Da li je Amerika zaboravila lekcije iz 1960-ih?

Beker kaže da SAD sada prave iste greške kao ranije, kao da nas prošlost ničemu nije naučila.

Gotovo polovina članova Kongresa i predsednik Donald Tramp trebalo bi, piše, da znaju bolje, jer su i oni bili živi u tim godinama.

„Nedavno sam pisao o tome kako Trampovo vođenje rata u Iranu ignoriše ono što smo naučili iz Vijetnamskog rata.

Platili smo visoku cenu tih lekcija: 58.281 poginulih ili nestalih vojnika, više od 300.000 ranjenih ili povređenih, i čak 3,4 miliona poginulih vijetnamskih vojnika i civila.

Takođe smo naučili teške lekcije o američkoj zavisnosti od nafte.

Naša ekonomija, način života i kućni budžeti su ranjivi na spoljne aktere: zemlje proizvođače nafte koje manipulišu cenama, kao i neprijatelje sposobne da zatvore bilo koju od osam glavnih „uskih grla“ kroz koja prolaze svetske pošiljke nafte.

Čak i u miru, SAD troše do 132 milijarde dolara godišnje kako bi održale otvorenost tih plovnih puteva.

Kao i tada, Iran i Izrael su ponovo važni faktori u američkim naftnim krizama. Ali umesto da smanjuje zavisnost od nafte, Tramp izgleda teži da preuzme rezerve drugih zemalja.

Venecuela ima najveće rezerve na svetu, dok je Iran treći po veličini. Axios navodi da se Tramp „pozicionira kao ključni arhitekta posleratne budućnosti Irana“ i „signalizira ambicije koje se protežu dalje od vojne akcije ka preoblikovanju političkog i ekonomskog poretka Irana, baš kao što je to učinio u Venecueli“.

Još jedna lekcija od pre 60 godina jeste pretnja neregulisanim zagađenjem. Agencija za zaštitu životne sredine (EPA) navodi: „Godinama su sirove otpadne vode, industrijski i stočni otpadi ispuštani u reke i jezera bez obzira na kumulativne efekte, zbog čega su vode bile neupotrebljive za piće, plivanje i vožnju čamcem.

Emisije iz dimnjaka i izduvni gasovi automobila doveli su do toga da je zagađenje vazduha u nekim zajednicama bilo toliko loše da su ljudi umirali ili bivali hospitalizovani. Sama zemlja je bila zagađena nekontrolisanim odlaganjem otpada. Tek kada je postalo očigledno da su potrebni odlučni koraci“.

Konkurencija u poslovanju jedna je od najboljih odlika kapitalizma. Ona podstiče inovacije i održava cene pod kontrolom.

Međutim, ona takođe vrši pritisak na kompanije da smanje troškove, uključujući i troškove sprečavanja zagađenja. Ekološke krize prošlog veka pokazale su da država mora da reguliše zagađenje kako bi zaštitila javno zdravlje i životnu sredinu od trke ka dnu.

Zbog toga je Kongres 1970-ih doneo više od deset ključnih zakona o zaštiti životne sredine i osnovao EPA. Sada je Tramp „uništio“ Saveznua agenciju Sjedinjenih Američkih Država zadužena za zaštitu životne sredine i javnog zdravlja (EPA), ukinuo njena naučna istraživanja i pokrenuo „najveću deregulacionu akciju u istoriji SAD“.

Administrator EPA Li Zeldin to naziva „Velikim američkim povratkom“. Umesto toga, to je povratak ka lošem zdravlju i degradaciji životne sredine.

Tramp je takođe demontirao američke napore od ranih 1990-ih da se suoči sa najvažnijom pretnjom savremenog sveta – klimatskim promenama. Republikanci i demokrate su se nekada slagali da klimatske promene ugrožavaju stabilnost. Američki Senat je prihvatio, a predsednik Džordž H. W. Buš ratifikovao Okvirnu konvenciju Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama 1992.

Rešenje je očigledno: prelazak sa fosilnih goriva na čistu energiju. Ali, da bi zaštitila svoje profite, naftna industrija je angažovala republikanske lidere da spreče tu tranziciju.

Tramp je njen ključni saveznik, tvrdeći da je globalno zagrevanje prevara, ukidajući ulaganja u čistu energiju i povlačeći SAD iz globalnih napora za smanjenje zagađenja. Kako prirodne katastrofe postaju sve ozbiljnije, a osiguranje postaje preskupo, Tramp je čak oslabio saveznu agenciju koja pomaže ljudima da se pripreme i oporave od katastrofa.

I u pogledu rasne ravnopravnosti nazadujemo. Pokret za građanska prava obično se definiše periodom od 1954. do 1968, ali on traje i danas. Rezultat njegovih žrtava bio je Zakon o pravima glasa iz 1965. godine, koji zabranjuje diskriminaciju.

Sada, republikanske države posebno se bave preraspodelom izbornih jedinica i otežavanjem glasanja siromašnima i manjinama. Tramp, čiju totalitarnu kontrolu ugrožavaju fer izbori, predvodi taj napor.

Tačna je izreka da oni koji ne uče iz istorije osuđeni su da je ponavljaju. Međutim, loše namere, a ne nedostatak znanja, guraju Ameriku nazad u probleme za koje smo mislili da smo ih rešili pre mnogo decenija.

To su bila vremena velikih previranja, ali Amerika je iz njih izašla zdravija, jača, pravednija i opreznija prema ratu. Bolno je gledati kako se zemlja sada vraća unazad“, zaključuje Beker.