EPA/SERGEY KOZLOVGodina je 2030. S prolećem na vidiku, Ukrajina je upravo preživela najtežu zimu od početka rata. Bila je to osma zimska kampanja Rusije protiv energetske infrastrukture zemlje.
Ukrajinska protivvazdušna odbrana se poboljšala. Mreža je postala otpornija. Ali rusko oružje je smrtonosnije, rojevi dronova veći, taktike prilagodljivije – nanoseći teške štete i primoravajući milione da žive u mraku, piše Kijev independent u uredničkom komentaru danas povopdom četvrte godišnjice ruske invazije na Ukrajinu.
Još jedna američka administracija je došla i prošla, obećavajući brz kraj rata. Evropski lideri ponovo obnavljaju sankcije i najavljuju pakete pomoći na godišnjicu potpune invazije Rusije.
Ujedinjene nacije su upravo objavile izveštaj u kojem je 2029. proglašena najsmrtonosnijom godinom za ukrajinske civile od 2022, kada je počela potpuna invazija.
Zvuči li nemoguće?
Ne bi trebalo.
Jer evo nas u 2026, obeležavamo četiri godine od kada je Rusija pokrenula punu invaziju i obrazac je već očigledan. Rusija eskalira. Ukrajina se prilagođava. Zapad razmatra. Ponovo počinju pregovori. Pregovori prestaju. Rat se nastavlja i Ukrajina sahranjuje svoje mrtve.
Teško je bilo zamisliti 2022. da bi ovaj nivo razaranja mogao da traje više od godine. Zatim je 2023. bilo teško zamisliti da traje tri godine. Danas, ideja da bi mogla da se nastavi do 2030. deluje nepodnošljivo ali ne i nerealno.
I Ukrajina i Rusija pokazale su nepokolebljivu odlučnost – jedna da napada, druga da se brani – što je rezultovalo ratom icrrpljivanja koji sada traje godinama.
Podržana od Kine i ojačana stalnom globalnom potražnjom za naftom, Moskva je održala svoje ratne napore, isplaćujući visoke bonuse dobrovoljnim regrutima, nadograđujući oružje i povećavajući njegovu proizvodnju.
Uz podršku Zapada u ovom trenutku Ukrajina je dobila dovoljno finansijske i vojne pomoći da nastavi sa gađanjem, proširi industriju dronova i uglavnom drži ruske snage na odstojanju, trpeći samo postepene teritorijalne gubitke koji ruskim vojnicima nanose ogroman trošak.
Ali šta je sa mirovnim sporazumom za koji američki zvaničnici tvrde da je „na dohvat ruke“?
Kada američki zvaničnici hvale napredak u mirovnim pregovorima, oni izostavljaju jedan nezgodan, ali ključan detalj.
Na prvi pogled, glavna prepreka za okončanje rata je komad zemlje – konkretno, deo Donjecke oblasti pod ukrajinskom kontrolom koji Rusija želi, a koji Ukrajina odbija da preda.
Ali zastoj nije uzrokovan samo teritorijom.
Rusija i dalje otvoreno traži ništa manje od vojno-političke kapitulacije Kijeva, a zahtev za predajom najutvrđenijih ukrajinskih tvrđava je samo prvi korak. Ukrajina, s druge strane, vidi prave namere Rusije tačno onakvima kakve jesu i nema nameru da kapitulira.
Za Rusiju, ovaj rat je obnova imperije – kako god se imperija sada zvala. Bez Ukrajine, taj projekat nikada neće biti ostvaren.
Za Ukrajinu, ulozi su egzistencijalni – na kocki su njen suverenitet, državnost i identitet.
Kada obe strane posmatraju rat u egzistencijalnim terminima i obe imaju spoljašnju podršku, višedecenijski sukob nije nerealna pretpostavka. Istorija nudi mnogo takvih primera.
Dakle, da, ovaj rat bi mogao da traje do 2030. – ukoliko trenutna strategija Zapada ostane nepromenjena.
Zapad je 2022. pomogao Ukrajini da preživi, ali ne i da pobedi. Previše odluka koje su mogle da pomere balans rano – od naprednih sistema naoružanja do sveobuhvatnih sankcija – su odloženi, ublaženi ili isporučeni postepeno.
Logika iza ove opreznosti bila je jasna: eskalirati postepeno i ostaviti Rusiji prostor da preispita svoj kurs pre nego što se suoči sa oštrijim posledicama.
Zahvaljujući tome, vizije stvarno pravednog kraja rata, sa povratkom svih okupiranih teritorija, su izbledeli.
Četiri godine od početka pune invazije, Ukrajina ponovo vodi borbu za opstanak, i najvažnija lekcija još uvek čeka da bude naučena. Rusija ne reaguje na podsticaje. Ona reaguje na pritisak.
Jedini način da se ovaj rat okonča jeste da se Moskvi učini vojno i ekonomski nemogućim da ga nastavi.
To bi zahtevalo odluke koje su zapadni lideri oklevali da donesu – od presecanja preostalih izvora ruskog izvoza nafte, preko zaplene zamrznutih ruskih sredstava kako bi se finansirala odbrana Ukrajine, do preuzimanja mnogo veće odgovornosti umesto da se rizik gotovo u potpunosti prepušta Ukrajincima – da, uključujući i vojnu prisutnost na terenu.
Takvi koraci zahtevaju pravo liderstvo i političku hrabrost – hrabrost da se biračima objasne teški izbori, da se prihvate kratkoročni troškovi i da se deluje sa strateškom jasnoćom, umesto večite opreznosti.
To je vrsta hrabrosti koju su Ukrajinci pokazali u prvim danima pune invazije, kada su izabrali otpor umesto predaje i promenili tok istorije.
Posle četiri godine u kojima je Ukrajina činila nemoguće, pitanje je da li njeni saveznici konačno mogu da dostignu tu odlučnost.
Sledeće poglavlje ovog rata nije unapred određeno.
Može biti još četiri godine oklevanja, postepenih koraka i desetina hiljada novih ukrajinskih grobova.
Ili može biti poglavlje u kojem Zapad konačno odlučuje da upravljanje ratom više nije dovoljno i umesto toga bira da pomogne Ukrajini da jednom za svagda zaustavi rusku agresiju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
