„Prljava igra“ je nekada bila domen Zapada, sada smo je prepustili Moskvi“: Analiza istoričara za Gardijan

Evropski ponos u igranju po pravilima mogao bi postati Ahilova peta demokratije, piše u analizi za Gardijan Džozef Pirson, istoričar koji predaje na Barenboim-Said Akademiji i na Univerzitetu u Njujorku u Berlinu.

Berlinska vazdušna blokada dobar je primer onoga što smo nekada dobro radili – a što smo od tada zaboravili.

Hladni rat je, može se reći, počeo i završio u Berlinu, Berlinskim vazdušnim mostom (1948–1949) i padom zida 1989.

Prvi je bila najveća vazdušna operacija pomoći u istoriji. Snabdevala je Berlin kada je Staljin pokušao da iznudi povlačenje zapadnih saveznika.

Paralelno s tim, zapad je koristio radio (RIAS, Radio u američkom sektoru, prethodnik CIA-finansiranih Radio Free Europe i Radio Liberty), jačao „soft power“ kroz kulturne misije poput britanskog Šekspira među ruševinama, i obrazovanje kroz biblioteke i kurseve pod američkom upravom.

Najveći zapadni alat, međutim, bila je dezinformacija. Saveznički vazdušni most koštao je danas ekvivalentno gotovo tri milijarde dolara i zahtevao je ubedljivu priču da bi osvojila podršku javnosti. Priča koju gotovo svi i dalje veruju danas: Berlin je bio blokiran, njegove kopnene rute zatvorene, a žene i deca su gladovala.

Osim što je bilo vazdušno snabdevanje, Berlinski blokada zapravo nije postojala.

U Nacionalnim arhivima u Kew pronašao sam dokumenta iz 1948. u kojima se, rečima Ministarstva spoljnih poslova, kaže da „blokada Berlina NIJE opsada“ i da je „kretanje Nemaca unutra i van uvek moguće“, na primer, da bi se nabavila hrana.

Međutim, kampanja u štampi gurala je „masivnu i senzacionalnu priču o primeni vazdušne moći u humanitarne svrhe“. Američki državni sekretar Džorž C. Maršal putem telegrafa je savetovao da se „maksimalno iskoristi sadašnja propagandna prednost naše pozicije“, „naglašavajući odgovornost Sovjeta za preteću glad civilnog stanovništva“.

Priča je bila toliko efektna da je postala mit Hladnog rata koji se održao. U Velikoj Britaniji, tinejdžeri i dalje uče za svoje ispite da je Berlin bio blokiran od strane Staljina i da je bilo rizika od gladi.

Da li je bilo ispravno obmanjivati javnost 1948. i 1949? Ne. Da li je time osvojena potpuna podrška u Velikoj Britaniji i SAD? Da. Vazdušni most je čak doneo Hariju Trumanu neočekivani reizbor tog novembra.

Šta smo naučili i zaboravili od tada? Evropske demokratije ponose se time što su „iskrenije“ od Rusa (i SAD). Integritet informacija – transparentnost, činjenice i dokazi – gradi poverenje. Zapadni mediji moraju biti bolji od glasina i botova. A ono što se događa u Rusiji već je dovoljno loše bez ulepšavanja.

Naše taktike, međutim, mogle bi biti čvršće. Gubimo informativni rat sa Rusijom jer alati na kojima smo se oslanjali tokom Hladnog rata – mnogi još od vremena vazdušnog mosta – umiru teškom smrću.

Radio i novinske agencije postavljene za emitovanje u istočnu Evropu nalaze se pod udarom: Tramp je pokušao da ukine RFE i Radio Liberty. Britanski ministri se s pravom optužuju da su „zaspali za volanom“, s obzirom na pretnje finansiranju soft power inicijativa, poput British Council-a.

Nemački pandan u kulturnoj diplomatiji, Gete Institut, gubi sredstva. U SAD, Global Engagement Center, osnovan 2016. da razotkriva dezinformacije, zatvoren je ranije ove godine od strane Trampa.

EU pandani, kao što su Evropska služba za spoljne poslove (EEAS) i East StratCom Task Force, više se fokusiraju na praćenje pretnji nego na ofanzivne akcije.

Kao što upozorava Kraljevskog instituta za ujedinjene službe, zapad nije uspeo „da iznese značajan odgovor ili ojača svoj javni doseg kako bi suprotstavio ruskim dezinformacionim naporima“.

Rusija osvaja srca i umove, ne samo u Evropi, već i na globalnom jugu. Fabrike trolova, sajber napadi, deepfake i kampanje lažnih vesti – na primer o prljavim bombama i biološkim oružjima razvijenim u Ukrajini – oblikuju javno mnjenje u regionima gde je zapad izgubio moralni autoritet.

Putin naziva zapadne taktike „opasnom, krvavom i prljavom igrom“, ali on samo projektuje. To je igra koju on sam igra.

„Kako bi izgledalo ‘prljavo igranje’? To bi značilo delovati sa istim žarom i hrabrošću koji su zapadu pomogli da se suprotstavi Staljinu – i pobedi. To bi značilo odlučne akcije na način sličan suspenziji ruskih propagandnih emitera RT i Sputnik od strane EU 2022. godine, ili napadu američkog Cyber Command 2018. godine na rusku trol fabriku, Internet Research Agency, kako bi se sprečila mešanja u kongresne izbore.

To bi takođe značilo angažovanje hakativista – jer o zapadnim sajber pobedama nad Rusijom retko čujemo – mada je to možda zato što prave „manje buke“.

Strahovi od eskalacije i od uzvraćanja napadima na kritičnu infrastrukturu legitimni su strahovi. Ali dok Rusija šalje preteće dronove i testira granice Evrope, mi trošimo vreme brinući se umesto da uzvratimo.

Ono što smo najviše izgubili od vremena vazdušnog mosta, kada su SAD i Velika Britanija prvi put u miru u Evropu uložile novac, informacione moći i vojnu snagu, jesu unutrašnja snaga i elan.

Usprotivili smo se Staljinu sa izvanrednom istrajnošću i jednom neverovatno dobrom, ako i ne sasvim istinitom pričom. Dobro je što smo postali istinitiji, ali loše je što smo izgubili borbeni duh. Mnogi deluju premoreni i razočarani da bi se borili za prednosti demokratije.

Zbog toga, kada je reč o (de)zinformacijama, Rusi mogu sa sigurnošću reći: „Pobeđujemo“.