„Tramp zna da će novi rat produbiti rupu koju je iskopao“: Američki profesor nudi rešenje, ali „moraju biti ispunjena tri uslova“

Za postizanje Zajedničkog sveobuhvatnog plana akcije (JCPOA) iz 2015. godine, koji je ograničio obogaćivanje uranijuma u ​​Iranu, trebalo je više od dve godine pregovora, a njegovi koreni zapravo sežu do 2003. godine. Potpredsednik SAD, Džej Di Vens proveo je manje od jednog celog dana u Islamabadu na pregovorima koji su obuhvatali nuklearno pitanje i nekoliko drugih.

Iznenađenje je bilo Vensovo objašnjenje neuspeha – da je Iran odbio uslove koje su predstavile SAD. Američka strana nije bila u poziciji da diktira uslove jer je Iran ostao čvrst kada je prekid vatre 8. aprila stupio na snagu. Ali Vens je izgleda verovao, kao i njegov šef Donald Tramp, da su Iranci poraženi i da SAD nisu morale da popuštaju, piše za Gardijan Radžan Menon, profesor emeritus međunarodnih odnosa na Fakultetu Pauel, Gradskom univerzitetu u Njujorku, i viši naučni saradnik na Salcman institutu za studije rata i mira Univerziteta Kolumbija.

Nakon Vensovog povratka, Tramp je, veran formi, brzo podigao ulog nametanjem pomorske blokade svim brodovima koji plove ka ili iz iranskih luka kroz Ormuski moreuz. Blokada je ratni čin, tako da su stvari već rizične. Mogle bi postati mnogo gore ako Iran odgovori na blokadu svog izvoza nafte napadom na energetsku infrastrukturu zalivskih monarhija koje su povezane sa SAD, nešto što je već pretio da će učiniti.

To bi povećalo cenu nafte, dizela, tečnog prirodnog gasa (TPG) i drugih važnih artikala. Tramp bi mogao da nastavi napade na Iran, a verovatno bi zatim i Izrael. Puni rat bi se vratio. Otuda hitnost ponovnog pokretanja razgovora.

Pa šta je sledeće? Srećom, nijedna strana nije isključila dalje pregovore. Štaviše, posrednici – Pakistan i Egipat – marljivo rade iza kulisa kako bi premostili jaz između Teherana i Vašingtona.

I Teheran i Vašington imaju razloge da izbegnu obnavljanje rata. Tramp zna da će novi rat produbiti rupu koju je iskopao prihvatajući metodična uveravanja izraelskog premijera Benjamina Netanjahua i njegovog tima da bi ničim izazvani rat protiv Irana srušio režim. Inflacija raste, njegove već niske ocene u anketama opadaju, a predstoje srednjoročni izbori.

Iran je izdržao zastrašujući napad, ali ogromna šteta koju je pretrpeo samo će se povećati ako se borbe nastave, što će otežati obnovu i produžiti ekonomske teškoće koje su u prošlosti podstakle masovne nemire.

Ove okolnosti su povoljne za obnovu diplomatije, ali to zahteva izvodljiv okvir. Moj potencijalni okvir ne pretenduje da bude sveobuhvatan – iranski program balističkih raketa ostaje aktuelno pitanje – ali se bavi centralnim spornim pitanjima.

Prvo, zahteva da Sjedinjene Države priznaju pravo Irana da obogaćuje uranijum – koje ima kao potpisnik sporazuma o neširenju oružja – u nevojne svrhe i pod uslovom zaštitnih mera Međunarodne agencije za atomsku energiju (MAAE). Obogaćivanje bi bilo ograničeno na 3,67 odsto – što je u svakom slučaju bio limit JCPOA iz 2015. godine – uz elektronsko i lokalno praćenje MAAE i demontažu i skladištenje iranskih kaskada centrifuga.

Iran bi mogao da ide dalje tako što bi pristao da obustavi svako obogaćivanje nakon petogodišnjeg maksimuma koji je ponudio, a da ne pristane na zahtev Vašingtona za dvadesetogodišnji moratorijum. Nakon što je Tramp odustao od JCPOA 2018. godine, Teheran se više nije osećao vezanim svojim ograničenjem obogaćivanja jer je on Iranu ponovo uveo – čak i pooštrio – sankcije koje su ukinute u skladu sa sporazumom.

Iran sada ima 440 kilograma šezdeset odsto obogaćenog uranijuma. SAD bi se zadovoljile nadgledanim smanjenjem količine urana, umesto da insistiraju na njegovom potpunom uklanjanju. Sporazum o obogaćivanju bi mogao da traje dvadeset godina i da se može obnoviti.

Moj okvir poziva Iran da se pismeno obaveže da neće razvijati nuklearno oružje, u skladu sa nalogom pokojnog ajatolaha Alija Hamneija, koji je i sam ubijen u američko-izraelskom napadu 28. februara. Iranska vlada se često poziva na njegov nalog, tako da bi trebalo da bude u mogućnosti da ponudi obećanje o nerazvoju nuklearnog oružja.

Nakon Hamneijeve smrti iranski ministar spoljnih poslova rekao je da ne očekuje veće promene u stavu Teherana, ali Hamneijev sin i naslednik Modžtaba mogao bi da pomogne potvrđivanjem očeve zabrane, zajedno sa paralelnim izraelskim obećanjem – koje garantuju SAD i članice Saveta bezbednosti UN – da nikada neće pokrenuti nuklearni napad na Iran.

Nakon što su ga Izrael i SAD dva puta napali za manje od godinu dana, Iran bi mogao da se protivi odricanju od nuklearnog oružja. Zato ostali delovi ovog okvira sadrže ubedljive podsticaje.

Iran bi trebalo da odustane od svog zahteva za ratnu reparaciju, koju SAD nikada neće pristati da plati. Zauzvrat, SAD u potpunosti ukidaju primarne i sekundarne sankcije i sva zamrznuta iranska imovina se oslobađa. Iran takođe dobija pravo da naplaćuje svoju naknadu od dva miliona dolara (1,5 miliona funti) po tankeru za naftu koji prolazi kroz Ormuski moreuz – pod uslovom da se Teheran obaveže da će poštovati pravo prolaska, koje nadgleda i garantuje koalicija zemalja iz regiona i šire, uključujući Rusiju i Kinu.

S obzirom na to da su zalivske monarhije dozvolile SAD da koriste njihove baze za nanošenje masovnih razaranja u Iranu, insistiranje Teherana na sredstvima za ekonomsku obnovu nije nerazumno. Štaviše, aranžman o naknadi za tranzit će prestati kada se isplate troškovi obnove – koje bi trebalo da proceni neutralna strana –  a doplata će, kako je sam Iran predložio, biti podeljena sa Omanom, koji se nalazi na drugoj strani moreuza.

SAD i Iran trebalo bi da potpišu pakt o nenapadanju, koji bi ratifikovali njihovi zakonodavci i koji bi bio uključen u rezoluciju Saveta bezbednosti UN. Iran odustaje od svog neostvarivog zahteva da se američke oružane snage potpuno povuku sa Bliskog istoka, ali pakt o nenapadanju nadoknađuje ovaj ustupak, a Teheran i zemlje Zaliva mogu da potpišu slične sporazume.

Na kraju krajeva, tri uslova moraju biti ispunjena da bi se ovaj – ili bilo koji – plan usvojio. Prvo, Vašington mora da napravi kompromise, ne samo Iran. Drugo, Tramp mora da produži svoj rok za prekid vatre od 22. aprila i da prihvati da razgovori ove složenosti zahtevaju vreme. Treće, izraelski napad na Iran mogao bi da sve poremeti. Dok razgovori traju, Tramp mora da obuzdava Netanjahua.