Zagrepčanin na studentskom protestu u Srbiji: „Oni su klinci, velikog srca, vole svoju zemlju“

„U Srbiji sam četiri dana, prvo u Beogradu, a sada u Novom Sadu. Razgovarao sam sa desetinama ljudi, čuo svakakve sudbine, životne priče o kojima vredi napisati knjigu. I, iskreno, prvi put u svojoj novinarskoj karijeri ne znam šta da napišem. Ovo što se večeras dešava u Novom Sadu je nešto potpuno nadrealno, nešto što nijedan članak ili televizijski prilog ne može da opiše, jedan od onih trenutaka u istoriji kada ćutite i gledate, osećate…

Stigao sam u zabludi da Srbi ruše režim Aleksandra Vučića i da ću kao novinar izveštavati o padu diktature. Usput sam shvatio da je to samo trunčica, zrno priče o pobuni u Srbiji. Mladi ovde Vučića uopšte ne doživljavaju. On im je nevažan (a to ga najviše boli). Njih uopšte ne zanima ko će biti predsednik Srbije. To bi mogao biti, kaže mi jedan student, Pink Panter. Važno je da institucije rade. Da poštuje zakone. Da krivično delo vodi u zatvor, a ne na visoku funkciju. Da se ​​na ulicama gradova ne gaze ljudi različitih mišljenja.

Važno je da svako odgovara za svoj rad, za svoje reči, za svaki svoj potez. Srbi se bune protiv sistema. Protiv bezakonja, protiv zločina. Ovo nije politička borba, najbolje svedoči to što studenti nemaju lidera, politički stav, a ni pozicija ni opozicija ih uopšte ne zanima. Nisu levi, nisu desni, šta su!? E, to je ono što najviše plaši i one političare koji su na vlasti i one koji bi da dođu na vlast. Jer vide da su ta deca pametna, artikulisana, načitana, a pre svega hrabrija i jača nego što je iko mislio.

Klinci velikih srca

U jednom trenutku ovo će morati da se skine sa ulice i da se počne institucionalno rešavati. Ali kako? Kako ulica može nikome da veruje? Ulica traži lustraciju (nemam bolju reč), katarzu, čišćenje od blata koje se nagomilalo ne samo u Vučićevoj deceniji, već i u onim pre. Studenti, srednjoškolci, mladi… Ne traže da Vučić ode, mada se to samo po sebi razume. Oni traže radikalne promene, možda čak i utopiju, apsolutnu demokratiju, ponekad čak i anarhiju. Oni traže novi, bolji svet, bez nacionalizma, bez nepoštenja, bez nasilja.

Da li su naivni u vezi toga? Naravno, to su deca, velikog srca, deca koja istinski vole svoju zemlju i žele joj dobro. Da li će svet preko noći postati bolji zbog njih? Naravno da ne. Ali ako njihova poruka stigne do svakog desetog čoveka u Srbiji, u Hrvatskoj, bilo gde na planeti, uradili su više nego svi političari na ovim prostorima zajedno za trideset, četrdeset, pa i pedeset godina…

I zato stariji plaču kada ih vide na ulici. Plaču jer vide da nada nije izgubljena, plaču jer su ih krvave noge učenika podsetile na snagu koju su i sami nekada imali. Plaču jer godinama nisu plakali, zarobljeni u beznađu i apatiji i misleći da tako mora da bude i da mi tu ništa ne možemo da uradimo“, prenosi zagreb.info.