Hjuman Rajts Voč: Skoro svaki ćošak u Buči je mesto zločina 1Foto: EPA-EFE/MARTIN DIVISEK

Ruske snage su počinile niz očiglednih ratnih zločina tokom okupacije Buče, grada udaljenog oko 30 kilometara severozapadno od Kijeva, navodi Human Rights Watch (HRW) u detaljnom izveštaju objavljenom danas.

Istraživači HRW koji su boravili u Buči od 4. do 10. aprila, nekoliko dana nakon što su se ruske snage povukle iz tog područja, pronašli su obimne dokaze o pogubljenjima po hitnom postupku, drugim protivpravnim ubistvima, prisilnim nestancima i mučenju, što bi sve predstavljalo ratne zločine i potencijalne zločine protiv čovečnosti.

“Skoro svaki ćošak u Buči je sada mesto zločina, a osećalo se kao da je smrt svuda“, rekao je Ričard Veir, istraživač u HRW.

“Dokazi pokazuju da su ruske snage koje su okupirale Buču pokazale prezir i nepoštovanje prema civilima i najosnovnijih principa zakona ratovanja”.

Ljudi iz HRW su lično razgovarali sa 32 stanovnika Buče i još petoro  drugih telefonom, uključujući žrtve i svedoke, hitne službe, radnike mrtvačnice, lekare, medicinsku sestru i lokalne zvaničnike. HRW je takođe dokumentovao i analizirao materijalne dokaze u gradu, originalne fotografije i video zapise koje su dali svedoci i žrtve, kao i satelitske snimke.

Glavni regionalni tužilac u Buči, Ruslan Kravčenko, rekao je za Human Rights Vatch 15. aprila da je u gradu pronađeno 278 tela od povlačenja ruskih snaga, od kojih su ogromna većina civili, i da se očekuje da će taj broj biti veći.

Serhij Kaplični, šef opštinskog pogrebnog zavoda u Buči, rekao je da je njegov tim tokom ruske okupacije smestio na desetine tela u zajedničke grobnice ispred crkve Svetog Andreja i Svih Svetih, nakon što im je ponestalo mesta u mrtvačnici. Samo dvojica od sahranjenih bili su pripadnici ukrajinske vojske; ostali su bili civili, rekao je.

Drugi radnik pogrebne kuće, Serhij Matiuk, koji je pomagao u prikupljanju tela, rekao je da je lično sakupio oko 200 tela sa ulica od početka ruske invazije 24. februara. Većina žrtava su, kako je rekao, bili muškarci, ali su neke bile žene i deca. Skoro svi su imali rane od metaka, rekao je, dodajući da su kod njih 50 ruke bile vezane i na telu su bili tragovi mučenja.

Pronađena tela vezanih ruku sugeriše da su žrtve privođene i pogubljene po kratkom postupku.

HRW je dokumentovao detalje o 16 očigledno nezakonitih ubistava u Buči, uključujući devet pogubljenja po kratkom postupku i sedam neselektivnih ubistava civila – 15 muškarci i jedna žena.

HRW je ranije dokumentovao pogubljenje po hitnom postupku u Buči koje se dogodilo 4. marta, na osnovu informacija od svedoka koji su uspeli da pobegnu iz Buče.

Ministarstvo odbrane Rusije odbacilo je navode da su njihove snage ubijale civile u Buči, navodeći 3. aprila da “ni jedan lokalni stanovnik nije stradao od bilo kakve nasilne akcije“ dok je Buča bila “pod kontrolom ruskih oružanih snaga“. Umesto toga, oni tvrde da su dokazi o zločinima “prevara, nameštena proizvodnja i provokacija” vlasti u Kijevu.

Meštani Buče su rekli da su ruske snage prvo ušle u Buču 27. februara, ali da su tokom teških borbi potisnute iz centralnog dela grada. Ruske snage su se vratile 4.marta i do narednog dana su uglavnom preuzele kontrolu nad gradom. Buča je tada postala strateška baza za napore ruskih snaga da napreduju ka Kijevu.

Svedoci su rekli da je tokom okupacije u Buči delovalo nekoliko ruskih vojnih jedinica.

Ubrzo nakon što su zauzele grad, ruske snage su išle od vrata do vrata, pretražujući stambene zgrade, tvrdeći da su “lovili naciste“. Na više lokacija tražili su oružje, ispitivali stanovnike, a ponekad i zatvarali muškarce, navodno zbog neispunjavanja naređenja, ili bez navođenja posebnog razloga.

Članovi porodica privedenih rekli su da im nije rečeno gde su odvedeni njihovi muški rođaci, a kasnije nisu mogli da dobiju informacije o tome gde su zadržani. Ovo predstavlja prisilni nestanak, zločin prema međunarodnom pravu u svim okolnostima.

Neka tela od onih koji su nasilno nestali, uključujući dva slučaja koje je HRW dokumentovao, pronađena su na ulicama, u dvorištima ili u podrumima nakon povlačenja ruskih snaga – na nekima su bili znaci mučenja.

Ukrajinske službe za deminiranje saopštile su da su pronašle zamke koje su aktivirale žrtve postavljene na najmanje dva mrtva tela.

Ruske snage su zauzele civilne kuće i druge zgrade, uključujući najmanje dve škole, čineći ove lokacije vojnim ciljevima. Dva stanara u jednoj stambenoj zgradi izjavila su da su ruske snage naredile onima koji su ostali u zgradi da se presele u podrum, ali da vrata svojih stanova ostave otključana. Ruske snage su tada ušle.

Kada bi pronašli zaključana vrata, nasilno su ih otvarali, i uništavali stan, rekli su stanari.

Mnogi stanovnici su isticali da su ruske snage neselektivno pucale na civile koji su izlazili napolje.

Ruske snage su, kako stoji u izveštaju, oštetili kuće i stanove u kojima su boravili, a uzeli su i privatnu imovinu, uključujući, kako su rekli stanovnici, dragocenosti – nakit, televizore… Dok okupatorske snage mogu rekvirirati imovinu za njihovu upotrebu kao vid kompenzacije, pljačka po zakonima rata je strogo zabranjena, posebno kada se imovina uzima za ličnu ili privatnu upotrebu, ukazuje HRW.

Stanovnici su rekli da su tokom okupacije imali ograničen pristup vodi, hrani, struji, grejanju i mobilnim telefonima. Jedan čovek je rekao da je sahranio svog starijeg komšiju, čiji je život zavisio od koncentratora kiseonika ali je umro kada je nestalo struje i mašina se pokvarila.

HRW je dokumentovao i primio izveštaje o očiglednim ratnim zločinima i u drugim gradovima koje su okupirale ruske snage, kao što su Adrivika, Hostomel i Motzin, a više dokaza će se verovatno pojaviti kako se pristup drugim lokacijama bude poboljšao.

Visoki zvaničnik ukrajinske policije saopštio je 15. aprila da su vlasti identifikovale 900 ukrajinskih državljana širom Kijevske oblasti koje su ubile ruske snage tokom okupacije, ali okolnosti te smrti ostaju nejasne.

“Žrtve očiglednih ratnih zločina u Buči zaslužuju pravdu“, rekao je Veir. “Ukrajinske vlasti, uz međunarodnu podršku, treba da daju prioritet očuvanju dokaza, što je ključno za osiguranje da će odgovorni za ove zločine jednog dana biti pozvani na odgovornost”.

Stanovnica Buče Irina (48) kazala je da su ruski vojnici pucali na njenu kuću na uglu Jablunske i Vokzalne ulice na početku okupacije 5. marta. Nakon eksplozije i pucnjave, kuća se zapalila.

Irina, koja je bila kod kuće sa suprugom Olegom Abramovim i ocem Volodimirom, rekla je da je Oleg vikao da su oni mirni civili i molio ruske snage da ne pucaju. Četiri vojnika su im naredila da izađu iz kuće sa rukama iznad glave. Vojnici su rekli da su tu da ih oslobode od „nacista“ i zahtevali da znaju gde se nacisti kriju.

“Vojnici su nas optužili da ubijamo ljude u Donbasu“, rekla je Irina. Jedan vojnik je nastavio da ispituje Irinu, dok su trojica odveli Olega i Volodimira u severoistočni ugao ograđenog dvorišta. Volodimir je za HRW rekao da su dva vojnika potom izvela Olega iz dvorišta. Volodimir je rekao da ih je molio da puste Olega da se vrati da pomogne u gašenju požara. Jedan vojnik je otišao da traži Olega ispred kapije, ali se vratio i rekao: „Oleg se neće vratiti“.

Za nekoliko minuta, kazali su Volodimir i Irina, pronašli su Olegovo telo na trotoaru ispred ograde. “Videla sam da leži licem nadole, a krv mu curila iz levog uha“, rekla je Irina.

„Nedostajala mu je desna strana lica, a moždano tkivo i krv su izlazili iz njegove rane. Ona je rekla da je grupa vojnika stajala ne više od pet metara, “gledajući događaj kao da je pozorište“.

Vojnici su tada rekli Irini i Volodimiru da odu ili će biti streljani. Olegovo telo ostalo je na trotoaru sve dok se ruske snage nisu povukle 31. marta i vlasti su ga uklonile. Dana 4. i 5. aprila, HRW je pregledao lokaciju i video veliku mrlju krvi i nešto što je izgledalo kao ljudsko tkivo na trotoaru.

U stambenom kompleksu u Sadovoj ulici, paralelno sa Jablunskom, ruske snage pritvorile su Vasilija Nedaškivskog (47) i njegovu suprugu Tanju (57) 17. marta ili oko tog datuma, nakon što su vojnici pretresli njihovu kuću i pronašli nekoliko komada oružja.

Tanja je rekla da su ih ruske snage odvele na drugi sprat susedne stambene zgrade, gde su držani u odvojenim spavaćim sobama jednog porodičnog stana.

Nekoliko sati kasnije, ruske snage su izvele Vasilija iz zgrade i jedan vojnik je rekao Tanji da će biti odvedena u “štab” na ispitivanje.

Dana 6. aprila, HRW je posetio stan i pronašao tragove nečega što je izgledalo kao krv na stepenicama koje vode do stana u kome su Vasilij i Tanja bili zatvoreni, kao i dokaze o prisustvu ruskih trupa, uključujući ruske vojne obroke i maskirnu odeću sa šarama u skladu sa ruskim uniformama.

Tanja je rekla da je kasnije puštena, ali joj ruski vojnici nisu dali nikakve informacije o tome gde se nalazi njen muž. I Tanja i njen komšija, Aleksij Tarasevič, koga je HRW takođe intervjuisao, rekli su da su ruske snage generalno zabranjivale stanovnicima susedstva da napuštaju svoje zgrade, osim da dobiju vodu, a čak je i to ponekad bilo zabranjeno.

Tanja kaže da nije znala gde je Vasilije skoro dve nedelje. Njegovo telo pronađeno je na stepeništu u podrumu zgrade u kojoj su bili zatočeni, zajedno sa telom drugog čoveka u civilu, Igora Litvinjenka. HRW je pronašao dve velike tamnocrvene mrlje na stepeništu, očigledno krvi, koje su bile u skladu sa položajem tela sa fotografija.

Na fotografijama Vasilij je imao teške posekotine na rukama, modrice na donjem delu stomaka i povrede na glavi. Tarasevič, koji je pomogao da se sahrani Vasilijevo telo, rekao je da nisu bili u mogućnosti da u potpunosti pregledaju telo pre nego što su ga sahranili u plitku grobnicu iza stambene zgrade u kojoj su živeli Vasilij i Tanja. HRW je posetio grobnicu.

Činjenica da je Vasilij poslednji put viđen živ u pritvoru ruskih vojnika i da je njegovo telo imalo tragove koji su u skladu sa zlostavljanjem, snažno sugeriše da je, nakon što je pritvoren, mučen i po kratkom postupku ubijen.

Dana 20. marta ili oko 20. marta, u kasnim jutarnjim časovima, ruske snage koje su zauzele stambenu zgradu na uglu ulica Poltavaske i Ševčenke pucale su na neidentifikovanog muškarca u crnoj trenerci. Muškarac i njegov 14-godišnji sin koji su živeli u susednoj zgradi rekli su da su čuli pucnjavu.

Otac i sin, intervjuisani zajedno, rekli su da su bili napolju kada su im ruski vojnici rekli da uđu u svoj stan i ostanu unutra. Kada su bili u svom stanu, obojica su rekli, čuli su čoveka kako se svađa sa ruskim trupama u zadnjem dvorištu susedne zgrade.

Ubrzo nakon toga, čovek je povikao „Slava Ukrajini!“ „Slava Ukrajini!“ na ukrajinskom. I otac i sin su tada čuli do tri pucnja. Pogledali su kroz prozor svog stana i ugledali čoveka u crnoj trenerci kako leži licem na zemlji.

Zbog stalnog prisustva ruskih trupa u dvorištu, gde su vojnici često kuvali hranu, prošlo je dva dana pre nego što su otac i još dvojica muškaraca mogli da zakopaju telo čoveka pored stambene zgrade u plitku grobnicu. HRW je odvojeno intervjuisao jednog od ta dva muškarca, komšiju, koji je potvrdio očevu izjavu o sahrani, ali nije video ni čuo ubistvo.

HRW je 4. aprila video pet tela u podrumu jedne spavaonice u dečjem kampu u ulici Vokzalna 123, koje su neke ruske snage u Buči koristile kao svoju bazu. Tela su bili ljudi u civilnoj odeći za koje se činilo da su ubijeni iz vatrenog oružja. Na zidu sobe bile su tri različite mrlje krvi. Ruke četvorice muškaraca bile su vezane na leđima.

Činilo se da je peti muškarac upucan dva puta u grudi.

U jednom medijskom izveštaju navodi se da su vlasti identifikovale te muškarce kao Sergeja Mateška, Dmitra Šulmajstera, Volodimira Bojčenka, Valerija Prudka i Viktora Prudka. Okolnosti njihovog zatočeništva, uključujući i način na koji su došli do podruma, ostaju nejasne.

Postojali su brojni dokazi da su ruske snage zauzele to područje, uključujući dva velika slova „V“ – simbol podrške ruskoj invaziji na Ukrajinu nacrtana na spoljnim zidovima logora, odbačene i konzumirane ruske obroke, odbačene uniforme sa uzorkom koji su nosili ruski vojnici i prostori postavljeni za pravljenje i jelo.

HRW je uočio dokaze kretanja vozila na gusenicama oko lokacije i tri položaja za oklopna vozila ukopana u zemlju u krugu od 100 metara od podruma u ​​kojem su pronađena tela.

HRW je takođe video tri privatna vozila u dečjem parku, dva sa grafitima sa slovom „V” pored nekih brojeva i slovima „RUS“.

Satelitski snimci tog područja iz 28. februara pokazuju dva velika vojna vozila na ulazu u logor, pored crkve. Satelitski snimci od 10. marta pokazuju više tragova vozila na lokaciji. Satelitski snimci od 15. marta prikazuju tri privatna vozila na lokaciji, od kojih su dva sa grafitima.

HRW je intervjuisao Denisa Davidova, koji je napravio video snimak dok je 1. aprila hodao severoistočnim krajem Jablunske ulice, neposredno nakon povlačenja ruskih trupa. Na snimku, koji je HRW pregledao, vidi se sedam tela u civilu, od kojih najmanje jedno sa rukama vezanim na leđima.

Identitet sedmoro ljudi i kako su umrli ostaju nepoznati.

Na snimku snimljenom iz automobila u pokretu koji je 2. aprila objavljen na Fejsbuku vide se ista tela na istoj lokaciji. Snimak je snimljen iz automobila dok se vozio u konvoju od najmanje tri vozila, od kojih se u jednom nalaze najmanje tri uniformisana ukrajinska vojnika, sa plavim trakama na rukama. Na fotografijama napravljenim 3. aprila i koje je objavio Rojters vide se četiri tela.

Čovek koji je pronađen sa rukama vezanim iza leđa verovatno je bio žrtva pogubljenja po kratkom postupku.

Sergej Kaplični, šef opštinske pogrebne kuće u Buči, rekao je da je napustio grad 14. marta zbog pogoršanja situacije. Kada se vratio 1. aprila, rekao je da je pronašao tela na brojnim lokacijama sa smrtonosnim ranama koje ukazuju na to da su ljudi verovatno pogubljeni.

“U Jablunskoj ulici 144 video sam osam tela ubijenih, od kojih šestoro vezanih ruku“, rekao je on. „A još jedno telo na istoj adresi bio je mladić koga smo našli unutra na stepenicama koje vode na drugi sprat. U početku nisam video nikakve rane. Ali kada sam tražio dokumente i otvorio njegov kaput, video sam ranu od metka u srcu.

Dalje niz Jablunsku ulicu, rekao je Kaplični, radnici pogrebnog zavoda sakupili su oko 20 drugih tela, od kojih je najmanje 10 bilo vezanih ruku. „Uopšteno govoreći, većina tela je upucana iz neposredne blizine, uglavnom u glavu, ali ne svi“, rekao je on.

Drugi radnik pogrebne kuće, Sergej Matiuk, rekao je da je lično prikupio oko 200 tela sa ulica Buče, počev od kraja februara. Skoro svi su ubijeni metkom iz blizine, bilo u glavu ili u oko“, rekao je on. „Neki su ležali na trotoaru, neki su bili u automobilima. Neke od žrtava su bile žene.”

Matiuk je rekao da je prve leševe sa vezanim rukama našao između 4. i 6. marta. “Tokom okupacije video sam ukupno oko 50 tela vezanih ruku“, rekao je on, svi su bili muškarci. „Tela su imala tragove mučenja. Prostreljelne rane na rukama i nogama. Neki su imali ozlede na lobanjama.

HRW je dokumentovao sedam slučajeva očiglednih neselektivnih ubistava civila od strane ruskih snaga u Buči, kao i dva slučaja ranjavanja civila od strane ruskih snaga.

U tim okolnostima, ruske snage su možda otvorile vatru ne znajući da li je osoba civil. Međutim, kako se navodi, okupatorskim snagama nije dozvoljeno da pretpostavljaju da je neko borac ili da predstavlja smrtonosnu pretnju, već moraju preduzeti korake da naprave razliku između civila i vojnih ciljeva. Neselektivna upotreba sile protiv civila zabranjeni su međunarodnim pravom.

Ruske snage su oko 5. marta pucale na Vladimira Rubajla i teško ranile devetogodišnju devojčicu koju je držao za ruku, dok su bežale od ruskih snaga Jablunskom ulicom. Dvojica svedoka, sa kojima smo razgovarali odvojeno, ispričali su da su komšije devojčicu odvele u podrum obližnje zgrade, gde su pokušale da joj zaleče rane. Viktorija, medicinska sestra koja živi u kući pored te zgrade, otišla je u pomoć dva dana kasnije, kada se stanje devojčice pogoršalo.

Viktorija je rekla da je tkivo ramena devojčice već počelo da odumire i da je devojčici kasnije u bolnici amputirana ruka.

HRW razgovarao je sa šefom jedinice za deminiranje ukrajinske vlade za oblast Buče, potpukovnikom Romanom Šutilom, kao i sa komandantom protivtenkovske brigade koja pomaže u deminiranju u Buči, Igorom Ostrovskim.

Obojica su izjavili da su u gradu korišćene zamke za mine koje su aktivirale žrtve. Šutilo je rekao da su 8. aprila demineri pronašli dva leša na kojima su bile postavljene mine. Ukupno su pronašli 20 mina koje su aktivirale žrtve i protivpešadijske mine, uključujući one napravljene od ručnih fragmenata F-1 i RGD-5, kao i mina MON-50, MON-100 i OZM-72.

Međunarodni sporazum o zabrani mina iz 1997.  sveobuhvatno zabranjuje upotrebu, proizvodnju, skladištenje i prenos protivpešadijskih mina i drugih uređaja kao što su mine aktivirane na žrtvama. Dok je Ukrajina potpisala međunarodni sporazum o zabrani mina 1999. Rusija nije među 164 zemlje koje su pristupile sporazumu.

Na osnovu intervjua sa stanovnicima, analize satelitskih snimaka i inspekcija lokacije, HRW je bio u mogućnosti da prati položaj ruskih snaga u različitim fazama tokom vremena kada su okupirale Buču.

HRW je takođe otkrio da su ruske snage zauzele prostorije dve škole u ​​Buči. Na jednoj lokaciji HRW je pronašao opsežne dokaze da su je ruske snage koristile kao vatreni položaj za artiljeriju.

Različite nacionalne i međunarodne jurisdikcije su otvorile istrage o očiglednim ratnim zločinima i drugim teškim zločinima počinjenim u Ukrajini, uključujući ukrajinske vlasti, Međunarodni krivični sud i treće zemlje, kao što je Nemačka, koristeći princip univerzalne nadležnosti.

Savet Ujedinjenih nacija za ljudska prava je takođe osnovao Komisiju za istragu o ozbiljnim kršenjima ljudskih prava i međunarodnog humanitarnog prava u Ukrajini, a njen rad bi mogao da pruži važnu pomoć MKS-u i drugim pravosudnim organima.

HRW je prvi put otputovao u Buču 4. aprila uz odobrenje ukrajinske vlade za pristup tom području zbog bezbednosti. Tokom tog putovanja, grupa je odvedena da vidi dečji kamp u kome je pet mrtvih osoba ležalo u podrumu zgrade koju je čuvala policija.

Tim HRW je je bio u prilici da poseti više lokacija u okolini Jabalunske ulice bez nadzora.

Od 5. do 10. aprila, HRW je radio sam i nesmetano u Buči, obilazeći lokacije i intervjuišući svedoke, žrtve i lokalne zvaničnike. Tokom ovog perioda i nakon toga, HRW je takođe analizirao satelitske snimke i fotografije i video zapise koje su direktno dali svedoci i žrtve, kao i one postavljene na internet.

Intervjui su vođeni na ukrajinskom jeziku uz pomoć prevodioca. Mnogi od intervjuisanih ljudi tražili su anonimnost ili korišćenje samo svog imena iz bezbednosnih razloga. Nikakve beneficije ili kompenzacije nisu ponuđene niti date osobama koje su intervjuisane.

HRW je ranije počeo da istražuje incidente u Buči i okolini od oko 7. marta, dok su ruske snage i dalje okupirale to područje, putem telefonskih intervjua i ličnih intervjua sa ljudima koji su uspeli da pobegnu iz tog područja.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.