„Kremlj očigledno razume“: Putin je u Vašington uputio delegaciju koju predvodi unuk potpisnika pakta Molotov-Ribentrop

Delegaciju predvodi unuk Staljinovog ozloglašenog šefa spoljne politike i čoveka koji je podelio kontinent, Vjačeslava Molotova.

Ovo je daleko od privatnog putovanja, poseta je odobrena na visokim nivoima američke vlade, pišu u analizi za CEPA.org Irina Borogan i Andrej Soldatov, ruski istraživački novinari i suosnivači Agentura.ru koji prate aktivnosti ruske tajne službe.

Nekoliko članova delegacije moglo je da uđe u zemlju samo zahvaljujući privremenoj suspenziji američkih sankcija.

Delegaciju predvodi Molotovljev potomak Vjačeslav Nikonov, zamenik predsednika odbora Dume za spoljne odnose i osoba koja se nalazi pod širokim sankcijama.

Nikonov, komunista koji je postao liberal pa potom ultranacionalista, zajedno sa svojom grupom će se tokom dvodnevne posete Vašingtonu sastati sa članovima američkog Kongresa i savezne vlade SAD, prema navodima ruskih medija.

Inicijativu je organizovala republikanska kongresmenka Ana Paulina Luna, a ruski zvaničnici su je predstavili kao znak normalizacije odnosa između dve zemlje.

Do posete je došlo dan nakon što je predsednik Zelenski rekao da su SAD ponudile Ukrajini bezbednosne garancije ukoliko bi predala svoj istočni region Donbas Rusiji.

Oni koji podržavaju ovu posetu i slične kontakte sa Kremljom tvrde da je, četiri godine nakon ruske sveobuhvatne invazije na Ukrajinu, neki oblik dijaloga sa Moskvom neophodan iz veoma praktičnih razloga.

Ponovno otvaranje kanala komunikacije sa Kremljom moglo bi, makar u teoriji, da učini protivnika agresivnog poput Rusije donekle predvidljivijim.

A čak i ako to ne uspe, zagovornici takvog pristupa tvrde da to mora da se pokuša kako bi se Kremlj podstakao da se ponaša racionalnije.

Više od jednog veka neprijateljstva između Rusije i Zapada obezbedilo je dvema glavnim suparničkim stranama širok spektar alata i platformi za komunikaciju.

Neki od njih potiču još iz vremena Hladnog rata.

Ruski think tank IMEMO (Institut za svetsku ekonomiju i međunarodne odnose), osnovan 1956. dugo je smatran platformom na kojoj su Sovjeti i Amerikanci mogli da se sastaju, razgovaraju, pa čak i sarađuju.

U drugoj polovini osamdesetih godina, Kondoliza Rajs — kasnije savetnica za nacionalnu bezbednost SAD za vreme Džordža V. Buša — bila je saradnica u IMEMO-u u Moskvi, dok je institut vodio Jevgenij Primakov, koji će kasnije postati šef ruske spoljne obaveštajne službe i premijer za vreme Borisa Jeljcina.

Ovi provereni alati nisu bili ograničeni samo na institucije. U krutom sovjetskom/ruskom političkom sistemu, u nekim slučajevima radilo se i o ljudima – čak i o porodicama koje su obuhvatale dve ili tri generacije.

Ogranak IMEMO-a, Institut za SAD i Kanadu – think tank kojem je Kremlj poverio oblikovanje sovjetske politike prema Sjedinjenim Državama – decenijama je gradio i vodio Georgij Arbatov.

Njegov sin, Aleksej Arbatov, nalazi se na čelu Centra za međunarodnu bezbednost u IMEMO-u od 2003. godine.

Ranije je takođe vodio program u Moskovskom Karnegi centru – platformi koja je nastala devedesetih godina bez direktnog presedana iz vremena Hladnog rata, osim kroz ličnosti poput samog Arbatova, koji je vremenom postao institucija za sebe.

Naravno, postojale su i druge institucije u kojima su visoki ruski zvaničnici mogli da se sastaju i razgovaraju, a koje su nastale u post-sovjetskom periodu.

Neke od njih održavaju se u Rusiji, poput Valdaj kluba.

Neki su namerno organizovani van Rusije, daleko od zapadnih prestonica, kako bi se učesnicima obezbedila veća privatnost.

Zvaničnici za sajber-bezbednost iz dve zemlje (kojima su se kasnije pridružili i Kinezi) okupljali su se svakog proleća u malom hotelu u skijaškom mestu Garmiš u nemačkim Alpima.

Elba grupa bivših ruskih i američkih obaveštajnih visokih zvaničnika redovno se sastajala u Rejkjaviku na Islandu a bilo je, naravno, i mnogo drugih konferencija i sastanaka – od zabava oligarha do poseta državnih zvaničnika – koji su se obično održavali u mirnim turističkim mestima i modernim hotelima.

Većina tih kontakata prekinuta je nakon 2022. a konferencije su stavljene na čekanje.

Pa zašto sada ponovo otvarati te kanale komunikacije?

U teoriji, postoje dva glavna razloga zbog kojih bi se neko potrudio da ode negde kako bi se družio sa ruskim zvaničnicima i ekspertima bliskim Kremlju – ili je reč o uticaju, odnosno o dobijanju pristupa donosiocima odluka, ili o informacijama, odnosno o pristupu onima koji imaju insajderska saznanja.

Od februara 2022. Putin je sistem donošenja odluka u Rusiji učinio mnogo primitivnijim i brutalnijim nego što je bio pre sveobuhvatne invazije.

U ovom novom ratnom sistemu, u kojem se diplomatama i ekspertima više ne veruje da mogu da daju smernice Putinu, mnoge tradicionalne institucije izgubile su uticaj.

Ono što je ostalo jeste krug ljudi koji imaju direktan pristup Putinu ili koje je on izabrao da kontaktiraju Amerikance – ličnosti poput bivšeg bankara Goldman Saksa Kirila Dmitrijeva, bezbednosne službe i vojska, jer imaju najveći ulog u ratu i imaju oružje, kao i oligarsi, koji su možda izgubili uticaj, ali i dalje mogu ponuditi određeni uvid, pošto su mnogi od njih postali sastavni deo ruske ratne mašinerije kroz vojne ugovore.

Najniži nivo ove lestvice uticaja Kremlja predstavljaju članovi Dume.

Za razliku od američkih kongresmena i kongresmenki, ruski poslanici ne kontrolišu državne finansije i samim tim nemaju stvarni uticaj.

U najosetljivijim slučajevima, predloge zakona i zakonske akte izrađuju vlada i njene agencije, dok Duma služi samo kao institucija koja automatski potvrđuje odluke. Zbog toga Duma ima vrlo malo pristupa značajnim informacijama.

Zato je jasno da će poseta zvaničnika Dume vrlo malo doprineti ostvarivanju bilo kakvih američkih ciljeva.

Ali će sigurno pomoći Kremlju da ostvari svoje – što Moskva očigledno razume, s obzirom na to da je izabrala Nikonova da predvodi delegaciju.

Nikonov, potomak zloglasne sovjetske elite i unuk Staljinovog ministra spoljnih poslova, poznatog po potpisivanju Pakta Molotov-Ribentrop sa nacističkom Nemačkom, učio je pravila igre u Kremlju još od detinjstva.

Njegova porodica je uvek bila spremna da služi diktatorima, čak i po cenu velikih ličnih žrtava.

Krajem 1940-ih, Molotovova supruga i Nikonovlјeva baka Polina poslata je u Gulag, gde je provela nekoliko godina, samo zato što je bila Jevrejka.

Čak i dok je bila zatvorena, Molotov je nastavio da radi za Staljina kao prvi zamenik premijera. Polina je, uprkos svom stradanju, ostala strastveni obožavalac Staljina i nakon njegove smrti i svog oslobađanja.

Nikonov, sada star 69 godina, naučio je lekciju o apsolutnoj poslušnosti od starijih generacija, pristup koji je porodici obezbedio mesto u hijerarhiji Kremlja.

Nakon što je diplomirao istoriju na Moskovskom državnom univerzitetu, postao je predsednik komiteta Komunističke partije na odeljenju za istoriju.

Izgledalo je da ga očekuje sjajna partijska karijera, ali vremena su se promenila — Sovjetski Savez se raspao, zajedno sa Komunističkom partijom.

To nije zbunilo Nikonova niti zaustavilo njegovu karijeru – stao je uz Jeljcina i podržavao liberalne reforme.

Kada je Putin došao na vlast, Nikonov se entuzijastično pridružio Putinu u partiji Jedinstvena Rusija, a 2007. ga je predsednik imenovao za čelnika Fondacije „Russkiy Mir“, koja nadgleda operacije meke moći Kremlja u inostranstvu i bila je povezana sa aktivnostima ruskih obaveštajnih službi.

Ta moralna fleksibilnost naterala ga je da ostane unutar hijerarhije Kremlja, bez obzira na okolnosti.

Ali dok mu je lojalnost režimu obezbedila poziciju vođe ruske delegacije u SAD-u, to ne ukazuje na bilo kakav stvarni uticaj na Putina ili njegovu sigurnosnu elitu, silovike.

Drugim rečima, članovi delegacije nisu kanal do Kremlja – to je razgovor sa ljudima koji ne oblikuju njegove odluke i nemaju značajan pristup njima.

Umesto toga, služi propagandnim ciljevima Kremlja kao signal prihvatanja u svetu „finog društva“ i nada da će njegovo ponašanje u Ukrajini biti zaboravljeno.