„Nakon poniženja u Iranu, SAD žele lak plen“: Američka ratna mašinerija usmerila pogled ka Kubi

Iako je izjavio da bi više voleo „pregovaračko rešenje”, rekao je da šanse za dogovor „nisu velike“.

Pre nekoliko meseci, izbliza sam, piše Oven Džons za Gardijan, video ekonomsku devastaciju koja je već naneta decenijama američke opsade – i, od januara, razornom naftnom blokadom koju je uveo Donald Tramp.

Sjedinjene Države sada optužuju bivšeg predsednika Raula Kastra za zaveru za ubistvo američkih državljana, četiri tačke optužnice za ubistvo i dve tačke za uništavanje aviona, u vezi sa obaranjem dva aviona 1996. godine.

Dokazi sve više ukazuju u jednom pravcu: sve to sumorno podseća na optužnicu protiv venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura, koja je korišćena da bi se opravdalo njegovo otmica od strane američkih snaga.

U međuvremenu, Trampova administracija pušta u javnost obaveštajne informacije u kojima tvrdi da je Kuba nabavila više od 300 vojnih dronova, navodno s ciljem napada na američku bazu u Gvantanamu.

„To je rastuća pretnja“, tvrdio je jedan anonimni „visoki američki zvaničnik“.

Ideja da bi, posle nekoliko decenija napetih odnosa sa SAD, drastično oslabljena Kuba iznenada pokrenula napad na supersilu udaljenu samo 150 kilometara od svojih obala, izlažući se ogromnoj odmazdi, očigledno je fantazija.

To je očajnička, istrošena imitacija preteksta „oružja za masovno uništenje“ koji je korišćen za invaziju na Irak.

Tramp jedva da krije svoje namere. „Zaista verujem da ću imati čast da preuzmem Kubu“, izjavio je u martu, podsećajući na evropske kolonijaliste 19. veka koji su delili Afriku.

„Mislim da bih mogao da radim šta god želim s njom“, dodao je uzgred. Pre nekoliko dana, USS Nimitz – najstariji nosač aviona američke mornarice – stigao je na Karibe, navodno radi pomorske vežbe.

Dok su SAD „ponižene” od Irana, kako je to rekao nemački kancelar Fridrih Merc, mogli biste pomisliti da će Trampov apetit za sukobe biti smanjen.

Ali neuspeh ne mora nužno da obuzda sile u opadanju. On ih može učiniti i opasnijim. Tramp i njegov tim su se, bez sumnje, uverili da bi osvajanje karipskog ostrva koje prkosi Vašingtonu skoro sedam decenija moglo da izbriše poraze i obnovi auru američke vojne nadmoći.

Šta bi to značilo u praksi? Američki ekonomski rat nastojao je da iscrpi Kubance i, u značajnoj meri, očigledno je uspeo. Obični građani sa kojima sam razgovarao bili su iscrpljeni.

Jedan taksista – ponosan na svoj besprekorno polirani crveni Ford kabriolet iz 1957. godine – rekao mi je da je cena goriva porasla sa 1,20 dolara po litru na osam dolara.

Prosečna mesečna plata na Kubi iznosi oko 16 dolara. Zdravstveni radnici sve teže mogu da priušte put do bolnica, koje nemaju osnovne lekove.

Neki građani su jasno znali koga krive. „Donald Tramp“, rekao mi je jedan čovek bez okolišanja na glavnoj šoping ulici u Havani.

Drugi su samo želeli da se noćna mora završi – ma šta to značilo. „Kubanci žive od nade“, rekao mi je jedan taksista. „Ali nešto mora da se dogodi, jer narod više ne može da izdrži“.

Nije znao da li da krivi vladu ili embargo, ali je zaključio da su za stanje krive politike njihovih vlasti.

„Neosporno je da je popularnost vlade na istorijskom minimumu“, rekao mi je kubanski novinar Daniel Montero, „i što su uslovi gori, to ljudi manje podržavaju vladu. U tom smislu, sankcije uspevaju“.

To je, svakako, američka računica: da će Kubanci biti toliko iscrpljeni nepodnošljivim, spolja nametnutim ekonomskim paklom da će pristati na bilo šta što obećava njegov kraj.

Kuba svakako ne poseduje vojne kapacitete ni približno uporedive sa Iranom, niti njene geografske prednosti.

Ako Vašington zaista želi da izvrši invaziju i okupira ekonomski razoreno ostrvo od oko 11 miliona ljudi, onda to može da učini. To ne znači da neće biti borbe.

Značajno je da je kada su SAD napale Karakas u januaru, 32 kubanska vojnika poginula u otporu. Ako su kubanski vojnici bili spremni na takvu žrtvu za Venecuelu, šta bi tek uradili za suverenitet svoje zemlje?

Neki građani izražavaju i prkos. „Kubanci su se uvek branili – mačetom, štapom“, rekao mi je jedan slikar. To je kubanska tradicija koja datira još iz 16. veka, rekao je, do domorodačkog vođe Hatueja koji je ratovao protiv španskih osvajača.

„Ne mislim da će bilo koji Amerikanci doći ovde i pokušati da nametnu svoju volju, jer im je istorija pokazala da to ne mogu“.

Možda će Tramp obezbediti svoj trenutak „misija izvršena“. Ali šta bi to značilo za Kubu?

Pre revolucije 1959. godine, ostrvo je bilo praktično kolonija svog suseda, gde su železnice, proizvodnja šećera, rudnici i komunalne službe bili pod dominacijom američkih kompanija.

Ne bi trebalo da bude mnogo sumnje u to šta Tramp planira. Ko može da zaboravi groteskni AI video Gaze koji je objavio, u kojem je apokaliptično ruševno područje pretvoreno u Trampovim brendom obeležen luksuzni razvoj sa jahtama i neboderima?

Možda Tramp vidi Kubu kao „zlatnu koku” za sebe i svoje saradnike. Njena ekonomija bi mogla biti otvorena za američke multinacionalne kompanije – ne najmanje i čuveni, ali sada posrnuli, zdravstveni sistem Kube.

Ne postoji očigledna opoziciona figura, a SAD bi verovatno postavile svog poslušnika. A oni Kubanci koji bi bili ogorčeni zbog krađe njihove zemlje mogli bi se suočiti sa istim užasnim nasiljem koje je američka vatrena moć nanela civilima u Iraku i Avganistanu.

Tramp ima jednu prednost u odnosu na ranije američke predsednike: ne pretvara se da ga zanimaju oslobađanja drugih naroda.

Rat SAD protiv Kube bio bi vođen željom da se preokrene američko poniženje i pohlepom.

Profiti bi odlazili američkim elitama, dok bi razaranje bilo prepušteno običnim Kubancima.