije prešao granicu direktne vojne podrške, ali kineske kompanije obezbeđuju ključne komponente koje omogućavaju Rusiji da nastavi rat.

Njena vojska tajno učestvuje u zajedničkom planiranju sa Rusijom kako bi se sistem satelita Starlink oslabio i uništio.

Severna Koreja je iskoristila sukob da produbi vojnu saradnju sa Moskvom, istovremeno testirajući nove sisteme i povećavajući svoj uticaj. Iran je, u međuvremenu, pokazao koliko brzo tehnologije razvijene u jednom sukobu mogu biti prenete u drugi.

Strateško pitanje nije da li su Rusija i Kina formirale formalni savez. One imaju različite interese i prioritete.

Ono što je važno jeste da su njihove aktivnosti međusobno dopunjujuće: Moskva odvlači pažnju Zapada i njegove vojne resurse, Peking obezbeđuje ekonomsku i tehnološku podršku, dok Iran i Severna Koreja pružaju vojnu pomoć.

Posledice sežu daleko izvan Ukrajine. Kina pažljivo proučava ovaj rat – ne zato što je Tajvan isto što i Ukrajina, već zato što joj sukob pruža lekcije o koheziji savezništava, sankcijama, industrijskoj mobilizaciji i otpornosti demokratskih društava.

Rusija je, sa svoje strane, postala sve zavisnija od odnosa koji jačaju širi geopolitički položaj Kine. Rezultat je labav sistem međusobnog osnaživanja.

Tokom više decenija, SAD su organizovale svoj sistem nacionalne bezbednosti prema geografskim podelama. Komande oružanih snaga, diplomatski sektori i savezništva razvijali su se kako bi upravljali odvojenim regionima.

Taj model je imao smisla u vremenu kada su pretnje uglavnom mogle da budu ograničene na pojedinačna područja. Današnji autoritarni rivali ne poštuju takve granice.

Izazov nije samo vojne prirode. Kina i Rusija sarađuju u oblastima energetike, ključnih minerala, svemira, sajber sposobnosti i operacija uticaja, dok istovremeno koriste slabosti demokratskih sistema i oblikuju međunarodno okruženje na načine koji pogoduju autoritarnom upravljanju. Njihova snaga ne proizlazi iz centralizovane koordinacije, već iz fleksibilnosti.

To ne znači da bi SAD trebalo da odustanu od postavljanja prioriteta. Strateški izbori ostaju neizbežni. Elbridž Kolbi iz Ministarstva odbrane i drugi analitičari u pravu su kada tvrde da Kina predstavlja najznačajniji dugoročni izazov međunarodnom poretku. Ali priznati Kinu kao glavnu meru pretnje ne znači da Evropa postaje sporedno poprište čiji značaj postepeno opada, naglašava Katler.

NATO pruža koristan podsetnik: savez je predstavljao širu istinu – da su bezbednost u Evropi, Severnoj Americi i šire međusobno povezane. Ta spoznaja i dalje važi.

U ovom novom strateškom okruženju uloga Evrope mora da se promeni. Evropski saveznici moraju da preuzmu veću odgovornost za odvraćanje, ubrzaju proizvodnju u odbrambenoj industriji i smanje ključne zavisnosti. Povećanje izdvajanja za odbranu jeste neophodno, ali samo po sebi nije dovoljno.

Evropa mora da razvije sposobnost ne samo da se odbrani, već i da se efikasno takmiči.

Istovremeno, Vašington mora da se odupre iskušenju da svaku stratešku raspravu predstavlja kao nadmetanje između različitih poprišta.

Izbor između Evrope i Azije u velikoj meri je simptom dubljeg problema: slabljenja institucija sposobnih da razmišljaju istovremeno o različitim regionima i dugoročnim perspektivama.

SAD su nekada bile izuzetno uspešne u povezivanju vojne moći, ekonomske diplomatije, tehnoloških inovacija i upravljanja savezništvima u koherentne strategije.

Danas je previše kreiranja politika reaktivno, fragmentisano i usmereno na neposredne krize. Vlade se teško suočavaju sa „meta-pretnjama“ koje prelaze regionalne granice, različite oblasti delovanja i birokratske podele.

Rezultat je sklonost da se strategija svodi na lažne izbore: Evropa ili Azija, odvraćanje ili konkurencija, vojna moć ili ekonomska bezbednost.

Odgovor nije odustajanje od strateškog određivanja prioriteta, već organizovanje demokratske moći u skladu sa stvarnošću da se ovi izazovi sve više međusobno pojačavaju.

Kao prvo, Sjedinjene Države i NATO trebalo bi da odbace pretpostavku da strateški uspeh zahteva izbor između Evrope i Azije. Oni raspolažu ekonomskim resursima, mrežama savezništava i vojnim sposobnostima da se istovremeno suoče sa više izazova – pod uslovom da se tako i organizuju.

Kreatori politika trebalo bi da povežu strategije za Evropu i Indo-pacifik, umesto da ih tretiraju kao međusobno konkurentne oblasti. Angažovanje NATO-a sa Japanom, Južnom Korejom, Australijom i Novim Zelandom odražava činjenicu da razvoj događaja na jednom području sve više utiče na ishode na drugom.

Drugo, transatlantska zajednica mora da ubrza integraciju odbrambene industrije. Ratovi i krize narednih decenija neće se odlučivati samo veličinom vojnih zaliha, već sposobnošću demokratskih država da inoviraju, proizvode i dugoročno održavaju zajedničko delovanje.

Treće, demokratske vlade moraju posvetiti veću pažnju političkoj dimenziji strateškog nadmetanja. Autoritarne sile razumeju da njihove najveće prilike često ne leže u porazu zapadnih vojski, već u iskorišćavanju podela unutar savezništava i urušavanju poverenja javnosti u demokratske institucije.

Centralni izazov našeg vremena nije izbor između Evrope i Azije. On se ogleda u prepoznavanju činjenice da su američki protivnici već povezali regione, tehnologije i političke sisteme koje demokratske vlade i dalje posmatraju odvojeno.

Presudna prednost pripadaće ne onima koji se usredsrede na jedno jedino poprište, već onima koji mogu da razmišljaju i deluju kroz sva ta područja istovremeno, zaključuje Katler.