„Donald Tramp, fašizam, rat, izraelski genocid“: Može li progresivni pokret da se suprotstavi talasu autoritarizma?

Hiljade ljudi okupilo se ovog vikenda u Barseloni u potrazi za odgovorom.

Povod je bila prva Globalna progresivna mobilizacija – ambiciozna inicijativa koju podržava španski premijer Pedro Sančez – koja je privukla impresivan skup učesnika: brazilskog predsednika Lulu, meksičku predsednicu Klaudiju Šejnbaum, kolumbijskog Gustava Petra i južnoafričkog predsednika Sirila Ramafosu, zajedno sa brojnim aktivistima i organizacijama civilnog društva.

U diskusionim panelima i govorima nije nedostajalo meta: Donald Tramp, fašizam, rat, korporativna moć i izraelski genocid, piše Oven Džons u kolumni za Gardijan.

Ono što je, međutim, bilo upadljivo jeste ko nije bio prisutan. Evropski lideri uglavnom su izostali. To je bilo i očekivano, s obzirom na to da je Španija jedina velika evropska zemlja kojom upravlja u značajnoj meri progresivna administracija.

Izostanak Kira Starmera – iako je njegov zamenik Dejvid Lammi ipak prisustvovao – nije bio iznenađenje. Zaista, politička distanca između Starmera i lidera poput Sančeza je značajna. N

Nekada malo poznat izvan svoje zemlje, španski premijer je svojom otvorenom opozicijom izraelskom „genocidu“ u Gazi i nedvosmislenom osudom rata u Iranu stekao poštovanje među evropskom javnošću i vladama širom globalnog juga.

Da li Sančez nudi put za povratak evropske ugrožene socijaldemokratske tradicije, drugo je pitanje.

Njegov govor na konferenciji odjekivao je temama koje su njegovi politički istomišljenici odavno napustili: osude milijardera, špekulanata i „tehno-oligarha“, kao i jasnu izjavu da je „neoliberalna ortodoksija“ umrla 2008. godine. Teško je zamisliti da bi Starmer izjavio da „kada mi progresivci dođemo na vlast, to nije da služimo elitama – mi ih stavljamo na njihovo mesto“.

Krizu Zapada nije moguće razumeti bez sagledavanja dugotrajnog samouništenja socijaldemokratije. Tokom 1990-ih, većina partija centra levice prihvatila je neoliberalizam – privatizaciju, deregulaciju i niske poreze za bogate.

Nakon finansijske krize, mnoge su uvele ili podržale mere štednje, čime su oslabile sopstvenu političku osnovu. Jedna posledica toga bio je uspon krajnje desnice; u nekim slučajevima, ojačala je radikalna levica.

Posle 2008. godine, Socijalistička partija u Španiji – centar-levičarska, socijaldemokratska stranka koju sada vodi Sančez – delovala je osuđeno na pad, jer je prihvatila zamrzavanje penzija, smanjenje plata u javnom sektoru, rezanje investicija i druge nepopularne mere.

Na kraju, umesto da je istisne nova levica u vidu stranke Podemos, došlo je do njihovog saveza. Od 2018. godine, Sančez je premijer progresivne koalicione vlade, sa radikalnom levicom kao mlađim partnerom.

Postignuća te vlade bila su značajna: ojačana su radnička prava, proširene zaštite za žene i LGBTQ osobe, značajno je povećana minimalna plata i uvedene su više intervencionističke politike stanovanja. Podemos i njegov naslednik Sumar povukli su administraciju u radikalnijem pravcu, dok je ekonomija Španije među najbrže rastućim u Evropi.

Ipak, socijalisti ubiraju najveći deo političkih zasluga, dok radikalniji birači postaju razočarani kompromisima. Može se razumeti zašto je Angela Merkel jednom hvalila koalicione vlade: „Mala stranka uvek bude slomljena!“

Sančezova vlada se suočava sa ozbiljnim izazovima. Nema parlamentarnu većinu, što ograničava njenu sposobnost da sprovodi politiku, i opterećena je optužbama za korupciju koje odbacuje kao politički motivisane. Društvo koje je ostalo obeleženo merama štednje i dalje je duboko nestabilno.

Uz izbore koji slede naredne godine, ankete ukazuju na moguću desničarsku koaliciju koju bi predvodila sve tvrđa Narodna partija. Ironija je u tome što je veliki deo socijalističkog establišmenta nekada odbijao bilo kakav savez sa novom levicom koja je želela da ga zameni. Sada rizikuje da izgubi vlast upravo zato što razočarani levi birači mogu jednostavno da ostanu kod kuće.

S obzirom na ove unutrašnje pritiske, ulaganje vlade u međunarodno organizovanje moglo bi delovati kao pogrešno usmerenje.

Ali Globalna progresivna mobilizacija odražava rastuće shvatanje: krajnja desnica je transnacionalna sila koja se može suprotstaviti samo međunarodnom solidarnošću. Uprkos nacionalističkoj retorici, desni pokreti su se pokazali veštim u prekograničnoj saradnji.

Njihovi protivnici moraju učiniti isto. Mobilizacija se eksplicitno postavlja kao protivteža Konferenciji konzervativne političke akcije (CPAC), dugo povezivanoj sa figurama poput mađarskog Viktora Orbana.

Ova inicijativa dolazi u trenutku ponovnog buđenja radikalnije levice, kroz figure poput Zohrana Mamdanija iz Njujorka i Zaka Polanskog iz britanskih Zelenih.

Pitanje je da li su socijaldemokrate spremne da odlučno raskinu sa neuspešnim ekonomskim modelom i da se udruže sa onima koji ga žele prevazići. Neki se nadaju da bi evropska krajnja desnica mogla biti oslabljena povezivanjem sa nepopularnim američkim predsednikom. Ali njeni lideri već se prilagođavaju, pažljivo se distancirajući od Vašingtona.

Levica sposobna da se ujedini oko ubedljivog programa ekonomske pravde – onog koji usmerava nezadovoljstvo ka ukorenjenom bogatstvu i moći, umesto ka migrantima – ostaje najverovatnija alternativa u eri ekonomskih pritisaka i geopolitičke nestabilnosti.

Bilo bi previše optimistično tvrditi da je Barselona najavila njeno ponovno rađanje. Ali je barem ponudila nagoveštaj kako bi to moglo da izgleda – i podsetnik da klizanje u desničarski autoritarizam nije neizbežno.