Zahar Tropin: Rusija kao država sponzor terorizma – pravna perspektiva

U suštini, to znači da je najviši zvaničnik Rusije bio umešan u izvršenje terorističkog akta. Odmah nakon toga, Putin je prkoseći međunarodnoj zajednici dodelio brigadi koja je oborila MH17 počasni status „garde“ za „„masovni heroizam i hrabrost“.

Svet nastavlja da posmatra kako Rusija nagriza poredak zasnovan na pravilima. Konačno je došlo vreme da se preduzmu odlučni koraci i stvari nazovu svojim imenom: Rusija je država sponzor terorizma.

U pravnom procesuiranju terorizma međunarodna praksa predlaže dve vrste odgovornosti: odgovornost pojedinca i odgovornost države. Dok se terorizam obično povezuje sa pojedincima i fanatičnim grupama, države takođe mogu biti sponzori terorizma (uzmimo, na primer, Libiju pod diktaturom Moamera Gadafija).

U slučaju Rusije, krivično gonjenje pojedinaca pokriva JIT. Ranije je proglasio tri osobe krivima za obaranje MH17 i osudio ih na doživotni zatvor.

Međutim, 8. februara JIT je saopštio da je odložio istragu jer je iscrpela sva moguća sredstva za izvođenje dokaza o učešću drugih pojedinaca. Uprkos snimcima koji dokazuju Putinovu umešanost i suodgovornost za zločin, on ne može biti priveden pravdi zbog jurisdikcionog imuniteta onih koji su trenutno na funkciji.

Krivično gonjenje na individualnom nivou u ćorsokaku ostavlja samo jedan način da se donese pravda, a to je prebacivanje fokusa na odgovornost Rusije kao terorističke države. Ovaj pristup postaje posebno važan jer je tragedija MH17 samo jedna epizoda u širem obrascu terorističkih aktivnosti koje Rusija sprovodi na međunarodnom planu.

Dok sam slučaj MH17 uključuje četiri države – Ukrajinu, Holandiju, Maleziju i Australiju – mnoge druge zemlje su pretrpele ruske terorističke aktivnosti na svom nacionalnom tlu tokom proteklih decenija. Uzmimo, na primer, Veliku Britaniju i trovanje Sergeja i Julije Skripalja, kao i Aleksandra Litvinjenka, od Rusije. Još jedan značajan slučaj trovanja je slučaj Alekseja Navaljnog.

Teško je prevideti terorističke aktivnosti ruske privatne vojne kompanije Vagner, koja se nalazi u Ukrajini i državama poput Sirije, Libije, Centralnoafričke Republike, Malija, Sudana, Mozambika i Burkine Faso.

Ubistvo i progon onih koji se protive kadirovskoj diktaturi u Čečeniji dogodili su se između ostalih zemalja u Austriji, Kataru, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Turskoj, Francuskoj, Nemačkoj i Švedskoj.

Ova lista ni u kom slučaju nije konačna.

Ipak, nema mnogo država koje su zvanično proglasile Rusiju državnim sponzorom terorizma. Oklevanje zemalja ima i pravne i političke osnove: takvo priznanje bi obavezalo države da prekinu bilo kakve odnose sa Rusijom i da jure njene zvaničnike svim mogućim sredstvima. Nije ni čudo što su takvi izgledi zastrašujući za mnoge zapadne zvaničnike koji se nadaju da će se vratiti „uobičajenom poslu“ sa Rusijom ili da će neka vrata držati otvorena za buduće diplomatske pregovore.

Pod ovim okolnostima, postoji samo jedan način da se prevaziđu ove političke mere predostrožnosti: na međunarodno pravni put i preko Međunarodnog suda pravde UN (ICJ).

Rusija je trenutno tužena u predmetu MSP Ukrajina protiv Ruske Federacije u vezi sa kršenjem Konvencije o suzbijanju finansiranja terorizma. U ovom slučaju, Ukrajina tuži Rusiju za finansiranje terorističkih akata u istočnoj Ukrajini, posebno za rušenje MH17.

MSP može da reši ova pomenuta međunarodna oklevanja jer su njegove odluke pravno obavezujuće samo za strane u sporu, odnosno Ukrajinu i Rusiju. Druge države su slobodne da odustanu od priznavanja Rusije kao državnog sponzora terorizma i njegovih pravnih implikacija.

Ipak, u svojoj presudi od 8. novembra 2019, MSP je indirektno naveo da Ukrajina treba da ojača svoju argumentaciju u slučaju. Uključivanje drugih država, kao i njihovi dokazi koji potvrđuju rusko sponzorstvo terorizma na njihovim teritorijama, značajno bi podstakli slučaj Ukrajine i pokrenuli grupnu tužbu protiv Rusije na međunarodnom nivou – Međunarodna zajednica protiv Ruske Federacije.

Sličnu grupnu tužbu već razmatra MSP – 33 države pridružile su se Ukrajini u postupku protiv Ruske Federacije povodom navoda o genocidu po Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida.

Najbolja opcija za uključivanje trećih strana bila bi da oni uđu kao „amicus curiae“ ili „prijatelj suda“. To znači da država koja nije stranka u postupku može pružiti dokaze i razmatranja bez obaveze da bude vezana za donesenu presudu ili da ima pristup dokumentima koji se odnose na slučaj. Putem ovog pravnog mehanizma, treća strana može ojačati slučaj Ukrajine, a da pritom ostane nezavisna u budućim pravcima delovanja sa Rusijom.

Pošteno je i pravedno da višedecenijski terorizam širom sveta, sponzorisan od Kremlja, nađe adekvatan međunarodni odgovor. Konačno je došlo vreme da se kolektivno kazni terorističko ponašanje Rusije, posebno imajući u vidu realan pravni mehanizam koji postoji preko MSP.

Za razliku od mnogih drugih postupaka UN koji se odnose na međunarodnu bezbednost u kojima Rusija uživa pravo veta, sadašnji slučaj MSP može doneti pravdu. Da bi se to postiglo, zemljama koje su stradale od ruskih terorističkih aktivnosti, zajedno sa onima kojima je stalo do bezbednog sutra, potrebna je samo jedna stvar: hrabrost.