Postoji samo jedno rešenje za iransku nuklearnu zagonetku

Ajatolah Ali Hamnei, trenutno izolovani vrhovni vođa Irana, bio je taj ludak, a sada mnogi ljudi u Iranu i širom sveta pokušavaju da spasu bunar.

Zahvaljujući Hamneiju, Iran je skoro četiri decenije proveo na putu ka ratu sa Izraelom, koji on naziva „rakom“ u regionu koji mora biti uništen. Istovremeno, režim je uspeo da spreči obračun koji iranski narod ne želi i koji nije opravdan nacionalnim interesima Irana.

Iranski vladari mogli su se osloniti na blef i hvalisanje, posrednike poput Hezbolaha, Hamasa i Asadovog režima u Siriji, nevoljnost mnogih Izraelaca da rizikuju rat velikih razmera i sposobnost Irana da koristi svoj nuklearni program da bi iznudio ustupke od zapadnih sila.

Sve do sada.

Režim je imao mnoštvo upozoravajućih znakova o svojoj neviđenoj slabosti kod kuće i izolaciji u regionu.

Tu je bio povratak Donalda Trampa u Belu kuću, brutalno, ali efikasno uništenje Hezbolaha u Libanu i Hamasa u Gazi od strane Izraela, ekonomski kolaps, koji je bio očigledan u nagloj devalvaciji valute, štrajku kamiondžija i široko rasprostranjenim nestašicama gasa i struje, i rastući talas građanske neposlušnosti žena zbog prisilnog nošenja vela.

Ali, umesto da omekšaju svoj stav, iranski lideri su posegnuli za svojim starim trikovima: pompeznim hvalisanjem o tome kako su sposobni da naprave nuklearnu bombu, dok su ozbiljno insistirali da njihov nuklearni program nikada nije imao vojnu komponentu.

I potrošili su mnogo vremena na glupavo pitanje da li su pregovori sa Trampovom administracijom o novom nuklearnom sporazumu „direktni“ ili „indirektni“.

Na kraju krajeva, Hamnei je diktirao da ne bi trebalo da bude direktnih razgovora sa „Velikim Satanom“.

Dok režim, u svom lavirintu samoobmane, nije uspeo da shvati obim svoje slabosti, izraelski premijer Benjamin Netanjahu to nije učinio. Suočen sa sve većim brojem Izraelaca koji zahtevaju kraj humanitarne katastrofe koju je on pomogao da se izazove u Gazi, Netanjahu je pronašao trenutak zreo da pokrene dugo očekivani i pažljivo pripremljeni napad.

Izuzetna infiltracija Izraela u iranski bezbednosni aparat omogućila mu je da u kratkom roku obezglavi iransku odbranu, pri čemu je oko dve trećine najviših vojnih i obaveštajnih komandanata zemlje ubijeno u prvih nekoliko dana. I, namerno ili ne, Trampova ponuda za pregovore izgleda da je uljuljkala režim u samozadovoljstvo.

Režim i njegovi ideološki poslušnici su dosledno krivili druge, posebno Zapad, Izrael i Saudijsku Arabiju, za svaki neuspeh. I svako od njih je svakako ponekad počinio strašne greške.

Kontinuirano nasilje Izraela u Gazi nad nevinim Palestincima – koji su, poput Iranaca, taoci radikalne nihilističke ideologije – odličan je primer.

Netanjahu je takođe otrovao bunar koji će drugi, sa većom mudrošću i razboritošću, morati da spasu.

Kao i u slučaju Palestinaca, životi nevinih iranskih građana moraju biti zaštićeni. Iranski narod i njihove demokratske težnje su jedina nada za promenu režima.

Izrael, SAD ili Rusija ne mogu i ne treba da određuju budućnost Irana, ali Zapadu i Izraelu je potrebna jasna kratkoročna i dugoročna strategija za unapređenje ovog cilja.

Takva strategija trebalo bi da uključuje hitan prekid nasilja nad civilima. Sigurno je, poput Hamasa u Gazi, režim postavio mnoge vojne baze i centre za obogaćivanje uranijuma u ​​stambenim naseljima. Pozivati 14 miliona građana Teherana na evakuaciju kako bi Izrael mogao da uništi te objekte jeste davanje leka koji je gori od same bolesti.

S druge strane, svaki dogovor sa ovim brutalnim, licemernim režimom biće raskinut čim njegovi lideri poveruju da su se izvukli iz svoje trenutne nezgode.

Jedino rešenje za iransku nuklearnu zagonetku je demokratski Iran, što podrazumeva podršku demokratskim glasovima unutar Irana, uz pomoć glasova u iranskoj dijaspori.

Pre više od deset godina, moj kolega Zigfrid Heker i ja smo napisali članak u kojem smo sugerisali da je Iran, počevši od šaha 1970-ih, trebalo da sledi Južnu Koreju i odustane od visoko obogaćenog uranijuma u ​​korist nuklearne tehnologije.

Obogaćivanje, tvrdili smo, samo rađa sumnje u mirnodopske ciljeve nuklearnog programa.

Kako bi demokratsko društvo moglo da pristupi tako komplikovanom pitanju čak i u najboljim vremenima ne može se predvideti, ali samo demokratski Iran može da reši ovu debatu. Bez promene režima od strane iranskog naroda, za narod Irana, ne može biti dugoročne stabilnosti i prosperiteta tamo i u regionu.

Demokratska društva su mnogo sklonija da se odluče za ono što je Aristotel nazvao Zlatnom sredinom, težeći sredini između ekstrema.

U svakom slučaju, Iran, regionalni predvodnik poslednjih sto godina gde je srednja starost stanovništva 32 godine, ne može a da ne profitira od kraja režima zaglibljenog u dogmatizmu klike koja ima sto godina.

Autor je direktor Programa za iranske studije na Univerzitetu Stanford i istraživački saradnik u Huverovom institutu.

Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org