„Teheran bi mogao imati poslednju reč“: Američki profesor analizira pregovore dve zaraćene strane

Donald Tramp je propustio venčanje svog sina kako bi ostao u Beloj kući i, prema izveštajima, razmatrao nove vojne udare na Iran.

U subotu je zabrinutost zamenio optimizam. Tramp je objavio da će sporazum sa Iranom biti zaključen „uskoro“. U nedelju je američki državni sekretar Marko Rubio dodatno podigao očekivanja rekavši da će uskoro stići „dobre vesti“.

Iranski lideri su ubrzo umanjili taj optimizam. Iranski mediji odbacili su Trampovu objavu na društvenim mrežama kao propagandu, a iranski zvaničnici istakli su nekoliko preostalih spornih tačaka.

Dok je Teheran počeo da iznosi u vrlo opštim crtama svoju viziju sporazuma, jaz između njega i Vašingtona postao je još očigledniji, piše za Gardijan Rajan Menon, profesor emeritus međunarodnih odnosa na Siti Koledžu u Njujorku i naučni istraživač na Salzman Institutu za rat i mirovne studije Univerziteta Kolumbija.

Administracija Donalda Trampa želi momentalno otvaranje moreuza Ormuz. Takođe insistira na uklanjanju celokupnih zaliha obogaćenog uranijuma u Iranu i zabranu obogaćivanja uranijuma.

Međutim, Iranci žele da proces ide u dve faze. U prvoj fazi, primirje, koje bi uključilo i Liban, bilo bi produženo za 60 dana.

Moreuz bi bio otvoren bez obaveze plaćanja taksi za brodove, a SAD bi ukinule pomorsku blokadu i počele da odmrzavaju iransku imovinu i ukidaju ekonomske sankcije.

Čak i ova prva faza mogla bi da propadne. Izrael, zabrinut zbog sporazuma, želi da zadrži slobodu delovanja u Libanu.

Takođe je teško razumeti kako se američko insistiranje na slobodnom i otvorenom moreuzu može uskladiti sa iranskim predstavljanjem „Uprave za moreuz Persijskog zaliva“ od 18. maja, koja bi nadgledala pomorski saobraćaj i naplaćivala takse brodovima.

SAD i Izrael takođe su insistirali da Iran mora da smanji broj i domet svojih balističkih raketa i da prekine podršku svojim regionalnim partnerima – Hezbolahu, Hamasu i Ansar Alahu (poznatim kao Huti) u Jemenu.

Iran o ove dve tačke nije ništa rekao, ali će Izrael i američki saveznici sigurno uložiti prigovor ako Tramp popusti.

Ako se pretpostavi da se moreuz ponovo otvori, iranske luke budu deblokirane i SAD počnu da ublažavaju sankcije i oslobađaju zamrznutu imovinu, Vašington i Teheran će preći u sledeću fazu, koja će se fokusirati na iranski nuklearni program.

Ipak, Teheran nije precizirao šta je spreman, a šta nije spreman da uradi – što nije beznačajno, s obzirom na to da je Tramp više od 70 puta izjavio da Iranu ne sme biti dozvoljeno da poseduje nuklearno oružje.

SAD su zahtevale da se celokupne zalihe obogaćenog uranijuma Irana – a ne samo oko 450 kilograma uranijuma obogaćenog do 60 odsto – iznesu iz zemlje, što je, kako se navodi, vrhovni lider Modžtaba Hamenei odbio.

Razblaživanje uranijuma pod nadzorom međunarodnih inspektora predstavlja jedno moguće rešenje, ali to možda neće biti prihvatljivo za Trampa, koji je već na udaru „jastrebova“ zbog ustupaka Teheranu.

Ukoliko SAD i Iran ne postignu dogovor o nuklearnom pitanju, mogli bi se vratiti na početak. To bi, zauzvrat, ugrozilo i primirje.

Optimisti mogu tumačiti stav Irana kao početnu pregovaračku poziciju, iz koje će se delovi žrtvovati u zamenu za ustupke SAD.

Teheran traži ratne reparacije, ali mora biti svestan da Tramp to nikada neće prihvatiti. Taj zahtev bi mogao da bude odbačen u zamenu, na primer, za brže ukidanje sankcija.

Optimisti primećuju da je Tramp pod pritiskom – cena nafte i drugih sirovina naglo je porasla zbog rata, koji većina Amerikanaca ne podržava – ali, kako oni smatraju, i Iran takođe treba dogovor. Američka blokada je povećala cenu hrane i lekova i dovela do zatvaranja firmi.

Za pesimiste, primirje bi moglo da se raspadne ako Tramp u drugoj fazi zaključi da mora da nastavi rat kako bi dobio veću pregovaračku prednost, ili ako Izrael napadne Hezbolah pa čak i Iran. Oni takođe primećuju da je objava detalja sporazuma, koju je Tramp najavio „uskoro“, sada odložena zbog upornog neslaganja strana.

Čak i ako se sve te prepreke prevaziđu i postigne konačan sporazum, uslovi bi više išli u korist Irana nego SAD.

Istina je da bi Tramp mogao ponovo da pokrene vojne udare kako bi izvukao dodatne ustupke od Irana, ali nema garancije da bi upotreba sile bila uspešnija nego u periodu između 28. februara i 8. aprila. Osim toga, obnovljeni rat bi dodatno oštetio ekonomiju SAD i svetsku ekonomiju, što Tramp želi da izbegne kako se bliže međuizbori.

Pod pretpostavkom da Tramp ne odustane od dogovora pod rastućim pritiskom njegovih protivnika, srećan će biti ako dobije uslove slične nuklearnom sporazumu sa Iranom iz 2015. godine, koji je postigla administracija Baraka Obame.

To neće predstavljati veliki uspeh, imajući u vidu da je, zaključno sa sredinom maja, potrošeno 29 milijardi dolara na neuspešan rat koji je uzdrmao globalnu ekonomiju.