Bosna i Hercegovina – drugi front Kremlja u Evropi

Prema britanskoj obaveštajnoj službi i ministru spoljnih poslova Dejvidu Lamiju, Vladimir Putin želi da Zapadni Balkan postane njegovo „sledeće igralište“.

I to je zakašnjelo priznanje nečega što se dešava već godinama. Ceo balkanski region je predugo bio Putinovo igralište, ili drugi front u Evropi, piše Stiven Blenk, viši saradnik na Institutu za spoljnu politiku, u analizi za CEPA.

Moskva vodi neprekidnu kampanju destabilizacije Moldavije, ima značajan uticaj u Bugarskoj, a otkriveno je i da pokušava da potkopa izbore u Rumuniji.

Glavni saveznik Moskve u Bosni i Hercegovini je predsednik entiteta Republika Srpska, Milorad Dodik, čovek koji je toliko željan da naglasi svoje veze s Putinom da mu je 2023. dodelio visoko odlikovanje.

Kasnih 1990-ih i ranih 2000-ih, Dodikova politička karijera bila je obeležena nastojanjima da se Republika Srpska uskladi sa zapadnim demokratskim vrednostima i institucijama.

Dodik se 1998. pojavio kao reformistički lider u Republici Srpskoj, pridobivši podršku Zapada zahvaljujući svojim umerenim stavovima.

Bio je prepoznat po tome što je priznao genocid u Srebrenici 1995. godine, koji je počinila Vojska Republike Srpske i što se protivio ratnim nacionalistima.

Ovakav pristup doneo mu je podršku Sjedinjenih Američkih Država i Evrope, što je dovelo do njegovog imenovanja za predsednika Vlade Republike Srpske.

Međutim, nakon gubitka vlasti 2001. Dodik se vratio na političku scenu 2006. sa sve izraženijom nacionalističkom i proruskom agendom.

Iako se Dodik pokazao kao politički oportunista, njegovo radikalizovanje i blisko vezivanje za Kremlj zasnivaju se na dva spoljašnja događaja: priznanju nezavisnosti Kosova od strane Zapada 2008. i pokušajima Sarajeva i mnogih zapadnih zemalja da centralizuju Bosnu i Hercegovinu na način koji nije izričito predviđen Dejtonskim mirovnim sporazumom iz 1996.

Za Dodika i mnoge Srbe i u Bosni i u Srbiji proširenje ovlašćenja sarajevskih vlasti nakon priznanja Kosova bilo je u suprotnosti i sa slovom i sa duhom Dejtona, koji je očuvao Bosnu i Hercegovinu posle rata obećanjem da će se održati ravnoteža između tri konstitutivna naroda.

Oni su uvođenje institucija na državnom nivou, kao što su jedinstvena vojna komanda i Državna granična služba, koje je uveo Visoki predstavnik koristeći bonska ovlašćenja, doživeli kao nadjačavanje entitetske strukture Bosne i Hercegovine – Republike Srpske i Federacije BiH.

Ova bonska ovlašćenja, iako nisu pomenuta u Dejtonskom sporazumu, dala su Visokom predstavniku mogućnost da nameće zakone i smenjuje zvaničnike bez saglasnosti svih konstitutivnih naroda Bosne i Hercegovine, što mnogi bosanski Srbi smatraju suprotnim samoj suštini Dejtona.

U tom kontekstu, Kremlj ohrabruje Dodika da se suprotstavi „antidejtonskim“ potezima Sarajeva i Visokog predstavnika pojačavanjem svojih secesionističkih pretnji, povlačenjem iz državnih institucija Bosne i Hercegovine koje su osnovane „van okvira Dejtona“ i odbacivanjem bonskih ovlašćenja Visokog predstavnika.

Zbog svog impulsivnog ponašanja i opasne retorike, a bez značajnih saveznika ili partnera, Dodik je gotovo potpuno zavistan od Moskve.

U februaru, Sud Bosne i Hercegovine ga je osudio na zatvorsku kaznu zbog nepoštovanja odluka Visokog predstavnika, što je izazvalo najveću krizu u Bosni od rata i potencijalno može destabilizovati ceo region.

Moskovsko ohrabrivanje svog posrednika Dodika ne dolazi u gorem trenutku za predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji često ističe da Srbija „poštuje teritorijalni integritet Bosne i integritet Republike Srpske unutar Bosne“.

A činjenica da je Dodik odabrao ovaj trenutak da povuče svoj potez suprotstavlja uprošćenu ideju da je on Vučićev čovek u Bosni.

Vlada Srbije je pod ogromnim pritiskom javnosti zbog masovnih protesta izazvanih sumnjama u korupciju i nemar tokom kineski vođenog infrastrukturnog projekta, što je dovelo do urušavanja nadstrešnice železničke stanice u drugom po veličini gradu u Srbiji, pri čemu je poginulo 16 ljudi.

Štaviše, iako se tvrdi da je Vučić privatno pozdravio američke sankcije uvedene krajem mandata administracije Džoa Bajdena, kojima je ruski Gazpromnjeft trebalo da bude isteran iz vlasništva nad srpskom nacionalnom naftnom kompanijom NIS, Moskva je odbila da prepusti kontrolu i deluje spremno da žrtvuje srpsku privredu, s obzirom da strane banke počinju da smanjuju saradnju sa NIS-om.

Vučić, kao vešt političar koji svoju unutrašnju legitimnost velikim delom zasniva na privrednom rastu i razvoju Srbije, teško da bi podstakao Dodika na tako rizične poteze u trenutku kada mu se tlo pod ekonomskim nogama ozbiljno ljulja.

U stvari, nadolazeća ekonomska kriza može se pratiti unazad do zavisnosti Srbije od ruske energije, i prodaje većinskog udela u NIS-u kompaniji Gazpromnjeft još 2008. godine – dakle, pre nego što je Vučić došao na vlast.

Dodikovo ponašanje nosi sve tragove Kremlja. Prvog aprila posetio je Moskvu kako bi se sastao s Putinom, gde je izjavio da je Moskva ne samo garant Dejtonskog sporazuma, već i da će Rusija zagovarati ukidanje rada međunarodnih institucija u Bosni, posebno Kancelarije visokog predstavnika.

Dodik, čini se, takođe lobira kod Trampove administracije da mu se ukinu sankcije i uklone ga s crne liste, očigledno verujući da bi pokušaji Trampove administracije za približavanje s Moskvom mogli ići dotle da Putinu daju polugu za dodatnu destabilizaciju Bosne.

U tom kontekstu, Trampova administracija bi trebalo da jasno stavi do znanja Moskvi da svaki dogovor o okončanju rata u Ukrajini i ozbiljan povratak dijalogu sa Sjedinjenim Američkim Državama mora biti praćen obuzdavanjem Dodika od strane Kremlja, kao i konstruktivnom ulogom Rusije u usklađivanju Bosne s duhom i slovom Dejtona.

Balkan je isuviše važan za bezbednost Evrope, a možda i međunarodni poredak, da bi SAD mogle jednostavno da pristanu na ruske igre na njenom „drugom frontu“ bez odgovarajuće koristi za Zapad ili Ameriku.

Sporazum o Ukrajini koji zanemaruje Bosnu i Balkan doveo bi samo do toga da Putin zadrži te dobitke i potom podstakne i pojača dalju nestabilnost širom regiona.

A kada bi Dodik izazvao i Zapad i Vučića proglašenjem nezavisnosti Republike Srpske, oni bi nesumnjivo uskočili i obnovili Dejtonsko rešenje koje je u skladu sa legitimnim zahtevima sva tri konstitutivna naroda.

To bi omogućilo Vučiću da se bar delimično oslobodi ruskog inkuba i neiskrenih napora Moskve da se prikaže kao prijatelj srpskog naroda.

NATO i njegova misija EUFOR u Bosni su nagovestili da su spremni da spreče destabilizaciju Bosne. A kada bi Dodik izazvao i Zapad i Vučića proglašenjem nezavisnosti Republike Srpske, oni bi nesumnjivo uskočili i obnovili Dejtonsko rešenje koje je u skladu sa legitimnim zahtevima sva tri konstitutivna naroda.

To bi omogućilo Vučiću da se bar delimično oslobodi ruskog inkuba i neiskrenih napora Moskve da se prikaže kao prijatelj srpskog naroda.

Drugim rečima, ako bi Dodik izvršio svoje pretnje, ova kriza bi, kao i mnoge druge, mogla biti ne samo izazov već i prilika. I u tom slučaju, ovo bi predstavljalo priliku koju ne treba propustiti.