Veći budžeti za odbranu nisu dovoljni da obezbede Evropu: Profesor ekonomije objašnjava i zašto

Malo ko je to izrekao oštrije od bivšeg generalnog sekretara NATO-a Džordža Robertsona, koji je upozorio da su decenije „korozivne samozadovoljnosti“ ostavile Ujedinjeno Kraljevstvo „u opasnosti“.

Prema Evropskoj odbrambenoj agenciji (European Defence Agency), potrošnja Evropske unije na istraživanje i razvoj u oblasti odbrane iznosila je samo 13 milijardi evra (15,2 milijarde dolara) u 2024. godini – oko 0,07 odsto BDP-a – u poređenju sa 149 milijardi dolara, odnosno oko 0,5 odsto BDP-a u Sjedinjenim Državama.

Zatvaranje ovog jaza zahtevaće ne samo veća javna ulaganja u istraživanje i razvoj, već i suštinski drugačiji pristup mobilizaciji kapitala.

Ali novac nije glavno ograničenje. Pravi izazov je pretvaranje potrošnje u tehnološke sposobnosti.

Savremena odbrana sve manje zavisi od broja vojnika, a sve više od kontrole naprednih tehnologija kao što su poluprovodnici, veštačka inteligencija, kvantno računarstvo i čista energija.

Vojna sposobnost danas zavisi od toga koliko brzo se te tehnologije mogu razviti i primeniti u velikom obimu.

Zemlje koje se kreću brzo biće i bezbednije i prosperitetnije, dok će one koje zaostaju biti primorane da se oslanjaju na spoljne dobavljače u trenutku kada geopolitička fragmentacija takvu zavisnost čini sve skupljom.

Ovaj izazov postaje sve hitniji kako se konkurencija oko strateški važnih tehnologija intenzivira.

Sjedinjene Države kombinuju duboka tržišta kapitala sa velikom javnom podrškom, dok Kina usmerava državne resurse ka brzoj primeni.

Evropa, koja se bori da svoje istraživačke kapacitete pretvori u industrijsku snagu, rizikuje da zaostane za obe strane.

Problem nije nedostatak talenta. Evropa nema manjak vrhunskih univerziteta niti visoko kvalifikovanih radnika, ali premalo inovativnih firmi prerasta u velike, globalno konkurentne kompanije, a mnoge bivaju preuzete ili se sele u inostranstvo.

Slabost Evrope je finansijska i institucionalna. Iako kontinent raspolaže velikim štednim kapitalom, nema dovoljno kapitala spremnog da preuzme rizik. Ovo više nije samo problem rasta. to je i pitanje odbrane, jer sposobnost da se nove tehnologije brzo skaliraju sve više određuje vojnu moć.

Evropski penzioni sistemi spadaju među najveće neiskorišćene izvore finansiranja za razvoj strateških industrija.

Međutim, iako penzioni fondovi upravljaju ogromnim dugoročnim kapitalom, posebno u sistemima definisanih doprinosa koji danas dominiraju ušteđevinama za penziju, oni samo mali deo sredstava izdvajaju za inovativne, visokorastuće kompanije (uglavnom van Evrope), dajući prednost sigurnijoj imovini u odnosu na rizičnija ulaganja u akcije.

Poverenici i menadžeri imovine često posmatraju ulaganja u akcije kao nelikvidna, neizvesna i teška za merenje.

Uspeh se procenjuje u relativno kratkim vremenskim okvirima, dok obaveze traju decenijama. Taj nesklad stvara snažne podsticaje da se prednost daje likvidnoj, niskovolatilnoj imovini, čak i kada bi dugoročni prinosi opravdavali veće preuzimanje rizika.

Rezultat je strukturna pristrasnost koja otežava inovativnim firmama pristup kapitalu potrebnom za rast.

Iako donosioci politika sve više prepoznaju ovaj problem, postojeće mere su i dalje suviše ograničene. Inicijative poput britanskog vladinog programa UK Defence and Security Accelerator pokazale su da je javno-privatno sufinansiranje izvodljivo, ali nisu značajno promenile odluke institucionalne raspodele kapitala niti izgradile poverenje potrebno za šire učešće.

Efikasniji pristup bio bi da se javna potrošnja tretira kao katalizator, a ne samo kao izvor finansiranja. Ako bi države usklađivale privatna ulaganja u strateškim sektorima, mogle bi da stvore snažne podsticaje za razvoj novih tehnologija. Rizici bi se delili, dok bi izbor projekata ostao u privatnim rukama.

Takav pristup bi imao dva ključna efekta.

Prvo, smanjio bi rizik za institucionalne investitore, olakšavajući im usmeravanje kapitala ka nelikvidnoj i neizvesnoj imovini.

Drugo, privukao bi dodatna ulaganja, pri čemu bi svaki evro javnog novca mobilisao jednak iznos privatnog kapitala. Javni novac bi se time polugom uvećavao, a ne samo trošio.

Vremenom bi ovakvi aranžmani mogli suštinski promeniti ponašanje institucija. Kako investitori stiču iskustvo, razvijaju ekspertizu i grade istoriju ulaganja u ovim klasama imovine, percipirani rizici bi se smanjivali. Ono što počinje kao sufinansiranje moglo bi prerasti u samoodrživi ekosistem, u kojem bi privatni kapital igrao sve veću ulogu i bez stalne javne podrške.

Na kraju, strateška autonomija Evrope zavisi od toga da li može da mobiliše kapital u velikim razmerama i usmeri ga ka domaćim firmama u ključnim sektorima. Bez te sposobnosti, Evropa će ostati zavisna od stranih dobavljača. Danas takva zavisnost nosi skupe rizike — od prekida u lancima snabdevanja do smanjenog uticaja na standarde i proizvodnju.

Važno je naglasiti da veća izloženost visokorastućoj imovini ne mora biti u suprotnosti sa interesima štediša. Ona može poboljšati diversifikaciju i dugoročne prinose, pod uslovom da se rizici pravilno upravljaju. Glavna prepreka nije nedostatak spremnosti, već način na koji su strukturisani institucionalni podsticaji i pravila portfolija.

Da bi se postigla potrebna razmera i predvidljivost, mehanizmi sufinansiranja moraju biti dovoljno veliki da utiču na institucionalne portfolije i moraju biti ugrađeni u stabilne, višegodišnje javne programe istraživanja i razvoja, poput onih koje sprovode Francuska i Finska.

Bez takve doslednosti, investitori verovatno neće razviti potrebnu ekspertizu niti dugoročno angažovati kapital.

Štaviše, pomeranje ka sufinansiranju ne mora nužno da podrazumeva značajno povećanje javnog zaduživanja. Evropa već izdvaja značajna sredstva za inovacionu politiku, ali ne na način koji efikasno mobiliše dodatna privatna ulaganja. Poreski podsticaji poput britanskog UK Patent Box, na primer, često su skupi, nesrazmerno koriste velikim postojećim kompanijama i neretko nagrađuju aktivnosti koje bi se ionako desile.

Preusmeravanje tih sredstava ka sufinansiranju i konkurentnom finansiranju istraživanja i razvoja podržalo bi inovativne firme, posebno kasniju fazu startapova, za koje su ograničenja u pristupu kapitalu najizraženija.

Šira pouka je jasna: potrošnja za odbranu više ne može biti odvojena od finansijskih i inovacionih politika. Države koje usklade javna ulaganja sa privatnim kapitalom biće najbolje pozicionirane da razviju tehnologije od kojih zavise i bezbednost i prosperitet.

One koje to ne učine otkriće da veći budžeti za odbranu sami po sebi nisu dovoljni da obezbede ekonomski rast ili nacionalnu bezbednost.

Autor je profesor ekonomije na Londonskoj poslovnoj školi

Copyright: Project Syndicate, 2026.
www.project-syndicate.org

Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji