„To nijedna zapadna redakcija ne bi prihvatila ni na jedan dan“: Kako rade novinari u Gazi – gladni i pod opsadom?

Tokom godina, piše u tekstu za Politico, sam širom Bliskog istoka svedočila pokušajima režima da ućutkaju medije zato što su se usudili da izveštavaju o kršenju ljudskih prava, represiji ili ratovima. Ali ono što se trenutno dešava novinarima u Gazi je bez presedana po svojoj surovosti i efikasnosti.

Gotovo tri meseca, Izrael sprovodi gotovo potpunu blokadu hrane, vode, goriva i medicinske pomoći u Gazu. Međunarodne humanitarne organizacije upozoravaju na neizbežnu glad za 2,1 milion ljudi zarobljenih unutar Pojasa. A među brojnim žrtvama nalazi se i grupa od koje svet zavisi kako bi saznao šta se dešava: lokalni novinari.

To su izveštači koji su ostali na terenu dok su njihove međunarodne kolege evakuisane ili im je bio zabranjen ulaz.

To su ljudi koji su rizikovali živote i prečesto su ih gubili kako bi svetu pokazali masovne grobnice, spaljene bolnice i ranjenu decu čiji su životi uništeni.

To su oni koji se sruše od gladi tokom prenosa uživo. Oni koji spavaju u šatorima, rade bez struje, snimaju drhtavim rukama i omamljenim umom.

A svet ih ostavlja na cedilu.

Nazovimo to pravim imenom: ovo je proračunata metoda za brisanje kritičkih glasova i nezavisnog izveštavanja. Nije potrebno zatvoriti novinare ako ih možete jednostavno izgladneti do tišine.

U intervjuima koje su ovog meseca dali Komitetu za zaštitu novinara, reporteri iz Gaze opisali su kako glad utiče na njihov rad i zdravlje.

„Napadi gladi“ izazivaju oštre glavobolje, vrtoglavicu, gubitak pamćenja i mučninu. Saleh Al-Nator, novinar Al Araby TV, dva puta se srušio tokom prenosa. Šuruk Al Alia, majka i direktorka medija, gleda svoje dete kako plače od bolova u stomaku dok loži drva da bi nešto skuvala.

Svakodnevno balansiraju između preživljavanja i izveštavanja i oboje im izmiče iz ruku.

Ovo nije samo humanitarna kriza, već i kriza slobode medija. Izraelova zabrana nezavisnog pristupa međunarodnim novinarima Gazi od početka rata dovela je do slabljenja međunarodnog pritiska, usporavanja ključne pomoći i odlaganja ili onemogućavanja pravde. Ovo nije „kolateralna šteta“ – ovo je namerno.

Ako novinari ne mogu da rade, istina umire s njima. Bez medija nema svedoka, nema odgovornosti, nema zapisa. Opsada Gaze ne lišava civile samo hrane i vode – ona namerno guši pristup informacijama svima. Nikada nećemo saznati koje priče nikada nisu ispričane.

Ne postoji ratna zona na svetu u kojoj novinarstvo može da preživi bez hrane, čiste vode i sigurnosti. To nisu luksuzi — to je apsolutni minimum. Novinari u Gazi rade u uslovima koje nijedna zapadna redakcija ne bi prihvatila ni na jedan dan.

Ipak, međunarodna reakcija je, u najboljem slučaju, mlaka.

Nekoliko osuda, nekoliko paketa pomoći ili šačica kamiona koji kap po kap ulaze u Pojas Gaze… Jedan zvaničnik Ujedinjenih nacija opisao je to kao „kašičicu“ pomoći. U međuvremenu, cene brašna su porasle za 6.900 odsto, bolesti koje se prenose vodom se šire, a deca vidno kopne.

Ako novinarstvo išta vredi, ako je istina važna, onda oni koji je šire moraju biti zaštićeni. To počinje sa hitnim i trajnim pritiskom na Izrael i Egipat da otvore humanitarne koridore za novinare i civile.

Koalicija za slobodu medija – telo koje okuplja 50 država i čija je misija zaštita prava medija širom sveta – treba da digne glas i preduzme konkretne korake. Evropska unija bi, takođe, trebalo da iskoristi svoju aktuelnu reviziju Sporazuma o pridruživanju između EU i Izraela kako bi primenila svoj politički i ekonomski uticaj.

Ovaj sporazum nije samo trgovinski pakt – to je politička obaveza zasnovana na zajedničkim vrednostima: poštovanju ljudskih prava, demokratskih principa i osnovnih sloboda. Slobodni i bezbedni mediji ključni su za ostvarenje tih prava.

Bez njih, novinari ne mogu da svedoče, beleže činjenice ili donesu glasove potlačenih u javnost.

U Gazi je ta sloboda pod direktnim napadom. Novinari su odsečeni, pretnje su im svakodnevica, mnogi su ubijeni.

Porodice koje tragaju za voljenima, civili koji preživljavaju bombardovanja — njihove priče ostaju neispričane jer oni koji bi ih preneli bivaju ućutkani. Ovo predstavlja kršenje samih načela koje sporazum EU s Izraelom navodno štiti.

Zato proces revizije Sporazuma između EU i Izraela ne sme postati još jedna dugotrajna birokratska vežba. Šteta se dešava u realnom vremenu. Odsustvo novinara znači odsustvo odgovornosti, a istorija nas uči kuda to vodi.

Dakle, ako EU zaista stoji iza vrednosti koje tvrdi da zastupa, sada je trenutak da to i pokaže. Unija bi trebalo da odmah suspenduje svoj sporazum s Izraelom, a Brisel treba jasno da poruči: novinarima mora biti dozvoljen ulazak u Gazu, i mora se sprovesti potpuna, transparentna i nezavisna istraga o svakom sistematskom ciljanju i ubijanju civila, uključujući novinare.

Prema podacima Komiteta za zaštitu novinara (CPJ), od početka rata ubijeno je više od 184 novinara — što je neviđen broj u savremenim ratnim zonama. (U svim dokumentovanim slučajevima CPJ navodi da više izvora nije pronašlo dokaze da su ti novinari učestvovali u bilo kakvim vojnim aktivnostima.) Sve što je manje od odlučne akcije čini EU saučesnikom.

Novinari u Gazi ne traže poseban tretman. Oni traže pravo da postoje i da izveštavaju. To nije radikalan zahtev. To je cena istine.

I budimo jasni u vezi s posledicama ako međunarodna zajednica ne reaguje: urušavanje humanitarne zaštite i stvaranje presedana u kojem se mediji tretiraju kao neprijatelji, a glad postaje normalizovano oružje rata.