Slavoj Žižek u autorskom tekstu za Danas: Evropa udobno čeka svršen čin Velikog Izraela

Eto iznenađenja: bilo je u pitanju nešto sasvim drugačije – Izrael se bori sa najgorim požarima u poslednjih deset godina, vatrogasci su požurili da stave pod kontrolu šumske požare u kojima je povređeno nekoliko ljudi i prete da zahvate čak i predgrađa Jerusalima.

Uzrok ovih požara još nije jasan: prema nekim izvorima, oni su se širili izvan kontrole od lokalnih požara koje su zapalili doseljenici na Zapadnoj obali da bi uništili stabla maslina i druge ratarske biljke palestinskih poljoprivrednika – okrutna ironija ove veze ne može se propustiti.

Ono što ovu vest čini tako posebnom jeste to da je teritorija koju kontroliše Izrael, povezan sa aktuelnim genocidom u Gazi i etničkim čišćenjem Zapadne obale, sada pogođena katastrofom koja se neprekidno dešava širom sveta – ekološkom krizom.

Samo se prisetite najnovijeg slučaja: u ponedeljak, 28. aprila, masovni nestanak struje pogodio je celo Pirinejsko poluostrvo (celu Španiju i Portugal) plus mali deo južne Francuske; putnici su ostali zaglavljeni u vozovima i liftovima, milioni su izgubili telefonsku i internet pokrivenost, semafori su prestali da rade, što je izazvalo ogromne zastoje, itd. Nakon što je veći deo električne energije u utorak obnovljen, postavila su se pitanja: kako tako lako dođe do nestanka struje koji pogodi oko 60 miliona ljudi? Šta ga je izazvalo?

Prvo su kružila mišljenja o neočekivano jakim fluktuacijama temperature, ali su španski operater elektroenergetske mreže „Red Elektrika“, kao i portparol portugalske vlade ubrzo odbacili mogućnost sajber-napada, ljudske greške ili meteorološkog fenomena, pretpostavljajući da je nestanak struje uzrokovan prekidom veze između dve elektrane na jugozapadu Pirinejskog poluostrva.

Sada, tri dana kasnije, još uvek nema jasnog odgovora, a možda će biti potrebni meseci da se do njega dođe. Posebno treba obratiti pažnju na reakciju populističke nove desnice na ovo zamračenje: oni za to okrivljuju samo „zeleno ludilo“. Ideja je da je „zeleno“ insistiranje na struji umesto na nafti za automobile izazvalo preopterećenje naše električne mreže.

Ovde ključno pitanje glasi: može li se sprečiti da se takvo zamračenje ikada ponovi u ovoj ili većoj razmeri? Odgovor je jasan i nedvosmislen: NE.

Razlog nisu samo spoljne pretnje van ljudske kontrole (veliki asteroid udara u Zemlju) ili nepredviđeni proizvodi naše sopstvene aktivnosti, već i naša sve veća međupovezanost.

Kao odgovor na zabrinutost da bi vulkanski pepeo izbačen tokom erupcije Ejafjalajokul 2010. na Islandu oštetio motore aviona, kontrolisani vazdušni prostor većine evropskih zemalja zatvoren je tokom, u to vreme, najvećeg prekida vazdušnog saobraćaja od Drugog svetskog rata.

Zatvaranje je dovelo do toga da milioni putnika ostanu zaglavljeni ne samo u Evropi, već i širom sveta. Pošto su veliki delovi evropskog vazdušnog prostora bili zatvoreni za vazdušni saobraćaj, bilo je pogođeno mnogo više zemalja jer su letovi ka, iz i iznad Evrope bili otkazani.

Činjenica da oblak usled manje vulkanske erupcije na Islandu – malog poremećaja u složenom mehanizmu života na Zemlji – može da zaustavi vazdušni saobraćaj nad celim kontinentom je podsetnik na to kako čovečanstvo sa svom svojom moći da transformiše prirodu, ali i svemoćno u samouništenju, ostaje samo još jedna vrsta na planeti Zemlji.

Ova složena međupovezanost otvara prostor ne samo za lokalne nesreće sa globalnim posledicama, već i za suptilne oblike sabotaže. Poznato je da sve velike sile imaju detaljne planove kako da remete svakodnevni život neprijateljske države: presecanjem snabdevanja vodom i strujom, obustavljanjem digitalnih mreža itd.

Globalna međupovezanost znači da se bilo koji od ovih sistema može suspendovati malom intervencijom na brojnim ulaznim tačkama. Moj san o globalnoj katastrofi nije Zemljina površina spaljena nuklearnim eksplozijama, već nova stvarnost u kojoj sve što vidimo ostaje isto kao što je inače, samo bez struje, bez sveže vode, bez klima uređaja, bez digitalnih ili telefonskih veza, bez vremenskih prognoza, haosa u prodavnicama zbog nedostatka gotovine…

Pa šta možemo da uradimo? U dobro poznatom tumačenju Marksa Koheija Saita, on pokazuje da je od 1868. pa nadalje Marks napustio ovaj progresistički pristup i sve više se fokusirao na to kako kapitalistička nemilosrdna eksploatacija prirode predstavlja pretnju za sam opstanak čovečanstva.

Saito ovde ne bira reči: problem je kapitalizam kao takav. On je itekako svestan da je današnja ekologija deo glavne kapitalističke ideologije, svi (skoro) je podržavaju samo na papiru.

Zbog toga njegova glavna meta nisu direktni negatori globalnog zagrevanja, već zagovornici „održivog rasta“, centralnog organizacionog principa u globalnim odgovorima na klimatske promene. Saito je posebno kritičan prema Ciljevima održivog razvoja (SDG), opisujući ih kao „novi opijum za mase“: SDG se ograđuju od te brutalne činjenice da se njihovi ciljevi ne mogu ostvariti u kapitalističkom sistemu.

Ideologija „održivog rasta“ igra potpuno istu ulogu kao i stav države Izrael i glavnih zapadnih sila prema širenju naselja na teritorijama koje je okupirao Izrael. Kada Danijela Vajs, „kuma“ doseljenika sa Zapadne obale, u nedavnom intervjuu sa Lujom Teruom objasni strategiju širenja naselja, njen opis odnosa doseljenika prema izraelskoj državnoj moći ne može da nam ne ostavi utisak čiste i jednostavne istine:

„Radimo za vlade ono što one ne mogu da urade za sebe. Čak i ako sada uzmete Netanjahua, koji je veoma srećan zbog onoga što radimo ovde i /zbog/ naših planova da izgradimo jevrejsku zajednicu u Gazi. On je srećan zbog toga, ali ne može to da kaže. On kaže suprotno. Nije realno. Dobro! Učinićemo to realnim. To nije forsiranje vlade. To je pomaganje vladi. To je korak broj jedan u politici. Ne forsirate vladu. Održavate vladi sposobnost, hrabrost, javnu podršku, političku podršku.“

I ona tu strategiju vidi kao nastavak osnivanja samog Izraela: oni su najpre postepeno gradili naselja u Palestini, a kada je bilo dovoljno naselja i kada se geopolitička situacija promenila, njihove formalne organizacije su zahtevale da im se teritorija prizna kao država. Ovde je ključna dvoličnost između građanskog pokreta (doseljenika) i zvanične javne politike državnih organa: građanski pokret radi ono što država zvanično negira da želi, pa čak i osuđuje, i na taj način postepeno stvara uslove da država prihvati ono što je već činjenica.

Osim toga, ne može da se ne primeti da „demokratski“ Zapad sada radi potpuno isto: zvanično osuđuje etničko čišćenje Gaze i Zapadne obale, ali ga prećutno toleriše, tj. ne preduzima nikakve ozbiljne mere protiv toga, pa čak i podržava Izrael, samo čekajući trenutak kada će maska pasti i moći će otvoreno da prihvati situaciju na terenu (Veliki Izrael). Nije ni čudo što je grupa jevrejskih akademika zvanično predložila Danijelu Vajs kao kandidatkinju za Nobelovu nagradu za mir sledeće godine.

Veliki problem za hasbaru (izraelsku propagandu) danas je to što je, nakon užasa koje je Izrael počinio u Gazi i na Zapadnoj obali, većina stanovništva čak i u velikim zapadnim zemljama kritična prema Izraelu i ima humanitarne simpatije prema Palestincima. Nova strategija je stoga snažna mobilizacija svih proizraelskih glasova u kombinaciji sa direktnim i indirektnim oblicima cenzure.

U velikim medijima se veoma retko može pročitati da većina ima simpatije prema Palestincima – oni koji saosećaju sa njihovom nevoljom proglašavaju se antisemitskom terorističkom manjinom, plus velike digitalne platforme poput Instagrama redovno dobijaju od Izraela liste hiljada svojih članova čiji su nalozi suspendovani zbog navodnog proterorističkog sadržaja.

Ovo nas vraća na našu polaznu tačku: dvostruko vanredno stanje u Izraelu. Na isti način kao što ideologija „održivog rasta“ efektivno krči put ka ekološkim katastrofama, neprestano brbljanje o rešenju o postojanju dve države i užasno neefikasno saosećanje sa žrtvama holokausta u Gazi samo je maska koja omogućava „Evropi ljudskih prava“ da udobno sačeka svršen čin Velikog Izraela.