Foto: EPA-EFE/ALEXEI NIKOLSKY Otkako je pre godinu dana Rusija pokrenula invaziju na Ukrajinu, rat je evoluirao na način koji je malo ko predvideo.
Uobičajena mudrost je bila da će ruske snage brzo savladati Ukrajince i zauzeti mnogo veći deo zemlje nego što su dobili 2014.
Drugi su otišli dalje, predviđajući da će Rusija oboriti vladu u Kijevu i zameniti je marionetskim režimom koji će ratifikovati rusku kontrolu i ne predstavljati zapadnjačku alternativu mračnoj vlasti koja je oličenje Rusije Vladimira Putina.
S obzirom na takve strašne prognoze, mnogi na Zapadu i u Ukrajini bi spremno prihvatili verziju onoga što danas postoji, naime, suverena Ukrajina koja vrši vlast nad oko 80 odsto svoje teritorije.
Takva realnost je priznanje efikasnosti ukrajinske vojske, kolektivnoj hrabrosti ukrajinskog naroda i njegovih lidera, kao i nepokolebljivosti američke i evropske podrške u vidu oružja, novca, obuke, obaveštajnih podataka i prihvatanja miliona izbeglica.
To je takođe zapanjujuća optužnica protiv ruske vojske.
Putin je suočen sa teškim izborima dok razmišlja o ratu koji ne ide po planu.
Njegova odluka da izvrši invaziju nije bila iracionalna, s obzirom na njegove pretpostavke da Ukrajina neće biti dostojna njegovoj vojsci, da je Evropa (posebno Nemačka) previše zavisna od ruskog gasa da bi mu se suprotstavila i da su Sjedinjene Države, nakon 6. januara i post-Afganistan, bio previše podeljen i okrenut ka unutra da bi pomogao odbrani Ukrajine.
Ali, pošto su se sve ove pretpostavke pokazale pogrešnim, Putinova kalkulacija postala je formula za katastrofu.
Putin sada igra na vreme.
U nemogućnosti da porazi ukrajinsku vojsku, on napada ekonomske i civilne ciljeve, nadajući se da će slomiti volju Ukrajinaca.
On takođe može da veruje da je, uprkos onome što zapadni lideri kažu, samo pitanje vremena kada će evropske vlade, zajedno sa SAD, preispitati troškove podrške Ukrajini.
Dakle, šta ovo znači za budućnost?
Ratovi se završavaju na jedan od dva načina: kada jedna strana pobedi drugu i bude u stanju da nametne svoje mirovne uslove, ili kada dve strane zaključe da je kompromis poželjniji od nastavka rata i da nijedna nije dovoljno jaka da pobedi.
Nijedan od ovih uslova se za sada ne odnosi na ovaj rat.
Naravno, daleko je od jasnog da Ukrajina može da izbaci Rusiju sa svoje teritorije, čak i ako zapadne vlade obustave da snabdevaju Ukrajinu naprednijim oružjem.
Ruske snage su ukopane i biće ih teško izbaciti.
I postoji mogućnost, ili čak verovatnoća, da bi Kina pružila obilnu ekonomsku i vojnu pomoć Rusiji, umesto da vidi svog strateškog partnera poraženog od koalicije predvođene SAD.
A ruske snage su, sa svoje strane, jednostavno suviše loše obučene i dovedene su da poraze Ukrajinu na bojnom polju.
Vazdušni napadi na civilna područja, koliko god bili brutalni i skupi, nisu zamena za uspeh na bojnom polju, i do sada su samo učvrstili odlučnost ukrajinskog naroda.
Pa ipak, izgledi za kompromis su sumorni.
Čini se da je Putin odlučan da ostane na svom kursu da ne bi viljdivi poraz u Ukrajini podstakao napore domaćih rivala da ga uklone sa vlasti.
Sankcije su imale samo ograničen efekat, jer Indija, Kina i drugi nastavljaju da kupuju rusku energiju.
A Putin kontroliše politički narativ kod kuće, ubeđujući mnoge da je Rusija žrtva, koju su SAD i NATO naterali u borbu za opstanak protiv Zapada u celini.
Ukrajina, takođe, nije sklona kompromisima.
Gotovo svi Ukrajinci pozivaju na potpuno oslobođenje teritorije svoje zemlje.
Razlog je jasan: rat je promenio mišljenje.
Vojna snaga Ukrajine i očigledni nedostaci ruske vojske podstakli su više od malog strateškog optimizma o tome šta bi budućnost mogla da nosi.
Štaviše, rat je otvrdnuo srca.
Ruski zločini, uključujući bombardovanje stambenih zgrada i pogubljenja civila, doveli su do poziva na reparacije i sudove za ratne zločine.
Neki bi ovoj listi dodali uklanjanje Putina i njegovog najužeg kruga sa vlasti, što je rezultat koji mnogi smatraju neophodnim ako Ukrajina ikada želi da ima poverenja u bilo kakvo mirovno rešenje.
Ukratko, uslovi su daleko od zrelih za diplomatiju.
Jednog dana ovo će se promeniti, ali izgleda da je taj dan daleko.
Dobra vest (ako ih ima) jeste da bi rat mogao postati manje intenzivan jer se obe strane suočavaju sa poteškoćama da izdrže veličinu gubitaka koje su pretrpele prošle godine.
Jednostavno im nedostaje ljudstva, opreme i ekonomskih resursa da to urade.
Takođe se čini malo verovatnim da će se Rusija odlučiti za eskalaciju.
Napad na NATO nema smisla kada je očigledno da Rusija ne može čak ni da pobedi Ukrajinu. Čini se da nuklearno oružje ima malu ili nikakvu vojnu vrednost, a i Kina i Indija jasno su stavile do znanja da se protive njegovoj upotrebi.
Još važnije, ruska upotreba nuklearnog oružja bilo koje vrste bi skoro sigurno uvela američke i NATO trupe direktno u rat.
Loša vest je, međutim, da se rat neće uskoro završiti.
Mapa Ukrajine za godinu dana najverovatnije neće ličiti ni na šta toliko kao na mapu kakva se danas pojavljuje.
Godina koja je pred nama obećava da će biti tužna, a ne odlučujuća – više podseća na Prvi nego na Drugi svetski rat.
Sve to dovodi do značajne i otrežnjujuće godišnjice.
Rat za koji je malo ko očekivao da će trajati toliko dugo mogao bi da podstakne još jednu rundu komemoracija i analiza za godinu dana.
Autor je američki diplomata i predsednik Saveta za inostrane odnose. Autor je nedavno objavljene knjige „Zakon o obavezama: Deset navika dobrih građana“ (Penguin Press, 2023).
Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
Copyright: Project Syndicate, 2023.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
