U zatvorskoj tišini koja razara: Priča o dobitnici Nobelove nagrade za mir, koja je u zatvoru u Iranu

Dobitnica Nobelove nagrade za mir, Narges Mohamadi, koja se nalazi u zatvoru u Iranu, hitno je prebačena iz ćelije u bolnicu na severozapadu zemlje nakon „katastrofalnog pogoršanja“ zdravstvenog stanja, saopštila je pre nekoliko dana njena fondacija. Ta vest, ne deluje kao izuzetak, već kao još jedna potvrda onoga što njena knjiga „Same u tišini“ u izdanju Vulkana, već razotkriva iznutra, sistem koji ne kažnjava samo telo, već sistematski razgrađuje čoveka. O Iranu ne znam mnogo više od onoga što dopire kroz filtere medija i političkih analiza. Međutim, ono što saznajemo kroz ovu knjigu nepovratno menja perspektivu.

„Same u tišini“ nije knjiga koja informiše u klasičnom smislu, ona uznemirava, destabilizuje i briše distancu između čitaoca i iskustva o kojem govori. Po svom žanrovskom obliku, knjiga je hibrid, istovremeno zatvorska usmena istorija, zbirka svedočenja i memoarska proza, ali u svojoj suštini i izuzetno važan istorijski dokument. Ona objedinjuje elemente svedočanstva i zatvorske literature, ali njena ključna snaga leži u političkom i egzistencijalnom otporu koji prožima svaku ispovest. Iz tih svedočanstava postaje jasno da iransko društvo funkcioniše pod sveobuhvatnim nadzorom bezbednosnog i obaveštajnog aparata. Taj aparat ne deluje samo represivno, već i preventivno kroz strah, zastrašivanje i sistematsko gušenje svakog oblika otpora. Žene su u tom sistemu posebno izložene, jer se njihova društvena i politička vidljivost percipira kao pretnja.

Zatvorenice, često uhapšene na ulici ili u sopstvenim domovima, smeštaju se u ćelije koje više podsećaju na hermetički zatvorene kutije nego na prostor za život. U njima vlada tišina i to „takva tišina koja vas razara“. To nije samo odsustvo zvuka, već stanje potpune izolacije: kretanje sa povezom preko očiju, odsustvo dodira, zabrana komunikacije. U toj tišini žene počinju da razgovaraju sa insektima, tim gotovo nevidljivim, poslednjim tragovima života koji izmiču kontroli sistema. To nije tek znak usamljenosti, već pokušaj da se očuva odnos sa svetom, da se ne izgubi osećaj stvarnosti i sopstva. Taj „razgovor“ postaje način preživljavanja, u prostoru gde je sve regulisano, pa i vreme, žene ga iznova osmišljavaju, grade ritam dana, traže smisao u naizgled beznačajnom. U toj borbi da se ostane prisutan, da se ne potone u potpunu izolaciju, čak i insekt postaje sagovornik, dokaz da život, ma koliko sveden, još postoji i da ga nije moguće u potpunosti ukinuti.

Upravo u tom prostoru razvija se ono što autorka naziva „belom torturom“. Reč je o obliku mučenja koji ne ostavlja fizičke tragove, ali sistematski razara psihu: senzorna deprivacija, socijalna izolacija, manipulacija i konstantne pretnje. Zatvorenicama se govori da će biti pogubljene, da će njihova deca stradati i da je priznanje jedini izlaz. Iranski obaveštajci ne traže priznanje stvarne krivice, oni od žena zahtevaju da priznaju dela koja nikada nisu počinile, da prihvate unapred konstruisanu krivicu i sopstveno poniženje kao jedinu mogućnost opstanka.

Cilj nije samo iznuđivanje priznanja nego potpuno lomljenje ličnosti, uništavanje osećaja istine, dostojanstva i sopstvenog identiteta, sve dok zatvorenica ne pristane da poveruje čak i u laž koja joj je nametnuta. Ono što ovu praksu čini posebno opasnom jeste njena nevidljivost. Telo ostaje netaknuto, ali svest trpi trajne posledice. Upravo zato je „bela tortura“ efikasno sredstvo kontrole u sistemima koji žele da zadrže privid legalnosti, dok u stvarnosti proizvode duboku dehumanizaciju.

Važno je, čini mi se, napraviti još jedan korak dalje, ne da bismo relativizovali, već da bismo preciznije razumeli prirodu sistema mučenja. Prakse koje opisuje Narges Mohamadi nisu istorijski ni geografski izolovane. Slični obrasci psihološke torture prepoznati su i u drugim kontekstima, uključujući i Gvantanamo, pod upravom Sjedinjenih Američkih Država, gde su zatvorenici, često bez suđenja, bili izloženi dugotrajnoj izolaciji, senzornoj deprivaciji i metodama koje ne ostavljaju vidljive fizičke tragove, ali proizvode duboke i trajne psihičke posledice. Ali tu se poređenje ne završava.

Od zatvorskih sistema na Bliskom istoku, preko pojedinih azijskih i afričkih država, pa sve do praksi koje su dokumentovane i u okviru izraelskog bezbednosnog aparata, obrazac se ponavlja: izolacija, pravna neizvesnost, drogiranje, psihološki pritisak, kontrola tela i svesti. Razlike postoje u političkom kontekstu i stepenu institucionalne legitimacije, ali suština ostaje ista, zatvor kao prostor u kojem zakon prestaje da štiti, a počinje da služi moći i potpunom uništavanju čoveka.

U tom nizu ne može se zaobići ni savremena Rusija, posebno zatvorski sistem oblikovan tokom vladavine Vladimira Putina. Brojne organizacije za ljudska prava godinama upozoravaju na brutalne uslove u ruskim kaznenim kolonijama: prebijanja, mučenja, ponižavanja, uskraćivanje medicinske pomoći, prisilna priznanja i gotovo potpunu nemoć zatvorenika pred bezbednosnim aparatom države. Posebno je zastrašujuća činjenica da politički zatvorenici i protivnici režima često bivaju izloženi sistematskom psihološkom i fizičkom iscrpljivanju, pri čemu smrt neretko postaje krajnji ishod takvog procesa. Slučajevi smrti u pritvorima i kaznenim kolonijama pokazuju koliko lako zatvorski sistem može postati produžena ruka političke represije, prostor u kojem se čovek ne kažnjava samo zbog dela, već i zbog mišljenja, sumnje ili neposlušnosti.

Ova poređenja ne služe izjednačavanju političkih sistema, već razbijanju iluzije da je mučenje izuzetak rezervisan za „druge“. Naprotiv, ono se pojavljuje svuda gde moć izmiče kontroli i gde se bezbednosni aparat postavlja iznad prava pojedinca. Razlika nije u samoj praksi, već u stepenu njene sistematizacije, legitimizacije i društvene vidljivosti.

I u nekadašnjoj Jugoslaviji postojao je snažan, ali često prećutan kontinuitet ženskog stradanja, posebno kroz iskustvo logora Goli Otok nakon Rezolucije Informbiroa 1948. godine. Žene koje su tamo završavale, često optužene za političku nepodobnost ili samo za sumnju u nelojalnost, bile su izložene teškom fizičkom radu, psihološkom pritisku i sistematskom poniženju, uključujući prisilu da učestvuju u kažnjavanju drugih zatvorenica.

U tom širem okviru, knjiga Same u tišini dobija dodatnu težinu: ona nije samo svedočanstvo o Iranu, već i precizan, ogoljen prikaz mehanizma koji se, u različitim oblicima, ponavlja širom sveta. Kroz fragmentarne, lične ispovesti, čitalac dobija uvid u to šta znači živeti pod stalnim nadzorom i biti lišen ne samo slobode kretanja, već i unutrašnje autonomije.

Njihov otpor nije samo politički čin, on je izvan svega egzistencijalan, jer se ne vodi se za unapređenje položaja, već za očuvanje minimuma ljudskosti. Tu se otvara i šire pitanje: šta znači sloboda u autoritarnim i teokratskim sistemima? Iskustva koja prenosi autorka pokazuju da borba za prava nije univerzalna u svojoj formi. Dok se u nekim društvima prava unapređuju i redefinišu, u drugim se brane na najosnovnijem nivou – pravo na govor, telo i dostojanstvo. Zato su tvrdnje da građani Irana u većini podržavaju režim ne samo pojednostavljene, već i opasno pogrešne. U sistemu u kojem se neslaganje kažnjava zatvorom, mučenjem i smrću, tišina ne znači saglasnost, već puko preživljavanje, a žene koje svedoče u knjizi to jasno potvrđuju.

Društveni značaj takvog otpora daleko prevazilazi zatvorski prostor i ova svedočanstva otkrivaju da se borba ne vodi samo na ulici, već i u tišini, istrajavanju, očuvanju identiteta, odbijanju da se istina izda. U tim trenucima, kada telo slabi, a volja ostaje čvrsta, oblikuje se jedan dublji, istorijski ukorenjen kontinuitet otpora. To je borba koja traje i prenosi se, od zatvorskih ćelija do savremenih pokreta, pokazujući da dostojanstvo može postati najjači oblik političkog prkosa. Važno je jasno imenovati da žene o kojima Mohamadi piše, nisu zatvorene zbog nasilnih dela, već zbog široko definisanih i politički instrumentalizovanih optužbi. U pravnom okviru Irana, te optužnice funkcionišu kao alati kontrole, a ne kao neutralne pravne kategorije.

Žene su zatvarane zbog „propagande protiv režima“, „vređanja vrhovnog vođe“, „vređanja svetinja“, „zavere protiv nacionalne bezbednosti“ ili „subverzivnih aktivnosti protiv Islamske Republike“, ali i zbog postupaka koji pripadaju sferi lične slobode: skidanja hidžaba u javnosti, odbijanja da poštuju propisani kodeks oblačenja, pevanja ili plesa u privatnom prostoru koji dospe u javnost, pa čak i učestvovanja u mirnim okupljanjima ili davanja intervjua stranim medijima.

Upravo zato je važno naglasiti da se značenje hidžaba u Iranu ne iscrpljuje u religijskom okviru, već funkcioniše kao produžetak državne kontrole, čak i unutar zatvorskog sistema o kojem se u knjizi govori. Naredba „stavi hidžab, ideš kod sudije“ ne znači pristup pravdi, već uslov za učešće u proceduri koja od samog početka podrazumeva pokornost. To je ritual potvrđivanja autoriteta i trenutak u kome se od žene očekuje da simbolički pristane na sopstvenu potčinjenost. Kada to odbijaju, one ne odbijaju samo pravilo o oblačenju, već sam princip poslušnosti koji sistem pokušava da nametne. Ako je jedan komad tkanine toliko strogo kontrolisan, onda njegovo odbacivanje postaje direktan izazov autoritetu države, vrhovnom vođi i svim imamima.

Danas, dok međunarodni mediji ponovo otvaraju pitanje progona i ozbiljno narušenog zdravstvenog stanja Narges Mohamadi, postaje očigledno da ova knjiga odavno prevazilazi okvir običnog zatvorskog svedočanstva. U tome se krije njen možda najdublji paradoks, sadržaj nastao iz iskustva potpunog zatvaranja u ozloglašenim iranskim zatvorima Evin, Karčak i Adelabad, barem onima za koje znamo, postao je sredstvo kroz koje su glasovi iz samice dospeli u međunarodni javni prostor. Istovremeno, ostaje svest da verovatno postoje i brojna skrivena mesta represije o kojima svedočenja možda nikada neće postati javna.

Autor je izvršni direktor Akademske inicijative “Forum 10” iz Novog Pazara

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Još vesti iz ovog grada

Portparolima memorandumske retorike smeta javna demontaža nacionalističkih mitova

Uhapšen aktivista iz Raške zbog navodnog ugrožavanja bezbednosti Vučića na Instagramu

DUNP: Počelo prijavljivanje kandidata, mesta za 620 brucoša

Čelnici Novog Pazara, Tutina i Sjenice se nadgornjavaju, a deponije u blokadi