Sankcije ne dovode do promene režima, bilo da su usmerene protiv Irana ili Rusije: Sajmon Dženkins analizira za Gardijan

Ovo je kolateralna šteta američkog rata protiv Irana i zatvaranja Ormuskog moreuza i biće dodatno pogoršana sankcijama na izvoz nafte iz Zaliva, ocenjuje Sajmon Dženkins u kolumni za Gardijan.

Britanija je već oslabljena četvorogodišnjim sankcijama Rusiji zbog Ukrajine. Sada će njen ekonomski rast biti ozbiljno pogođen, popularnost vlade naglo pada, a premijer bi mogao biti smijenjen.

Trebalo je da sankcije naesu štetu neprijatelju, a ne Ujedinjenom Kraljevstvu. Njihova dosad neviđena strogost trebalo je da nauči Vladimira Putina da je pogrešio.

Njegovi saveznici trebalo je da ga ubede da prestane. Ipak, u godinama nakon što su sankcije uvedene, stopa ekonomskog rasta Rusije bila je viša nego u Britaniji. U međuvremenu, sankcije Iranu iz 2010-ih trebalo je da zaustave njegov nuklearni program.

Činilo se da su ga čak i podstakle. Sada bi trebalo da oslabe režim u Teheranu i dovedu do pada ajatolaha. Malo je verovatno da će se to dogoditi.

Sjedinjene Države trenutno uvode ekonomske sankcije protiv oko 30 zemalja širom sveta, često uz podršku drugih zapadnih vlada.

Pored Irana, tu su i Severna Koreja, Mjanmar, Belorusija i Afganistan. Zajednička karakteristika mnogih od ovih država jeste da njima i dalje upravljaju isti režimi koji su bili na vlasti kada su sankcije uvedene. Sankcije, ukratko, nisu uspele da destabilizuju te sisteme.

Sankcije su takođe ojačale antizapadni savez Kine i Rusije. Doprinele su tome da mnoge zemlje prihvate partnerstvo BRICS-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika) kao blok zemalja u razvoju naspram zapadne G7 grupe. U tom smislu, sankcije su bile izuzetno kontraproduktivne.

Knjiga „The Economic Weapon“ Nikolasa Muldera, jedna od retkih akademskih studija o sankcijama, prati istorijsku neuspešnost korišćenja trgovine kao sredstva pritiska na neprijatelja.

Osim u slučaju malih država, trgovina uvek pronađe svoj put zaobilaženja prepreka. Sankcije takođe imaju mali efekat na zemlje koje su otporne na unutrašnju demokratiju. Bile su neefikasne i protiv fašističkih sila pre Drugog svetskog rata, jer su ih samo podstakle na ekonomsku samodovoljnost.

„Istorija sankcija“, kaže Mulder, „je istorija razočaranja“. Zagovornici uvek odgovaraju da će „ovog puta biti drugačije“. Ali nikada nije.

Stručnjaci iz oblasti odbrane neobično izbegavaju ovu temu. Razlog je taj što su, u vojnom načinu razmišljanja, sankcije oblik agresije koji zvuči odlučno, ali praktično izbegava stvarnu upotrebu sile.

Liberali ih vole jer deluju kao „muževna“ alternativa pacifizmu. Konzervativci ih podržavaju jer se mogu opisivati tvrdim rečima poput „surove, razorne, onesposobljavajuće“, a da pritom ne zvuče previše nasilno.

Iznad svega, stratezi zagovaraju sankcije kao poželjnije od bombardovanja kao sredstvo demonstracije moći. One prikazuju destrukciju i štetu, ali bez potrebe da se pokažu stvarni politički rezultati.

Decenijama su omogućavale bogatom Zapadu da zadrži neku vrstu postimperijalnog uticaja – da izgleda kao da mu je stalo, ali ne previše. Ako neko i strada, to su uglavnom siromašni.

U stvarnosti, sankcije imaju mnogo ozbiljniju posledicu, koja direktno deluje protiv navodnog cilja promene režima. Ograničenja trgovine i prekid kontakata sa ciljanim zemljama neizbežno podstiču odlazak njihovih trgovačkih i stručnih klasa. To je nešto što nadilazi i represiju samog režima. Odlazak akademika, inženjera, naučnika i poslovne elite iz Irana bio je razoran.

Od iranske revolucije 1979. godine, zemlju je napustilo više miliona ljudi. Do 2021. godine više od četiri miliona Iranaca živelo je u inostranstvu, a izveštaji pokazuju da veliki deo njih pripada obrazovanoj srednjoj klasi.

To je neizmerno oslabilo snage koje su potencijalno mogle da zamene postojeći režim. Iako je to doprinijelo stvaranju dijaspore i održavanju zapadnih zdravstvenih i drugih sistema, sankcije su ispraznile obrazovani sloj i smanjile resurse koji bi mogli da podrže opoziciju i podstaknu obnovu demokratije.

To su bili ljudi koji su reagovali na reformistički period u Iranu za vreme Mohameda Hatamija.

U Rusiji su slične grupe izašle iz izolacije tokom 1990-ih, nakon pada „gvozdene zavese“. Otvoreno su dočekivale strance u Moskvi i imale samopouzdanje da raspravljaju s njima i međusobno o budućnosti svoje zemlje, što je bio kratak, ali uzbudljiv period.

Svakoj zemlji su potrebne takve grupe koje podstiču debatu i osporavaju vlast. Oni koji nisu pobegli od Putina moraju trpeti i njega i zapadnu izolaciju – a sada i fanatičnu rusofobiju. Postupamo kao makartisti, koji od ruskih umetnika traže da osude Putina pre nego što izađu na scenu.

U Rusiji i Iranu, tlo na kojem bi mogao da nikne otpor učinjeno je neplodnim emigracijom i embargom. Ako Zapad iskreno želi promenu režima u državama u inostranstvu bez vojne intervencije, mora delovati promišljeno.

Mora koristiti meku, a ne grubu moć. Političkoj opoziciji je potrebna pomoć i kontakt da bi mogla da se razvija. Ne samo trgovina, već i akademska i kulturna razmjena treba da budu podsticane.

Sankcije su neliberalne. One podstiču države koje su na udaru da zatvaraju svoje granice i pojačavaju represiju nad opozicijom, zbog čega mnoge od njih i dalje opstaju.

Autoritarne zemlje se obično menjaju tek kada alternativne elite počnu da vide pukotine u oklopu vlasti. Rusija i Iran su zemlje s kojima je Britanija u prošlosti imala prirodnu bliskost. Ta bliskost mora biti obnovljena kroz prijateljstvo. To je osobina, zaključuje Dženkins, koja se ne može naći u sankcijama.