Od sporazuma do bombardovanja: Kako je iranski nuklearni program ponovo izazvao globalnu krizu?

Tada je Donald Tramp tvrdio da su ključni kapaciteti Irana „zbrisani“ i da je njegov nuklearni program praktično onesposobljen, ali su već nekoliko meseci kasnije usledili novi pregovori u Omanu, novi zastoj i potom novi zajednički napad SAD i Izraela, ponovo uz obrazloženje da je potrebno sprečiti Teheran da razvije bombu, piše Insajder.

U međuvremenu su ubijeni i pojedini iranski nuklearni naučnici, pogođena su postrojenja poput Natanca, a međunarodne procene o tome koliko je program zaista oštećen ostale su neujednačene. Šta zapravo znamo o iranskom nuklearnom programu, pregovorima koji su mu prethodili i realnim sposobnostima Irana da razvije nuklearno oružje?

Rasprava o iranskom nuklearnom programu traje više od dve decenije i predstavlja jedno od centralnih bezbednosnih pitanja na Bliskom istoku.

Iran ima civilni program nuklearne energije duže od pedeset godina, uz dugogodišnje insistiranje da su njegovi ciljevi isključivo nevojni.

„Iran je više puta rekao da njegov nuklearni program služi samo mirnodopskim svrhama. Nuklearno oružje nema mesto u našoj nuklearnoj doktrini“, izjavio je portparol vlade u aprilu 2024. godine.

Ipak, iranski zvaničnici su od tada i javno govorili o mogućoj potrebi za nuklearnim oružjem, što su neki stručnjaci ocenili kao zabrinjavajući zaokret.

Za zapadne države i njihove saveznike u regionu ključna bojazan jeste da bi nuklearno naoružani Iran mogao da promeni ravnotežu moći u regionu, ali i u svetu.

U tom slučaju Bliski istok bi prvi put postao region sa više nuklearnih sila, što bi dramatično povećalo rizik od eskalacije konflikata.

Zašto je pitanje iranskog nuklearnog oružja toliko važno?

Međutim, nuklearno oružje ima i drugu dimenziju, onu geopolitičku. Naučni novinar Slobodan Bubnjević objašnjava za Insajder da nuklearno oružje često služi pre svega kao instrument političkog uticaja.

„Onog trenutka kada neka zemlja postane nuklearna sila, odnos sveta prema njoj se menja. Primer za to je Severna Koreja. Dok je razvijala nuklearni program bila je pod ogromnim pritiskom međunarodne zajednice, ali kada je dokazala da ima nuklearno oružje postala je sagovornik u međunarodnim pregovorima“, kaže Bubnjević.

Istovremeno, protivljenje razvoju iranskog nuklearnog oružja ne dolazi samo iz Vašingtona. Takvom scenariju protive se i Evropska unija, kao i većina zapadnih saveznika SAD, uz upozorenja da bi nuklearno naoružani Iran mogao da promeni bezbednosnu ravnotežu u celom svetu.

Prema rečima Bubnjevića, ovo protivljenje stvaranju nove nuklearne sile u vidu Irana, je u velikoj meri logično.

“Nuklearne sile, kojih danas ima devet u svetu, podržavaju doktrinu da se broj nuklearnih država ne povećava. Iz perspektive nas koji živimo u zemljama koje nisu nuklearne sile, svakako je bolje da ih bude što manje, jer je bezbednost veća – što je manje bombi, to je svakako bolje”, kaže Bubnjević.

Dodaje i da se nuklearne sile ne protive daljem stvaranju atomskog naoružanja iz altruističkih razloga već zato što dominiraju u međunarodnom sistemu dok “nema novih igrača na terenu”.

“Onog trenutka kada neka zemlja, bez obzira na to koliko je razvijena ili nerazvijena i kakvu ideologiju ima, postane nuklearna sila, odnos prema njoj se potpuno menja. Menjaju se međunarodna politika, ekonomski i politički odnosi i njen položaj u svetu”, objašnjava Bubnjević.

Bubnjević ističe da sticanje nuklearnog oružja po pravilu menja međunarodni položaj jedne države i utiče na odnose snaga u svetu, ali da dosadašnja praksa pokazuje da države koje ga poseduju uglavnom koriste takvo oružje kao sredstvo odvraćanja, a ne za njegovu neposrednu upotrebu protiv drugih.

“To oružje se uglavnom razvija kao faktor odvraćanja i kao sredstvo kojim države postaju uticajnije nego što su bile ranije. To ne znači nužno da bismo odmah živeli u apokaliptičnom scenariju”, ističe Bubnjević.

S druge strane, uvek postoji opasnost kada takvo oružje imaju režimi koji su teokratski ili na neki način nepredvidivi, a kako kaže Bubnjević, u tu kategoriju ponekad mogu spadati čak i neke države koje smatramo civilizovanim.

“Zato se svaki slučaj mora posmatrati posebno i procenjivati da li konkretna situacija predstavlja stvarnu bezbednosnu pretnju. Ono što je sigurno jeste da bi nuklearno oružje u rukama Irana potpuno promenilo situaciju na Bliskom istoku. To je nesporno. A šta bi to konkretno značilo, zavisi od okolnosti i od toga kakva bi tačno vrsta oružja bila razvijena”, objašnjava Bubnjević.

Kako je nastao iranski nuklearni program?

Iako se često predstavlja kao proizvod savremene geopolitike, iranski nuklearni program zapravo ima mnogo dužu istoriju.

Počeci programa datiraju još iz šezdesetih godina prošlog veka, kada je Iran bio blizak saveznik Sjedinjenih Država. U okviru američkog programa „Atoms for Peace (Atomi za mir)“ Iran je dobio prve istraživačke nuklearne reaktore.

“Već decenijama je poznato da Iran radi na razvoju nuklearne tehnologije. Taj program je zapravo počeo još zahvaljujući Sjedinjenim Američkim Državama. U vreme kada je vlast u Iranu bila po volji američkih vlasti, Iran je bio uključen u program „Atomi za mir“ i dobio je nekoliko nuklearnih reaktora kako bi rešavao svoje energetske potrebe. To je bila klica razvoja iranskog nuklearnog programa”, priča Bubnjević.

On navodi da je Iran velika država sa razvijenim naučnim sistemom i da se u toj zemlji tokom vremena značajno razvila nuklearna fizika, što je omogućilo formiranje stručne baze i institucija koje se bave razvojem nuklearnih tehnologija.

“Pod poslednjim ajatolahom, koji je sada ubijen, mnogo se investiralo u razvoj nuklearnog programa. Iran ima istraživačke reaktore, civilne reaktore i razvijenu naučnu infrastrukturu, pa je bio u mogućnosti da radi na obogaćivanju uranijuma”, kaže Bubnjević.

Nakon Islamske revolucije 1979. godine iranski odnosi sa Zapadom dramatično su se pogoršali, ali nuklearni program nije napušten.

“Taj uranijum, međutim, u nekim slučajevima nije imao civilnu primenu jer je bio veoma visoko obogaćen. Iran je u više navrata pokušavao da razvije određene kapacitete koji bi mogli da vode ka nuklearnom oružju, ali je svaki put taj proces bio zaustavljen – ili međunarodnim sporazumima na koje je Iran pristajao, ili vojnim intervencijama, kao što je bio slučaj prošle godine”, navodi Bubnjević.

Kako funkcioniše proizvodnja nuklearnog oružja?

Stručnjaci su ranije govorili da bi Iran mogao da proizvede nuklearno oružje za svega nekoliko meseci, možda do godinu dana, dok su u poslednje vreme i izraelski premijer Benjamin Netanjahu i američki predsednik Donald Tramp upozoravali da bi Teheran mogao veoma brzo da dođe do atomske bombe.

Ključni korak u razvoju nuklearnog oružja jeste proces obogaćivanja uranijuma. Bubnjević objašnjava da prirodni uranijum sadrži veoma mali procenat izotopa koji može da pokrene nuklearnu reakciju.

“Ono što fizika još od četrdesetih godina 20. veka zna i čime je ovladala jeste da postoji mogućnost da neka teška radioaktivna jezgra budu fisilna. Kao što je, na primer, fisilni uranijum. Neki izotopi imaju mogućnost da se, kada se napravi kritična masa, pocepaju, naprave lančanu reakciju i oslobode ogromnu količinu energije. U prirodnom uranijumu koji se nalazi u zemlji dominantno je prisustvo uranijuma 238, izotopa koji je radioaktivan, ali nije fisilan. Međutim, oko 0,7 odsto u rudi je takozvani fisilni uranijum 235, koji ima karakteristiku da može da se koristi u nuklearnim reaktorima i za proizvodnju nuklearnog oružja”, objašnjava Bubnjević.

Proces razvoja nuklearnog oružja zasniva se upravo na povećavanju udela tog fisilnog materijala u uranijumu, odnosno na njegovom obogaćivanju.

„Cela priča još od četrdesetih godina, od projekta Menhetn pa do danas, svodi se na to kako iz te rude izdvojiti taj fisilni uranijum, odnosno kako obogatiti rudu tako da u njoj bude veći procenat uranijuma koji učestvuje u lančanoj reakciji“, kaže Bubnjević.

On objašnjava da je za proizvodnju energije u nuklearnim elektranama dovoljan relativno mali procenat obogaćenog uranijuma, ali da je za izradu nuklearnog oružja potreban znatno viši nivo.

„Za potrebe nuklearnih reaktora, u zavisnosti od toga koji se moderator koristi – da li grafit, teška voda ili obična voda – potreban je relativno mali procenat tog fisilnog uranijuma da bi došlo do kontrolisane lančane reakcije u reaktoru. To su vrlo mali procenti, svega nekoliko procenata. Međutim, da bi se govorilo o nuklearnom oružju i da bi došlo do detonacije, potrebno je obogatiti uranijum na oko 85 procenata ili više“, navodi Bubnjević.

Kako međunarodna zajednica prati nuklearne programe?

U decembru 2024. generalni direktor IAEA Rafael Grosi rekao je Rojtersu da Teheran „dramatično“ ubrzava obogaćivanje uranijuma do 60 odsto, što je blizu praga od približno 90 odsto koji se smatra nivoom za oružje.

Do februara 2025. američke obaveštajne procene ukazivale su da prikriveni tim naučnika u Iranu koordinira brži, mada grublji pristup pravljenju atomske bombe.

Potom je, u januaru 2026, Grosi rekao da je Iran „manje nego zadovoljavajući“ u „nizu aspekata“ kada je reč o nuklearnoj saradnji, kao i da države nemaju „meni po izboru“ da biraju koje delove Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja žele da poštuju.

Jedan od razloga zbog kojih je razvoj nuklearnog oružja relativno teško sakriti jeste ogromna infrastruktura koja je potrebna za takav program.

„To zahteva ogromna ulaganja i veliku infrastrukturu. U suštini je reč o svojevrsnoj hemijskoj industriji. Centrifuge se najčešće koriste za obogaćivanje uranijuma. Priroda je tako udesila da uranijuma ima svuda u svetu i da svako može da ga iskopa, ali ne može svako da napravi nuklearnu bombu. Da bi se uranijum obogatio na nivo potreban za oružje, mora da postoji ogromna industrijska infrastruktura kojom bi se taj proces sprovodio“, objašnjava on.

Upravo zbog takvog obima aktivnosti, dodaje Bubnjević, razvoj nuklearnog oružja teško je sakriti od međunarodnih institucija koje prate nuklearne programe.

„Takva vrsta aktivnosti je prilično vidljiva i zahvaljujući tome Međunarodna agencija za atomsku energiju i druge organizacije mogu da primete kada neka zemlja počne ozbiljno da razvija nuklearno oružje, jer je obim aktivnosti koji je za to potreban zaista veliki“, kaže Bubnjević.

Pored obogaćivanja uranijuma, dodaje on, nuklearni materijal za oružje može se dobiti i iz plutonijuma koji nastaje u nuklearnim reaktorima.

„Pored obogaćivanja uranijuma postoji i mogućnost da se koristi plutonijum 239, koji se dobija u nuklearnim reaktorima. Reaktori služe za proizvodnju energije, ali mogu da posluže i za proizvodnju fisilnog materijala. Međutim, takva aktivnost ostavlja trag i relativno je lako utvrditi da li se neki reaktor koristi za proizvodnju nuklearnog goriva ili samo za istraživačke svrhe ili proizvodnju energije“, navodi Bubnjević.

Kako dodaje, inspektori međunarodnih organizacija zato prate više različitih pokazatelja kako bi procenili da li neka država razvija nuklearno oružje.

„Jedan od načina je praćenje samog nuklearnog goriva, jer se danas praktično svaki gram iskopanog uranijuma zna gde je iskopan i prati se njegovo kretanje. Drugi način je praćenje ljudi, jer ne možete razvijati nuklearni program bez nuklearnih fizičara i stručnjaka koji na tome rade. Treći element su postrojenja, jer su za obogaćivanje uranijuma na nivou potrebnom za nuklearno oružje potrebna ogromna hemijska postrojenja koja je relativno lako uočiti“, kaže Bubnjević.

Nuklearni sporazum iz 2015. godine

Otkrivanje tajnih nuklearnih lokacija i istraživanja početkom 2000-ih izazvalo je uzbunu u svetskim prestonicama zbog iranskog prikrivenog nastojanja da dođe do nuklearnog oružja.

Iranski nuklearni program od tada je predmet intenzivne međunarodne debate i diplomatije, što je kulminiralo sporazumom “Zajednički sveobuhvatni plan akcije” (JCPOA) iz 2015. godine.

Bubnjević ocenjuje da je nuklearni sporazum iz 2015. godine predstavljao značajan diplomatski uspeh i jedan od retkih primera u 21. veku kada je međunarodna zajednica uspela da pronađe kompromisno rešenje koje je u tom trenutku odgovaralo svim uključenim stranama.

“Iran je kroz taj sporazum dobio mogućnost ukidanja sankcija, vratio se na međunarodnu scenu i mogao je da razvija određene aktivnosti u vezi sa nuklearnim programom u civilne svrhe. Sa druge strane, Zapad je dobio mogućnost da ima uvid u to da se nuklearni program neće razvijati u pravcu proizvodnje nuklearnog oružja”, navodi Bubnjević.

Prema njegovim rečima, sporazum je u tom trenutku delovao kao rešenje koje je donosilo i bezbednosne i ekonomske koristi, zbog čega je među uključenim akterima postojalo relativno široko zadovoljstvo postignutim dogovorom.

“Međutim, kasnije se pojavila sumnja da su određene struje u Iranu forsirale dalji razvoj vojnog programa, što bi predstavljalo kršenje sporazuma. Da li je to zaista bilo tako ili je u pitanju propaganda, to zapravo ne možemo sa sigurnošću znati”, priča Bubnjević.

Bubnjević objašnjava da je vremenom počelo da dolazi do narušavanja poverenja između Irana i zapadnih država, jer su se pojavljivale sumnje da Teheran nastavlja razvoj nuklearnog programa mimo dogovorenih ograničenja, dok je Zapad postajao sve skeptičniji prema održivosti sporazuma.

Na kraju je administracija Donalda Trampa 2018. godine odlučila da se povuče iz nuklearnog sporazuma i ponovo uvede sankcije Iranu, čime je dogovor praktično izgubio političku snagu i počeo da se raspada.

Administracija Donalda Trampa smatrala je da JCPOA ne ograničava dovoljno iranske nuklearne ambicije, niti obuhvata druge elemente iranske vojne moći, poput razvoja balističkih raketa i regionalnih aktivnosti Teherana.

“Čini se da je to bio trenutak kada je postalo jasno da će pre ili kasnije doći do neke vrste konflikta, jer je postojao sporazum koji je mogao da reši ovu krizu bez ljudskih žrtava i da bude na korist svih, ali se ni Iran ni Zapad na kraju nisu vratili tom rešenju”, kaže Bubnjević.

Operacija „Midnight Hammer“

Nova uzbuna povodom iranskog programa počela je da raste u oktobru 2024. godine, kada je Teheran izveo masivan napad balističkim raketama na Izrael, što je izazvalo odmazdu. Izrael je tada izveo svoj do tada najveći direktni napad na Iran, gađajući njegovu protivvazdušnu odbranu i postrojenja za proizvodnju raketa.

Zatim je, u junu 2025. godine, Izrael pokrenuo operaciju „Rising Lion“, gađajući ključnu nuklearnu i vojnu infrastrukturu širom Irana, uključujući Natanz, glavno iransko postrojenje za obogaćivanje uranijuma.

Međutim, analitičari su govorili da Izraelu nedostaje sposobnost probijanja bunkera neophodna da bi efikasno oštetio i uništio neka od tih postrojenja zbog njihove duboke podzemne lokacije. Ubrzo potom, Sjedinjene Države pogodile su nekoliko iranskih nuklearnih lokacija u iznenadnom napadu koji su nazvale operacija „Midnight Hammer“.

„Ta operacija je, prema javno dostupnim izveštajima sa Zapada i onome što je u narednim nedeljama objavljivala Međunarodna agencija za atomsku energiju, dovela do toga da se obezglavi naučni vrh u Iranu koji se bavio razvojem nuklearnog programa. Ti ljudi su uklonjeni, što je u moralnom smislu vrlo problematično pitanje, ali činjenica je da tih ljudi više nema“, priča Bubnjević.

On navodi da su u napadima pogođeni podzemni razvojni centri i postrojenja povezana sa nuklearnim programom, ističući da takva infrastruktura zahteva složenu opremu koju nije lako nabaviti, transportovati i instalirati, zbog čega se slični kapaciteti ne mogu brzo obnoviti.

“Gađani su i depoi i mesta za koja se sumnjalo da su povezana sa prikupljanjem i obogaćivanjem uranijuma. Prema tadašnjim izveštajima, ta postrojenja su bila razorena. Na osnovu tih informacija moglo se zaključiti da je iranski program tada bio onesposobljen da proizvede nuklearnu bombu. I Zapad je u tom trenutku govorio da je njihov nuklearni program praktično uništen”, kaže Bubnjević.

Uoči tih udara, Tramp i iranski ministar spoljnih poslova Abas Aragči najavili su u martu da će dve strane održati bilateralne razgovore o iranskom nuklearnom programu u Omanu, ali pregovori nisu doneli konkretne rezultate.

Do razgovora u martu, Teheran je uglavnom odbijao nuklearne pregovore sa Vašingtonom otkako se Tramp povukao iz postojećeg iranskog nuklearnog sporazuma.

Međutim, u maju 2025. Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) izvestila je da su iranske zalihe uranijuma obogaćenog gotovo do nivoa potrebnog za oružje porasle za oko 50 odsto u prethodna tri meseca. Agencija je zaključila da je time Iran došao na korak do toga da ima dovoljno obogaćenog uranijuma za deset nuklearnih bombi.

Posle junskih udara, Bela kuća je saopštila da su iranske nuklearne lokacije „zbrisane“.

Među metama su bili Natanz, najveće iransko postrojenje za obogaćivanje uranijuma, zatim Fordo, duboko ukopano podzemno postrojenje izgrađeno unutar planine južno od Teherana, kao i objekti u okviru nuklearnog centra u Isfahanu, gde se prerađuje uranijum i proizvodi nuklearno gorivo. Pored toga, napadi su, prema pojedinim izveštajima, zahvatili i objekte u vojnom kompleksu Parčin, za koje se ranije sumnjalo da su korišćeni za istraživanja povezana sa razvojem nuklearnog oružja.

Ubijen je i nuklearni fizičar Ferejdun Abasi, koji je na Zapadu često opisivan kao jedan od ključnih ljudi iranskog nuklearnog programa. Pored njega, prema dostupnim informacijama, stradalo je još pet nuklearnih naučnika povezanih sa univerzitetima u Teheranu.

“U svetu se tada nije videlo da je Iran uspeo da se obnovi i da ponovo izgradi ozbiljniji nuklearni program. Nije bilo javnih pokazatelja da je Iran uspeo da se potpuno oporavi i izgradi respektabilne nuklearne kapacitete. Ipak, sve to treba posmatrati sa određenom rezervom, jer i ti podaci dolaze iz istih izvora, a u vreme rata informacije su često deo propagande”, kaže Bubnjević.

Zamrznuti američko-iranski razgovori obnovljeni su početkom 2026. godine, nakon antivladinih protesta u Iranu krajem 2025. na koje je režim odgovorio represijom. Vašington je tada rasporedio dodatne snage u regionu, a Donald Tramp upozorio je Teheran da mora da ograniči nuklearni program, dok je ajatolah Ali Hamnei poručio da bi američki napad izazvao „regionalni rat“.

Pregovori održani u Omanu u februaru 2026. bili su usmereni na ograničavanje iranskog obogaćivanja uranijuma, raketnog programa i podrške regionalnim saveznicima, ali nisu doneli sporazum.

Ubrzo nakon toga, Natanz je ponovo bio meta udara, a Tramp je po početku zajedničke američko-izraelske ofanzive 28. februara ocenio da Iran predstavlja neposrednu pretnju.

Međunarodna agencija za atomsku energiju potvrdila je da je na tom postrojenju nastala određena šteta, dok je prema procenama Instituta za proučavanje rata uništena približno polovina iranskih raketnih lansirnih sistema korišćenih u sukobu.