„Rat bi mogao da bude produžen“: Što je više atentata, iranski režim će postati otporniji, analizira CNN

Kampanja bez premca u modernom ratovanju započeta je uklanjanjem vrhovnog vođe Alija Hamneija. Dok targetira pipke režima, Izrael je u sredu ubio ministra obaveštajnih poslova Esmaila Hatiba, dan nakon što je poginuo i de fakto lider zemlje Ali Laridžani.

Izrael je ranije ubijao vođe terorističkih grupa, uključujući Hezbolah i Hamas – pa čak i iranske zvaničnike na mestima kao što je Sirija.

Ali sada, eskalacijom protiv lidera u direktnom ratu između država pokazuje vojnu moć i da njegovi neprijatelji nemaju gde da se sakriju. To takođe odražava evoluirajući domet borbe, omogućen novim preciznim oružjem i izuzetnim prodorom obaveštajnih podataka.

Najnoviji napadi predstavljaju pokušaj promene političke realnosti u Teheranu dok hiljade vazdušnih napada zajedno sa američkim snagama uništavaju sposobnost Islamske Republike da preti spoljnom svetu raketama i dronovima.

Ubistva stranih lidera dugo se smatralo nezakonitim prema američkom i međunarodnom pravu. Mnogi kritičari sam rat u Iranu vide kao uvredu za brzo erodirajući globalni sistem zasnovan na pravilima.

Ali napadi za obezglavljivanje režima privlače moćnije države poput Sjedinjenih Država i Izraela jer nastoje da skrate borbe, rane represivne režime i izbegnu teške situacije.

Ubijanje lidera moglo bi oslabiti režim odvraćanjem niže rangiranih zvaničnika od preuzimanja poslova koji dolaze sa smrtnom kaznom.

Ali dok takva ubistva imaju snažnu simboliku, njihovi dugoročni politički i strateški uticaji su manje jasni. Pre svega, mučeništvo je utkano u ideologiju Iranske Islamske Republike.

Dakle, dok bi eliminisanje vrhovnog rukovodstva moglo skratiti rat, to bi takođe moglo podstaći osvetu dok zatvara diplomatske puteve,  produžavajući rat, navodi u analizi za CNN Stiven Kolinson.

Pošto se navodi da su iranski lideri pre rata decentralizovali moć u očekivanju da će postati mete, nema sigurnosti da će uništavanje sveštenika i vojnih činovnika uništiti režim. A posvećenost programu eliminacije svakog novog lidera koji se pojavi da zameni nadređenog, koji je mučenik, mogla bi dovesti do gotovo stalnog ratovanja.

Duga istorija targetiranja stranih šefova vlasti

Ideja o ubistvu stranih lidera u ratno vreme nije nova.

Britanija je razmatrala i odustala od nekoliko zavera za ubistvo Adolfa Hitlera u Drugom svetskom ratu. Obaveštajni rad i stroga operativna bezbednost doveli su do toga da su navodne nacističke zavere za ubistvo premijera Vinstona Čerčila i drugih savezničkih lidera propale. CIA je više puta pokušala da ubije pokojnog kubanskog diktatora Fidela Kastra, prema izveštajima Kongresa i svedočenjima od 1970-ih do 1990-ih.

Uzastopne američke administracije slale su vojsku za vođama Al Kaide i ISIS-a, uključujući Osamu bin Ladena. A tokom svog prvog mandata Tramp je naredio ubistvo iranskog šefa bezbednosti Kasema Sulejmanija, jednog od najvažnijih iranskih lidera, na aerodromu u Bagdadu.

Godine 2003. Sjedinjene Države su pokušale i nisu uspele da ubiju iračkog diktatora Sadama Huseina na početku američke invazije.

Kasnije u sukobu, američki obaveštajni analitičari su napravili špil karata kako bi dodelili vrednost liderima režima za koje je Vašington želeo da budu zarobljeni ili ubijeni. Sadamovi sinovi Udaj i Kusaj bili su as herca i as trefa sve dok nisu poginuli u pucnjavi. Njihov otac, as pik, pronađen je kako se skriva u rupi u svom rodnom gradu Tikritu, kasnije je obešen.

Ali hvalisavost koja je dovela do špila karata pamti se više po oholosti nego kao primer uspešnog obezglavljivanja režima. Otkrila je pogrešnu percepciju u Vašingtonu da će eliminacija ključnih ličnosti dovesti do demokratskog Iraka. Umesto toga, izbila je užasna pobuna, a SAD su bile potrebne godine da pobegnu.

Sada se postavlja pitanje da li će novi rat Amerike stvoriti oslobođenje i stabilnost ubijanjem vrhovnih lidera.

Iako se čini da je američka i izraelska strategija neutralizacije iranske vojne pretnje prouzrokovala ogromnu štetu i mogla bi biti operativni uspeh, za sada nema znakova da se islamski revolucionarni režim urušava.

Trampovi ciljevi u Iranu i obrazloženje za rat možda nisu jasno definisani. Ali Netanjahuovi ciljevi nisu tajna decenijama – uništenje onoga što on smatra egzistencijalnom pretnjom Irana Izraelu i njegovom režimu.

Izrael svoje napade na iranske lidere predstavlja kao samoodbranu od onoga što smatra terorističkom državom koju predvode komandanti Islamske revolucionarne garde sa kojima je dugo u tinjajućem ratu.

Umesto da kapitulira, Iran je reagovao na ubistvo visokih režimskih lidera prkosno. Na primer, ciljao je Tel Aviv balističkim raketama u skladu sa zavetom da će proširiti rat kako bi osvetio Laridžanija.

Netanjahu takođe tvrdi – mnogo konkretnije od Trampa – da su napadi na iranske lidere direktan pokušaj podsticanja kontrarevolucije.

„Podrivamo ovaj režim u nadi da ćemo iranskom narodu pružiti priliku da ga svrgne“, rekao je Netanjahu, objavljujući da je Laridžani ubijen. „To se neće dogoditi odjednom i neće se dogoditi lako. Ali ako istrajemo, daćemo im šansu da uzmu svoju sudbinu u svoje ruke.“

Ali postoje alternativni, manje obećavajući scenariji. Želja da se osvete izgubljeni lideri mogla bi da navede njihove naslednike da pojačaju represiju protiv civila koje je Tramp nekada obećao da će zaštititi. Ako je obezglavljivanje režima katastrofalan uspeh, kolaps vlade mogao bi da pokrene raspad države i građanski rat.

Teologija patnje

Neki stručnjaci smatraju da je malo verovatno da će atentati na lidere promovisati pozitivne političke promene.

Bader Al-Saif, istoričar, rekao je u sredu na konferencijskom pozivu Instituta za Bliski istok da bi iranski lideri mogli da pojačaju svoj prkos. „Mislim, za njih, atentat – oni će se suprotstaviti.“ Dodao je: „Ovaj režim napreduje na teologiji patnje, tako da što je više atentata, to će postati otporniji, a manje iskusni pojedinci će biti prebačeni u novije redove.“

Sina Azodi, direktorka programa za bliskoistočne studije na Univerzitetu Džordž Vašington, rekla je za CNN da bi Laridžanijevo ubistvo moglo biti kontraproduktivno. „Sa praktične tačke gledišta, naravno, to je dostignuće za Izraelce. Ali bojim se da će to na kraju dovesti do… ojačanja režima, a ne do kolapsa režima“, rekla je Azodi.

Tramp je ranije tokom rata priznao da bi uklanjanje ključnih lidera moglo da ometa šanse za političku tranziciju.

„Napad je bio toliko uspešan da je izbacio većinu kandidata“, rekao je Tramp za ABC njuz. „Neće biti nikoga na koga smo mislili jer su svi mrtvi. Oni na drugom ili trećem mestu u hijerarhiji su mrtvi.“

Uništavanje lidera bi takođe moglo da ukloni podsticaj za pregovore ili stručnost koja bi Irancima mogla biti potrebna da postignu „dogovor“ sa Trampom.

Sjedinjene Države „su podržale Izrael u eliminisanju pragmatičnih figura unutar iranske vlade“, rekao je Danijel Šefild, vanredni profesor na Odeljenju za bliskoistočne studije na Univerzitetu Prinston. „Zamisliti završnu igru ovog rata putem diplomatije – veoma je teško.“

Ako atentati zatvore potencijalne izlaze iz rata, oni produbljuju komplikacije koje osujećuju Trampove kapacitete da definiše kako se on završava.

Na kraju krajeva, strategija obezglavljivanja rukovodstva biće manje ocenjivana po tome ko je ubijen, a više po tome šta ostavlja za sobom.