Stručnjaci upozoravaju: Slanje američkih vojnika u Iran bila bi složena, rizična i dugotrajna operacija

Predsednik Donald Tramp iznosio je različite razloge za rat u Iranu, ali je dosledno isticao da je glavni cilj osigurati da Iran „nikada ne poseduje nuklearno oružje“.

Nije jasno koliko daleko je spreman da ide da bi zaplenio iranski nuklearni materijal.

S obzirom na rizike uključivanja i do 1.000 specijalno obučenih vojnika u ratnu zonu radi uklanjanja zaliha, druga opcija bila bi pregovaračko rešenje sa Iranom koje bi omogućilo predaju i bezbedno čuvanje materijala bez upotrebe sile.

Iran poseduje 440,9 kilograma uranijuma obogaćenog do 60 odsto čistoće, što je tehnički korak udaljen od nivoa za nuklearno oružje od 90 odsto, navodi Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA).

Ove zalihe mogle bi, u slučaju da Iran odluči da ih dodatno razradi, omogućiti izradu do deset nuklearnih bombi, rekao je generalni direktor IAEA Rafael Grosi. On je dodao da to ne znači da Iran trenutno poseduje takvo oružje.

Iran dugo tvrdi da je njegov nuklearni program miroljubiv, dok IAEA i zapadne zemlje kažu da je Teheran imao organizovan program nuklearnog oružja do 2003.

Nuklearni materijal verovatno smešten u tunelima

Inspektori IAEA od juna 2025. nisu mogli da potvrde lokaciju uranijuma blizu nivoa oružja, kada su izraelski i američki napadi znatno oslabili iranske vazdušne odbrane, vojno rukovodstvo i nuklearni program.

Grosi je rekao da IAEA veruje da se oko 200 kilograma visoko obogaćenog uranijuma čuva u tunelima u nuklearnom kompleksu kod Isfahana. Glavni cilj lokacije je proizvodnja uranijum-gasa za centrifuge. Dodatne količine verovatno se nalaze u Natanzu, a manji deo u Fordou. Nije jasno da li su dodatne količine smeštene negde drugde.

Direktorka Nacionalne obaveštajne službe SAD Tulsi Gabard izjavila je 19. marta pred Kongresom da američka obaveštajna zajednica ima „visoko poverenje“ da zna lokaciju visoko obogaćenog uranijuma u Iranu.

Rizici od zračenja i hemikalija

Uranijum se čuva u cilindrima težine oko 50 kilograma kada su puni, u obliku uranijum-heksafluorid gasa. Broj cilindara se procenjuje na 26 do duplo više, u zavisnosti od toga koliko su puni.

David Albrajt, bivši inspektor za nuklearno oružje i osnivač Instituta za nauku i međunarodnu bezbednost, rekao je da su cilindri „prilično robusni“ i dizajnirani za skladištenje i transport. Ipak, upozorio je da bi „bezbednost bila ključna“ ako bi cilindri bili oštećeni, npr. vazdušnim udarima, jer bi vlaga mogla ući unutra.

U takvom slučaju, fluor bi predstavljao veliku opasnost – otrovna hemikalija koja je korozivna za kožu, oči i pluća. Svako ko bi ulazio u tunele morao bi nositi zaštitna odela. Takođe bi bilo neophodno održavati distancu između cilindara da bi se izbegla kritična nuklearna reakcija koja može izazvati veliko zračenje.

Najbolja opcija bila bi da se uranijum ukloni iz Irana specijalnim vojnim avionima i potom „smanji“ – pomeša sa manje obogaćenim materijalom za upotrebu u civilne svrhe.

Rizici za kopnene snage

Osiguravanje nuklearnog materijala u Iranu kopnenim snagama bio bi veoma složen i rizičan vojni poduhvat, rekla je Kristin E. Vormut, bivša sekretarka vojske SAD-a pod predsednikom Džo Bajdenom.

Za samo Isfahan bi bilo potrebno oko 1.000 vojnika, uz helikoptere za prevoz teške opreme i moguće izgradnju piste. Specijalne jedinice, poput 75. puka rendžera, morale bi raditi „u tandemu“ sa nuklearnim stručnjacima, a ekipe za deaktiviranje nuklearnog materijala mogle bi biti uključene.

Iranci će verovatno postaviti prepreke i zamke, pa bi proces traženja stvarnih cilindara u tunelima bio izuzetno pažljiv i spor.

Pregovaračko rešenje

Najbolja opcija bila bi dogovor sa iranskom vladom o uklanjanju celokupnog nuklearnog materijala, rekao je Skot Riker, bivši direktor Kancelarije za uklanjanje nuklearnog materijala pri Nacionalnoj upravi za nuklearnu sigurnost SAD-a.

Slična misija je izvedena 1994. godine u Kazahstanu, kada su SAD u saradnji s kazahstanskom vladom tajno prevezle 600 kilograma uranijuma iz bivšeg Sovjetskog Saveza u operaciji nazvanoj “Project Sapphire”. Materijal je bio ostatak nuklearnog programa SSSR-a.

Riker je naveo da je Mobilna jedinica za pakovanje Ministarstva energetike SAD-a, koja je nastala iz iskustva u Kazahstanu, sigurno uklonila nuklearni materijal iz više zemalja, uključujući Gruziju (1998) i Irak (2004, 2007, 2008).

Jedinica se sastoji od tehničkih stručnjaka i specijalizovane opreme koja se može rasporediti bilo gde radi sigurnog uklanjanja nuklearnog materijala. Roecker je rekao da bi ona bila idealna za uklanjanje uranijuma po pregovaračkom sporazumu sa Iranom.

Iran ostaje sumnjičav prema Vašingtonu, posebno jer je administracija Donalda Trampa prethodno napustila nuklearni sporazum i dva puta napala tokom visokorangiranih pregovora.

U okviru pregovaračkog rešenja, inspektori IAEA takođe bi mogli biti deo misije. Direktor IAEA-e Rafael Grosi je rekao: „Naravno, razmatramo ove opcije. Iran ima ugovornu obavezu da omogući pristup inspektorima. Naravno, postoji i zdrav razum – ništa ne može da se radi dok padaju bombe“.