„Putinofilija nije došla s Vučićem, gaji se od demokrata“: Sagovornici Danasa o ruskoj propagandi u Srbiji

Analizom 643.600 članaka objavljenim na sajtovima mreže „Pravda“ u 45 zemalja od decembra 2024. do marta ove godine, utvrđeno je da je više od polovine (52 odsto) sadržaja namenjeno bivšim sovjetskim republikama i balkanskim državama, saopštio je Centar za informacije, demokratiju i građanstvo koji je sproveo istraživanje sa kompanijom Sensika tehnolodžis.

Mreža Pravda se pojavila kada su ruski državni mediji Russia Today (Rusija danas) i Sputnjik zabranjeni širom EU posle invazije Rusije na Ukrajinu 2022. godine, navodi se u istraživanju.

Moldavija je glavni cilj ruskih dezinformacija, sa 56 puta većim brojem objavljenih članaka po stanovniku nego u zapadnoj Evropi. Slede Letonija i Estonija, a na četvrtom mestu je Srbija, gde je broj članaka 31 puta veći. Balkanske zemlje (Srbija, Bugarska, Slovenija, Albanija, Severna Makedonija, Hrvatska, Grčka) čine 3,2 odsto stanovništva, a dobijaju 16,2 odsto sadržaja.

Novinar Nikola Krstić ističe da je Srbija čitav 20. vek bila pod jakim uticajem Rusije, ali se nakon NATO bombardovanja 1999. u potpunosti opredelila za Kremlj, pod opravdanjem da nas oni nikada nisu bombardovali.

„Nije čak toliki problem ni romantičarska rusofilija, iako ima svoju fanatičnu crtu i potpunu neutemljenost, koliko je opasna i podla putionfilija kao maligna mutacija te epohalne ljubavi prema Majčici Rusiji. Stoga i ne čudi da smo preplavljeni tolikom propagandom, budući da je ona ovde oberučke prihvaćena, bez ikakvog otklona, kako od političkih i intelektualnih elita, tako i od medijske zajednice i šire javnosti“, ukazuje Krstić.

Po njegvim rečima, Rusija koja se personifikuje kroz njenog predsednika Vladimira Putina deluje kao neka vrsta životne težnje kod tradicionalne i klerikalne Srbije.

„Ponekada deluje veoma kontradiktorno i zbunjujuće kada većinsko stanovništvo se bori protiv terora Aleksandra Vučića, ali zato sa simpatijama gleda na vladavinu Velikog Brata iz Kremlja, što takođe, zapravo, pokazuje moć njihove propagande na ovom podneblju. Putinofilijska propaganda nije započela dolaskom Vučića na vlast, ona se veoma nežno i brižljivo gajila i tokom tobože demokratskih vlasti“, navodi Krstić.

Kako dodaje, Putinu Srbija služi za pristutnost na tlu Evrope, kao neka vrsta satelita među članicama NATO-pakta, platforma po kojoj mogu da razvijaju i podrivaju svakojake operacije kako bi nastavila da vrši uticaj dalje po ovom podneblju i Evropi.

„Srbija mu to otprilike dođe i kao neka vrsta Kazablanke u kojoj se sve belosvetske bitange i secikese susreću“, naglašava Danasov sagovornik.

On naglašava da je važno razbiti iluzije o Putinu i Rusiji kao nekakvoj kontrateži Zapadu i NATO-paktu.

„Potrebno je pokušati razumeti tu državu kao neuspešni pokušaj da napravi nekakav autentični poredak, dok u stvari je u stvarnosti samo razgolićena čudovišnost klijentelističkog, oligarhijskog i varvarskog kapitalizma, koji pod okriljem nacionalnog identiteta, religije i antiglobalističke filozofije pokušava da se izbori za svoje parče torte, koje je, ruku na srce, sve manje i manje na ovoj planeti“, zaključuje Krstić.

Zoran Vuletić, predsednik Građanskog demokratskog foruma, ukazuje da kada pogledamo koje države su ispred Srbije, lako shvatimo koliko smo tragično izgubljeni kao nacija.

„Estonija i Letonija su članice NATO od 2004., Moldavija se grčevito bori za EU perspektivu. Estonska bivša premijerka je jedna od najbitnijih funkcionerki u EU“, objašnjava Vuletić.

U najkraćem, dodaje naš sagovornik, poslednjih dvadeset godina postoji izrazito jak nacionalistički konsenzus u Srbiji oko naših odnosa sa Rusijom.

„Srbi su potpuno izgubili razum. Političari na vlasti nakon atentata na premijera Đinđića počev od Koštunice, Tadića, Jeremića, Đilasa, Dačića, Vučića, Šešelja su potpuno rusifikovali naše društvo. Dogovorom su predali kompletan energetski sektor Putinu 2008. za tobože čuvanje Kosova u sastavu Srbije. To društvo je tada prepustilo naše političke interese Putinovoj Rusiji“, navodi Vuletić.

Od smatra da su rezultati istraživanja uticaja ruske Pravde u našem slučaju tačni, „ali bih rekao i za Pravdu bačen novac“.

„U današnjoj Srbiji, pod tim mislim bar poslednjih 20 godina, je daleko više srpskih medija, analitičara, pojedinaca i političara koji efikasnije šire rusku propagandu nego što bi Sputnjik, Pravda ili Russia today mogli zajedno da produkuju. Parlament Srbije 2025. od 250 poslanika nema više od tri poslanika koji bi glasali za članstvo Srbije u NATO. 2008. kada su poklanjali NIS glasalo je dvanaest poslanika protiv“, ističe Vuletić.

Prema njegovom mišljenju, srpsko društvo je otupelo, i ne može više racionalno da sagleda ni lične interese.

„Predugo traje propaganda koja nas udaljava od EU, a u korist Rusije. Kako drugačije definisati naš tragičan ishod? Odustali smo od EU, a Rusija nam je uvela sankcije. Javnost ne zna da u poslednjih pet/šest meseci NIŠTA od srpskih poljoprivrednih prozvoda se ne može izvesti u Rusiju. Ruska vlada ne dozvoljava svojim firmama uvoz naše robe. Veliki broj naših kompanija je pred bankrotom zbog toga. Verovale su u večno, a lažno bratstvo sa Rusima i nisu osvajale druga tržišta. Lek je u odustajanju od laži na kojoj se zasniva naša politika“, naglašava Vuletić.

Dragomir Anđelković, politički analitičar, ističe za Danas da to što toliko histerično evroatlanski centri moći govore o ruskoj propagandi samo ukazuje u kakvom su strahu od istine, a istina je da su Evroatlantisti sproveli prevrat u Ukrajni 2014., gurnuli tu zemlju u rat sa Rusijom, te danas shvataju da će se on loše završiti po njihove imperijalne planove za prodor na istok.

„Čak i Amerika, posle pobede Trampa, ne želi više da bude deo agresivne politike koja je jedino u interesu pojedinih multinacionalnih kompanija i u Evropi još vladajućih kvazi liberala, te njihove poražene američke sabraće. Za propast svojih strateških namera Evroatlantisti naravno ne krive to što su one utemeljenje na nakaradnim idejama već kako kažu uspešnu rusku propagandu“, navodi Anđelković.

Mi u Srbiji, dodaje naš sagovornik, mnogo više treba da se bavimo opskurnim Vučićevim režimom i zlom koje on čini građanima naše zemlje, a ne evroatlanskim besmislicama o značaju ruske propagande u Srbiji.

„Najveći antizapadni propagandni faktor kod nas nije Rusija, već NATO agresija na Srbiju iz 1999. godine i pokušaj otmice Kosova i Metohije“, naglašava Anđelković.