Tramp deluje nepredvidivo, ali Si ima prednost u odnosu na druge svetske lidere: Američki sinolog pojašnjava i zašto

Ne može se poreći da je novi predsednik stvorio priliku za Sija da zabije klin u bok oslabljene transatlantske alijanse.

Kineski specijalni predstavnik pri EU optimistično je opisao Trampovo ponašanje prema Evropljanima kao toliko „užasno“ da bi ih moglo učiniti spremnijim da prihvate pristup Pekinga „miru, prijateljstvu, dobroj volji i saradnji uz obostrane koristi“.

Samo pre nekoliko meseci, Si je s pravom nosio reputaciju glavnog svetskog remetilačkog faktora. Peking je (i dalje) širio uticaj u Južnokineskom moru, pojačavao upade oko Tajvana i sukobljavao se s Japanom oko prava na ostrva Senkaku.

Ali otkako je Tramp izabran, Si počinje da deluje upadljivo uzdržano – kao razumniji igrač u odnosima SAD i Kine, piše u analizi za Gardijan Orvil Šel, istaknuti američki sinolog i direktor Centra za odnose SAD-Kina pri Azijskom društvu.

Njegov ministar spoljnih poslova, Vang Ji, otišao je toliko daleko da je Kinu opisao kao „sidro u sve nesigurnijem svetu“.

Ako Trampov manični trgovinski rat sa carinama i dalje baca globalnu ekonomiju u nepoznate vode (SAD i Kina su se upravo dogovorile o 90-dnevnoj pauzi u svom tvrdoglavom trgovinskom sukobu), Si Đinpingova uzdržanost se stavlja na probu.

Na kraju krajeva, baš kao i Tramp, i on je po prirodi lider koji uzvraća udarac. „Ne bojimo se provokacija. Ne povlačimo se“, napisala je nedavno portparolka kineskog ministarstva spoljnih poslova Mao Ning na mreži X.

Zatim je uradila nešto zaista upečatljivo: podelila je snimak Mao Cedunga koji drži govor ranih 1950-ih, dok se Narodnooslobodilačka vojska Kine borila protiv američkih vojnika u Korejskom ratu.

„Nikada nećemo popustiti. Borićemo se dok potpuno ne pobedimo“, izjavljuje Mao u snimku. Poruka je bila jasna: Si Đinping neće popustiti pred Trampovom ratobornošću.

Što je Kina bogatija i moćnija, to Si sve više vidi diplomatske ustupke kao znak slabosti. Danas je podjednako malo verovatno da će on praviti kompromise u ime očuvanja mira, kao što je to bio slučaj sa Mao Cedungom.

Ipak, kineskim liderima Tramp i dalje deluje nepredvidivo. Ali ovde Si ima neuporedivu prednost u odnosu na druge zbunjene svetske lidere – on već zna šta se dešava kada se jednom neuračunljivom despotu dozvoli da zaobiđe sistem kontrole i ravnoteže, uništi opoziciju, ućutka medije, napadne rivale i oslobodi haos. Sve to je već doživeo pod predsedništvom Mao Cedunga.

Kulturna revolucija Mao Cedunga odvijala se kada je Si Đinping bio u tinejdžerskim godinama. To je bilo razdoblje nasilja i haosa, kada je Mao mobilisao milione Crvenih gardista svojim čuvenim posterom na kojem ih je pozvao da „bombarduju štab“, što je bila metafora za napad na birokratsku državu i rušenje postojećeg poretka.

Rezultat je bio brutalan napad na establišment Komunističke partije. Partijski lideri su se okretali jedni protiv drugih, mladi su prijavljivali svoje učitelje i roditelje, a nasilni klasni rat se širio zemljom.

Si Đinping je sve to doživeo lično: kao tinejdžer bio je poslat na selo da „uči od radnika i seljaka“ u sklopu pokreta „na selo“, dok je njegov otac, veteran revolucije, bio proglašen kontrarevolucionarom i izbačen iz partije.

Sada je Tramp okupio sopstvenu verziju Crvenih gardista – grupacije poput Proud Boys i drugih parapolicijskih organizacija – koje su usmerene na napad na takozvanu „duboku državu“, prkose zakonodavcima i podržavaju predsednika u njegovim naporima da preokrene postojeći poredak.

Baš kao što je Mao inspirisao neobrazovane, obespravljene kineske seljake da mu se pridruže u ruralnoj revoluciji pre jednog veka, tako i Trampova ogorčena i marginalizovana biračka baza ne samo da ga je dovela na vlast, već je odlučna u tome da sruši i domaći i globalni status kvo.

Ako želi vodič kroz zagonetku drugog Trampovog mandata, Si Đinping ne mora tražiti dalje od iskustva svoje zemlje sa maoizmom.

Tokom Maove revolucije, političari, poslovni lideri, advokati, pa čak i rektori univerziteta, bili su prisiljeni da kleče pred „Velikim Kormilarom“, kako su Maoa tada zvali.

Tramp sada očekuje istu takvu servilnu lojalnost od ljudi oko sebe. Ukinuo je finansiranje univerziteta, pretio oduzimanjem dozvola za emitovanje medijima koji se usude da se ne slože s njim, i zastrašivao političke protivnike.

Mao, kao i Tramp, je voleo haos isto koliko i kontrolu i delovao je impulsivno kako bi sve držao u neizvesnosti svojom nepredvidljivošću. Kako je nedavno rekao Trampov specijalni predsednički izaslanik Rik Grenel: „Predvidljivost je užasna stvar“.

Tramp je daleko više maoistički lider nego Si. Kulturna revolucija je kod Sija stvorila duboku averziju prema vrsti haosa koji je Mao izazvao i koji Tramp sada nameće Sjedinjenim Državama.

Si je sklon ekstremnim oblicima kontrole karakterističnim za jednopartijske lenjinističke države, i i dalje posmatra masovne nemire kao opasne. Njegov plan nije da oponaša Mao Cedunga, već da stvori savremenu tehno-autokratiju, potkrepljenu snažnom ekonomijom.

Kada se osvrnemo na Maov stil vođstva, vidi se koliko se Si zapravo razlikuje od Trampa. Ako je kineski predsednik mudar, neće odmah uzvraćati na američku ratobornost potezom za potezom.

Umesto toga, sačekaće, ponašati se prijateljski naročito prema Evropi i zemljama koje su istorijski bile saveznici Zapada, uključujući Japan, Australiju i Koreju.

Ako se SAD uskoro ne dozovu pameti, Trampov nalet samodestruktivnosti mogao bi pospešiti uspon Kine a da Si ne mora ni prstom da mrdne. To bi se moglo nazvati američkim Velikim skokom unazad.

Evropa bi ipak trebalo da bude oprezna prema Sijevim ponudama. Iako možda želi da kontinent otrgne iz transatlantskog saveza, njegove ponude prijateljstva su strogo utilitarne.

Tramp je možda zbacio geopolitičku tablu sa stola, a Peking možda pokušava da se predstavi kao razumniji globalni „oslonac“, ali između demokratije i autokratije, i između Evrope i Narodne Republike Kine, postoji duboka suštinska suprotnost.

I to će ostati teško ako ne i nemoguće da se prevaziđe.